Čuvam te
Sticajem okolnosti, pratio sam od samog početka, likovni rad Jovane Dimitrijević. Svojim originalnim pristupom siguran sam, skrenuće pažnju na sebe i imaće uspeha u svom daljem radu.
Sklon sam kategoričnosti, priznajem i spreman sam da branim svoje stavove, „potežući“ argumentaciju koja je, od naučno dokazivih, do paranormalno fantastičnih, pa će tako biti i u ovom mom sagledavanju izložbe u jednom, rećiću samo, „toplom“ prostoru Atelier Divart na Kosančićevom vencu, u Beogradu. Za to se svojski pobrinula Isidora Ivanović, dajući onu, veoma često nedostajuću atmosferu opuštenosti, neophodnu da se izložbeni prostor popuni adrenalinom.
Jovana i po drugom osnovu može da bude srećna, jer joj je u osmišljavanju koncepcije izložbe od pomoći bila, celoj Srbiji poznata Maja Živanović, dobivši tako šansu da se predstavi publici svojim radovima na najbolji mogući način.
Viđene slike ne bih upoređivao sa ikonopisom, iako su nedvosmisleno početni impulsi kod umetnice bili motivi sa srpskih i ruskih ikona. Pristup je u slobodi, iako su motivi religiozni. Ikone su jasno definisane i tu onaj ko radi na njihovom stvaranju, nema puno slobode, a Jovana je krenula baš od te slobode, neko će reći modiljanijevske, a ja vidim više jednu isposničku izduženost likova koji streme ka nebu, koji venu u tuzi i cvetaju nadahnuti religioznošću.
Za razliku od ukonopisanja, Jovana unosi u te teme vedrinu jedne posebne vrste. Posmatrač oseća optimizam, iako su sama lica često tužna, kompozicija je ta koja je iskoračila iz religiozne patnje.
Samo jednim radom je odstupila od tema koje je hrišćanska crkva kanonizovala, a to je motiv “Tajne”, ili “Poslednje večere” koju je postavio Da Vinči. Iako nam Biblija samo u fragmentima nagoveštava taj čin, renesansni slikar je nepojmljiv uticaj učinio svojim delom i rasporedom i izgledom i sklon sam (negativnom) tumačenju da bi drugačije sagledavanje bila prava jeres.
U njemim radovima su pozadine u dve boje. U nijansama koje su bliske vizantijsko plavoj i bojama zlatoosunčanosti. Beskonačnost neba i blještavost rajskog sunca. I, može se reći, da je umetnica čitav ciklus osmislila, takav je utisak, u jednom dahu.
Na većini radova dominira Majka Božja, već prepoznaljvog lika i uvek sam se, od kako postoji svet, pitao da li je to najtužnija, ili najsrećnija žena. Milioni drugih žena su gubile svoju decu, gledajući kako umiru u najstrašnijim mukama, ali je samo ona ljudima podarila Božjeg Sina, što opet mora da bude razlog za neizmernu sreću. Da li je majčinska ljubav sa svim instinktima koji vladaju u prirodi jača od najtvrđe vere, ili ne… Pitanje na koje ni najumniji teolozi neće da daju konkretno – razgovetne odgovore. Samo umetnici imaju tu slobodu da takve stvari sagledavaju, tumače i predstavljaju iz svojih uglova.
Ovo je prvi zvanični korak Jovane Dimitrijević na putu (i uvek kažem stranputicama) likovne scene. Ona je odlučna, reklo bi se i samouverena, radovi pokazuju neiscrpnost energije i sve to ide u prilog očekivanju da ćemo veoma brzo od iste slikarke videti nastavak njenog stvaralaštva.
David Naum
Intervju sa uspešnom srpskom slikarkom
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.