Kuc, kuc… otvori se!
SKEČarenje
Dođe jedna dojučerašnja VIP osoba na, neki tamo, program… Jasno, skoro u poslednjem minutu, jer osobe sa takvim etiketama ne dolaze sat i više ranije zbog zauzimanja mesta… I krene ka prvom redu, a persone zadužene za „raspored“ pokažu joj mesto u drugom redu. A na sceni sve kolege, koleginice, zna ih lično, odlučivala, dan ranije, o njihovoj sudbini.
Knedla, jasno, ne u mom grlu.
(Skeč kratak, ali nedvosmislen)
Oprostite Gospođo Jasmina Trumbetaš Petrović što obraćanje počinjem skečom… I u svojoj dvadesetoj godini sam ih izmišljao, pisao i prodavao… Tada su ih tumačili: Dobričanin, Savićevićka, Sokićka… Sada češće pišem o knjigama, izložbama i, na nesreću nekih, a radost mnogih, o operskim predstavama. Uz to se malo bavim i predskazanjima…
Predskazao sam par meseci pre Vašeg “neočekivanog” imenovanja, da ćete biti Direktor. Kod najave prvog “Beograda na vodi”, sedeli ste sa desne strane onome kome je moja supruga povredila dušu, psihu, osećanja (ko zna šta sve još od unutrašnjih organa) i koji traži odštetu od 500.000 dinara… Dok je proces u pitanju, zabranjeno je pisanje… (A pisaće se) Sećate se, sedili ste Vi, a tadašnjeg v.d. Direktora (zvaničnog) nigde nije bilo. ???? Mislim na onoga što je imao da se pohvali kako je za njegovog mandata odigrano 520 i više predstava bez otkazivanja… Valjda su Volksdeutsch Messerschmitt i „Štuke“ nadletale, u niskom letu Beograd, a on nije, kao Tihi i Prle, prkoseći zatajio… Sa čim ćete se Vi pohvaliti, tek ćemo da čujemo, ili čitamo u nekom dvotomnom, ili trotomnom izveštaju… a možda i ne.
Tek, TAJ je prvo dobio da ode do Tirane (što bi se reklo “Da vidi čovek malo sveta”), a potom je u narednih par dana zamenjen Vama, a Vi ne dobiste to ništa, koliko ja znam, i smeniše Vas… Tek tako…
SKEČarenje
Lutale dve Naste Beogradom, želeći da jednom starcu uruče orden zlatnog opanka, sa lentom srpske trobojke. Čekale pred hotelom, ali bodigardovi nisu dali da priđu, jer do njihovih „gorila“ glava, ne stiže znanje ko je ko i ko je pred njima. Čekale Naste posle programa, ali opet bodigardovi se isprečili, našiljeni kao kolci na Mišar polju, ne bi ih ni dva vrana gavrana preletela. Čekale celu noć pred restoranom, jer kao nevažne osobe nisu pozvane na večeru, a zaboravile pravilo kako sve VIP osobe izlaze „na zadnja vrata“…
… Organizator zaboravio na Naste. Zaboravila ćerka na umetničku mamu.
I onda u znak odmazde, odluče one da smene upravnika pošte Jerotija Pantića (dobio premeštaj posle „Sumnjivog lica“). Hvali se Jerotije kako mu je rečeno da je neprevaziđen kao obični pismonoša.
(Kraj skeča) Za izvođene dotičnog skeča 500 evra. (Ako Beograd ima Gospođu zvanu „500 evra“, neka i mene tako prozovu. Mislim, neka me zovu i Gospođa, samo neka toliko plate.)
Da se vratim u realnost.
Možda Vas je neko kleo, Gospođo Trumbetaš, onom najcrnjom srpskom kletvom (znate i da dobro pamtim i da znam srpsku kulturnu a i drugu baštinu): Da Bog da se osilio!
Javno izjavljujem kako Vas nisam kleo. Ne bavim se time, samo napišem šta mislim.
Da li ste se osilili, znaju ovi iz vašeg okruženja… Ne družim se sa pevačima, tehničkim osobljem, razvodnicama… a sve znam… Možda se ne sećate, ovo je treće pismo. Pisao sam kako sve znam, javljaju mi „berberi“… samo ne Marokanski, već operski… I umesto da iskopaju rupu i u nju izgovore: „U Cara Trajana kozje uši“… Oni jave, onima „zločestima“, čak i ako ih ne poznaju. Povređen čovek oseća potrebu da nekome kaže ono što ga muči, napiše, pa makar i nepoznatoj osobi… Olakša dušu… Osećaju se sitnima u okruželju velikih, “prijatelja i školskih drugova”, moćnika za koje moraju da rade.
