TOSKA
Dobismo večeras Tosku. Drugi neka pišu o onim bitnim stvarima, ja ću o nebitnim.
Valjda je trebalo „neko“ da ode, da bi se Ana Rupčić pojavila pred publikom. Valjda je „taj neko“ otišao, nadajmo se zauvek, i eto razloga da večeras budem na predstavi. Zapravo, znam mnogo više nego što pišem, ali obzirom da ima „lovaca“ na reči, i da iz svoje bolesti, u nervnom rastrojstvu traže preko suda „pravdu“,… naravno, neću pisati i biću blag okolo naokolo o konkretnim stvarima, dok se postupak ne okonča, a onda počinjemo ponovo… Mislim na „ono dvoje zločestih“… Moju suprugu i mene. Novokomponovanu predstavu “Jazavac pred sudom” ću tek početi da radim.
Elem, na 12 stepeni celzijusovih (toliko je bilo stepeni u trenutku početka predstave), neko je umislio kako garderobe ne treba da rade, a broj razvodnica je bio uobičajen. Valjda misle da će publika na toj temperaturi da se šeta u haljinama, sakoima, košuljama… Ili pak da svi svoje kapute, mantile, jakne… drže u krilima…
Opraštam Gospodinu Bajiću, nov je na funkciji V.D.Direktora opere, a pohvaljujem ga jer je stajao u holu dok je publika ulazila… Mislio sam da će svima reći: „Dobro veče! Dobro došli!“ Onako domaćinski…. Možda je drugima i rekao. „Zločestima“ nije. Možda bi to uradio da mu je partijski zadatak… A možeda nas i ne poznaje… sumnjam.
Ne mora da mu bude nelagodno. Već sam u pismu (oproštajnom) bivšoj Direktorki nagovestio kako mu neću javno pisati, jer nikada se ne zna gde on peva…
Večeras ga nije bilo u loži u kojoj uobičajeno sede direktori… Možda sedi u svojoj direktorskoj fotelji… Džaba mu sedenje. Teško da će se pilići izleći…
Pilići dolaze na svet posle tri nedelje… ovo je informacija za one neupućene…
Dosta sam rekao… Oni koji me čitaju redovno, znaju kako svima govorim da glavne adute uvek držim u rukavu… Zar ne rekoh u pismu da se Upravnici Ivani Vujić “ljulja fotelja na sve četiri strane sveta… i proćiće isto… bez objašnjenja, a to je, što bi današnji klinci rekli -baš bedak-” (kraj citata) Koliko znam, za njom (Upravnicom) je samo kralj Ibi pustio suzu, par dana kasnije, kada je „naprasno“ dobila otkaz. Suviše je glavu dizala visoko da bi čitala i tumačila šta sam pisao i poručivao. Pitajte me, ja sa druge galerije dalje vidim od drugih. Gospodin Bajić ako nije razumeo ovaj članak, rećiće mu se samo.
Elem, Svetozar Goncić je novi Upravnik. Pošto je veoma dobro organizovao bife u svom dojučerašnjem teatru, nadam se da će i u novoj kući… Bar za početak, da daju uz piće staklene čaše i fiskalni račun…. Sem ako vlasnik bifea svakog meseca, u znak „revanšizma“, ne dovede u Beograd, o svom trošku, neku svetsku opersku zvezdu… Sumnjam.
Da ne pričam o matematici, Toska je u pitanju…
Ana Rupčić, Toska…. Bilo je i boljih Toski, ali pošto Gospođa Rupčić nije godinu (može u, a može i e) i koliko meseci? stala na scenu… Ovo je za pohvalu sa moje strane. Glumački je bila više nego dobra.
Miodrag D. Jovanović, Baron Skarpija, grozni šef policije… Harizmatičan od trenutka kada je stupio na scenu. Rola za Gospodina Jovanovića.
Janko Sinadinović, Mario Kavaradosi, je bio samo Janko Sinadinović.
Janko je i onako „momak za sve“. Kada je trebalo do bude V.D. Direktor, bio je, kada je nakon ostavke Gospodina Miodraga D. Jovanovića na mestu predsednika Umetničkog saveta (pisano već o tom džentlmenskom gestu jednog umetnika), bez problema uskoči Janko. Zaključak može da glasi: Neće propasti beogradska opera dok je Janko u njoj… Samo može da promeni ime…
I tri u 1, Mihailo Šljivić. Taj je i čistio crkvu i pridržavao kaput Skapriji i donosio pisma, nosio fenjer… Gde su desetine mladih iz operskog studija… Kome ide u račun da se Šljivić presvlači u toku predstave? Smešno koliko se publika dovodi u nerazumevanje.
Predstava će se pamtiti ne samo po pojavljivanju Ane Rupčić, već i po tome što je orkestar sedeo iza izvođača. Prevazišao bi se taj problem sa malo ozvučenja, koje je postojalo, ali nestručnim rukovanjem, propade zamisao… uz to nekome je palo na pamet da hor na početku drugog čina smesti iza izvođača i da publici i solistima budu okrenuti leđima, a licem orkestru. Valjda je neko bitan u ovoj predstavi zaboravio kako zvuk ide pravolinijski… Znači njihovi glasovi su putovali do kraja bine (dvadesetak metara), pa tek u povratku dolazili do ušiju solista… A i orkestar i hor i solisti su bili korektni, samo kada se to troje spojilo… Odnosno, to je ona „stotinka sekunde“ koja u operi upropasti sav trud. Ali…
Pa dosta sam pisao… Više sam rekao, nego što Vam se čini. Vreme će pokazati.
I verujte, mnogo sam bolje bio raspoložen kada sam ulazio u onu divnu zgradu, nego sada, par sati nakon predstave.
Ako je nekome to bila namera, uspeo je.
David Naum
2 komentara
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.