Verdi, Amneris

Amneris

Radames

Aida

ili

Verdi je promašio naslov,

 opera treba da se zove AMNERIS

Da, dobar mi je redosled nakon večerašnje predstave.

Dominirala je Sanja Anastasija kao Amneris.

I prošli put sam pisala, i opet ću…. da se dobro upamti.

Sanja je Amneris. Ili Karmen. Ili Acučena. Ili Ulrika….

Sugestivna, večeras nas je ubedila  da je ćerka kralja. Da je ohola, pokvarena, nadmena, lukava, otrovna, beskrupulozna, ljubomorna. Ali i nežna, ranjiva, uplašena, zaljubljena, nesrećna. Takve nijanse i vratolomne promene raspoloženja mogli smo da vidimo samo kroz glumu i mimiku lica, bez pevanja. Bilo bi nam jasno o čemu se radi. A tek pevanje. Za umiranje, za nemanje daha, za suze koje se ne sakrivaju, ni brišu, za kuglu u stomaku i ne disanje, za JOŠ, a strah nas je od „još“, jer nemamo više snage da izdržimo taj eruptivni život koji nam Amneris prikazuje.  

Ne bih da  ovaj doživljaj i emotivni utisak razbijem nekim drugim tehničko-pevačkim detaljima, ali moram….. Sanja je jedina večeras pokazala šta je tehnika, poznavanje kompletne opere i libreta, italijanski jezik, kako se   vlada scenom,  kako se postaje lik koji tumači  i  kako se voli i poštuje publika. Naša Amneris je jedinstvena, moćna, raskošna.  

A onda, neverovatan Radames. Domaći. Janko Sinadinović.

Raspevao se kao nikada do sada. Sjajan. Punog glasa, dobre glume…. Imamo tenora? Nisam do večeras znala. Obradovah se, silno. Ali ….. nadam se da je ovo nova era u operi, da Janko neće posustati, naprotiv, čekam ga i u drugim predstavama, u ovom svetlu. Bravo Janko.

Aida, Jasmina Trumbetaš. Odlična, odlična. Neobično, ali, eto, Jasmina je i dobro pevala, i dobro glumila. I, malo posle polovine predstave, imala peh… pucanje glasa…. pa šta? Svima može da se dogodi. Ipak, sve pohvale za celokupan nastup. A naročito hrabar, neustrašiv i postojan “izdržaj” do kraja, jer se sjajno odrzala, dala sve od sebe i ostala odlična Aida. Svaka čast, Jasmina….

Ovo bi mogao da bude dobar trojac za neke druge predstave, i uz dodatak jednog baritona, zna se kog, eto nama sjajne ekipe.

A večerašnji bariton, Amonasro, u izvođenju Miše D. Jovanovića…. jao Amonasro…  sve si   zas…

Prepade me nekoliko puta, a šteta. Iskreno. Dobar glas, upropašćen totalno. Gluma odlična, sugestivna, italijanski fantastičan. Samo da ne peva. Šteta, šteta….

Ramfis, Ivan Tomašev….. eh, da. Božanstven glas, divne fraze, toplina koja opija… i opet sam plovila uz njega. Sjajan. Sjajan.

Kralj Egipta, Mihailo Šljivić. Ja nisam ni gluva, ni neuka. Peva falsch i bez ritma. Oduvek, zauvek.

Glasnik, Slobodan Živković….. veoma pouzdan i dobar. I taman sam pomislila kako će jednom jedna predstava da bude uglavnom ujednačena, jer obično glasnici, sobarice i ostale manje uloge daju izrabljenim  pevačima ili početnicima, a to tako kvari celinu….. kad….

Sveštenica, I.R.K…. šta da napišem a da ne propustim. Intonacija…. katastrofa…. glas… takođe, a iza scene, niko je ne vidi, moze da gleda u note, ali avaj, mozda ih ni ne zna, jer nikako da „ubode“ bar dve tačne, upadi otprilike, fraze idi mi dođi mi…. zaista strašno i nepotrebno, jer je bilo jako loše. Sreća da je uloga kratka. Glas sa neba? Ovakav nam ne treba .

E sad…..Hor. Nema opravdanja. Loši, loši, loši. Neuvežbani, nezainteresovani, baš ih briga. A imaju binskog dirigenta, imaju i ispred sebe dirigenta, mada to večeras nije ništa značilo, i opet ne znaju upade… svako peva kad se seti, a neko se i ne seti. Jad i čemer. I sramota. Krivac, sem njih, Đorđe Stanković, u narodu poznatiji kao ” mali đoka”.

Orkestar. Oboa. Čovek, sem što je navežbao sva sola, nema pojma gde je. Ne upada gde treba, upada gde ne treba, koluta očima…. Zar vi u „rupi“ mislite da vas ne vidimo. Naprotiv, veoma ste vidljivi i na nišanu. Veoma oscilatorno večeras, ali se zna i zašto. Zaboga, orkestar je okosnica predstave. Uz dirigenta. E, TUJ SMO.

Đorđe Pavlović, u narodu poznatiji kao „Veliki Đoka“. Mislim da sam već nešto slično napisala, ponoviću, nije problem. Pa neka me i on tuži. Prethodni je propao.

NE ZNA DA DIRIGUJE.  

A ima i poteškoća sa sinhronizacijom između gledanja u note, gledanja na scenu i dirigovanja. Tri u jedan. Plus, mozda nije u „vinkli“, jer onakvi ispadi i iskoraci u tempima, odjednom, ničim izazvan….. pravi veliki problem u predstavi. Pevači, ko vas „j…“, orkestar, takođe, a i publiku….. Ja dirigujem ovako, a vi se snađite. SRAMOTA. I zašto je njemu dato da diriguje Aidu. Nema drugog? Nego, hajde, upropasti predstavu.

Neka radi nešto drugo. Npr… ma neću….. nek misli šta je pisac ovog teksta hteo da mu predloži ….. Nek se  prevrće noću  ( i danju) od sramote. A mozda ne zna da ne zna. E to je već za posetu nekog drugog mesta. Npr. Honolululululu…..

I, da. Reditelj Ognjan Draganov. Asistent I.D.M. I Triumfalna scena sa glavnim protagonistima u ćošku. Bino…. razmesti se. Ljudi se naginju da vide glavne likove, a oni u ćošencetu. Može li neko to da porpavi, ili će do kraja ove postave biti ovako. Cela desna strana pozorišta ne vidi.

Kad smo kod te scene, da pomenemo i balet. Koliko sam videla (desna strana)… pristojan beše. Jedino nikada nisam videla onako punačkog, da ne kažem debelog baletana. Sa stomačićem preko kaiša. Salo samo viri. Može li to tako? Pitam samo.

I eto…. mnogo dobrog, nešto manje lošeg….

Jer… ipak ne bismo bili B.O. kada bi sve bilo dobro. Mora neko da kvari, ravnoteže radi.

Sve u svemu, Amneris je bila dobra predstava. Bravo.