U predstavi se pred publiku izlazi glasom, kostimom,
ali na kraju mandata se izlazi pred narod, ali bez šminke i kostima.
Ako neko pomisli kako sam zao, ironičan, licemeran, u pravu je. Pa to baš i hoću.
Naslušao sam se tako svega i svačega… Da su neki pretili: „Ako si lojalan ovoj kući ne smeš „zločestima“ da lajkuješ,… (sa pokazivanjem spiska)… ili „ako želiš da se povuče prijava protiv tebe, trebao di da utičeš na „one“, jer to što oni pišu, čitaju i stranci… itd, itd… To se u srpskom jeziku zove „j….. na sitno“, a inače je zvanično u upotrebi reč „Mobing“… Pošto sada nemate obavezu direktorovanja, mogli biste da se pozabavite ko je u vreme Vašeg mandata sve mobingovao, koga, i na koji način. Čak se i na Vaš račun pojavio članak u jednim novinama sa takvom konotacijom, ali ja nisam verovao, a hvala Bogu nije verovao ni javni tužilac, jer bi po službenoj dužnosti morao…. Lako se to izgladi… Zapeva onaj ko ne ume da peva, pojavi se onaj ko je na scenu došao preko veze i “mirna Bačka, ravan Srem”. Podsetiću Vas, čak i kada drugi to rade u vreme Vašeg mandata, deo krivice je i Vaš, jer niste sprečili krivično delo.. a obećavali ste… Da stavljam ovde spisak onoga šta ste obećavali kada ste stupali na funkciju…. (Od redovnih dolazaka na probe, do audicija za uloge, gostovanja….) Spisku nema kraja.
Pisao sam i posle „sto dana vladavine“…. I domaći Guverner Narodne banke i Tramp (tada aktuelan) i Baja Patak (uvek aktuelan biznismen kome veruju deca već pola veka), nakon prvih sto dana vladavine, rezimiraju svoje uspehe…. Ćutali ste… Ćutali ste i kod sviranja nogama po klaviru, prećutkivali ste da su u zabavljanju gostiju na večeri učestvovale pevačice iz Vašeg ansambla… (iju !!!!) Sećate se onog klavira, pa i Vi ste se peli na njega (možda i na neki drugi) i slikali ste se…. Čestitam, držali ste ravnotežu, iako klavir ima samo tri noge. Možda su one devojke od vas uzele ideju, što bi naš narod rekao mustru… Samo se one nisu pele, već su se slikale sa nogama na dirkama… Kada bi ljudi znali koliko sam zaradio iznajmljivanjem klavira. A samo sam napisao:
Ko ne klikne, neće saznati kako se zarađuje novac.
Ne pišem više skečeve… Pisao sam o promotivnom koncertu kada je nabavljen taj isti klavir…
Jedna članica, koju ste, sa neke tamo male funkcije, bukvalno šutnuli, bez reči objašnjenja, pitala je za zločeste: „Ko su oni?“ Pa dok se ta „periferijska pevačica“ pitala…. moj sledeći članak o operi biće pod motooom:
„Ja sam diva i time se dičim,
Dvesta na sat ja po Fejsu pičim“
Dok se ta pitala javno: „Nikada za njih nisam čula…“ Pa i ne može, jer u vreme dok ona u svojoj periferijskoj prašini nije mogla da razlikuje dudinje od pačjeg izmeta, ženski deo je već u dvadeset godina završio prvi fakultet, a muški deo, a muški deo na gore opisani način zarađivao novac i lumpovao po Ibarskoj magistrali. I ove dve zadnje reči će biti poseban esej „iz prve ruke“.
Vama želim da odete mnogo dalje od one koja nije čula za „zločeste“, jer ta je u zadnjih pet godina, uprkos svim akademskim zvanjima, najdalje otišla da peva u Rakovicu, i to zajedno sa pevačima početnicima. Lažni profil da hvali sebe i napada “zločeste” na FB, nije joj upalio.
Elem, sada ste obična pevačica…. Kao običnoj pevačici sam Vam (čak) i čestitao, pruživši vam ruku, kao Direktora (ja sam starogramatičar) sam Vas samo kritikovao. Nemam problem sa običnim ljudima, ni sa umetnicima… Samo što pekaru kažem da mu hleb ne valja i da ga pojedmo zajedno, a umetniku poručim da, ako misli da je dobro to što radi, neka okači na Youtube.
Čime ćete se Vi pohvaliti?
Da ste nam ostavili u nasleđe Mariju Jelić… Tačno, pevala je i sa osamdesetogodišnjim Domingom… Na stadionu… Mogla je sa Domingom da peva i bilo koja druga mlada, školovana, pevačica…. U Karnegi Holu su nastupala i ovdašnja deca iz srednjih muzičkih škola…. Neko iskešira 10-15 hiljadarki, i bina “šest sa tri” je slobodna za svakog ko nije baš zacrnio. (Za neupućene, neka pogledaju moje tekstove, slabo mi šta promakne.)… Otišao je Predsednik Upravnog odbora (sa političkim izgovorom), dao je ostavku Predsednik Umetničkog saveta (iz ličnih, etičkih pobuda)… Pevali ste i Vi čak i na otvaranju Sajma knjiga… Bili ste i u sukobu interesa, ukazivao sam na to, a Vi ste se šest meseci oglušavali… A radili ste i u operi i za svoju firmu.
Sve je na prodaju…. Kako “na trulom zapadu”, tako na korumpiranom istoku.
Otvarali ste, u predstavama, sezone, zatvarali ste sezone, igrali ste valcer otvarajući Gala koncerte… I na početku i na kraju Vi… Jedino ništa niste uradili za pamćenje… Pomišljate li da ste se zamerili mnogim kolegama? Pročitajte zadnju rečenicu dva puta.
U ovakvim obraćanjima, bezobrazno postavim jedno pitanje: Znate li ko je bio Vuk Bojović?
Valjda i Vi znate da je bio direktor ZOO vrta. Mnogi ne znaju da je on po profesiji bio vajar, što znači umetnik. A da li neko zna ko je danas direktor ZOO vrta, ili da li zna slučajno ime i jednog direktora, posle večnog odlaska Gospodina Bojovića.
Tumačenje odgovora je u činjenici da je Bojović od ruiniranih kaveza, sa olinjalim životinjama, napravio instituciju. I od svog imena je napravio instituciju. Nešto slično, da ne kažem i bolje, uradio je i Gospodin Ivan Tasovac, sa beogradskom filharmonijom…
A ostali… U njih ubrajam i Vas… Dodajem! Sa čim Vi izlazite pred narod… ? U predstavi se pred publiku izlazi glasom, kostimom, ali na kraju mandata se izlazi pred narod, ali bez šminke i kostima.
Više puta sam se nadao da ćete dati ostavku. Ne mislim tu na ono pevanje na „Palilulskoj pijaci“ (sa gađanjem kupusom i potonjim posipanjem pepelom po glavi), nego na „Gala koncertu“ januara ove godine, kada ste sa čuvenom J. J. pevali Rosinijev duet mačaka.
(Sačuvano u fonoteci operskih čuda)
Ko ne klikne sačuvaće bar jednu suzu u sebi.
Na moju ličnu sreću, niste više Direktor. Mislim kako je ono objašnjenje Vašeg razrešenja i previše bljutavo… Da ste pevačica i da to dobro radite i da… Pa treba ljudima otvoreno reći (mislim u principu): “Nisi ništa značajno uradio, napravio si stotine grešaka, propusta, zavadio kolege…” I najgore je što takvima koji prosipaju demagoške fraze, ljuljaju fotelju na sve četiti strane sveta… I proćiće isto… bez objašnjenja… a to je, što bi današnji klinci rekli, „baš bedak“…. Bolje je biti i Živka Ministarka, bar je o njoj napisana celovečernja drama, a ne da se nečiji život sastoji od skečeva i anegdota, koje ljubitelji umetnosti međusobno šalju Wiberom.
I šta da Vam, na kraju, kažem… ako budete dobro pevali, eto iz publike (bar) jedno bravo, u suprotnom, zvižduk…. Treba će još dosta vremena da se srpska publika nauči ponašanju u operi, a opera nije “Belkanto pevanje”, kao što rekoste… Ja pazim, pamtim i pišem ne samo o režiji i scenografiji, već i o kostimima, perikama, osvetljenju, binskim radnicima…
Novom Direktoru se neću obraćati. Prvo, ne znam njegovu adresu, jer taj peva gde stigne (da ne ulazim u analizu i opisivanje)… Drugo, malo znam o njemu, jer mu mediji nisu pridavali veći značaj (bar što se operskog pevanja tiče)… Fotografiju i kratak rečenični prikaz od pre nekoliko meseci, kako potpisuje, „neku tamo“, partijsku pristupnicu, ne računam za činjenicu onoga što posmatram i što na moje stavove bitno utiče na bilo koji način.
I neka svi zapamte ovu moju rečenicu: Umetnik je najranjiviji na bini… U fotelji, na ulici, na plaži,.. dosta toga ga štiti. A na sceni je najranjiviji. To ne treba nikada, niko od umetnika da zaboravi… (Ja to “onako”, sklon sam digresijama, sa unapred naoštrenim vrhom)
Srećno Jasmina Trumbetaš Petrović.
David Naum
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.