OD NILA DO DUNAVA
OPERSKI SPEKTAKL No. 1
Aleksandar Nikolić nastavlja sa umetničkim uzletom
Već sam pre par godina napisao, ako želite da uživate u dobroj operskoj predstavi, pravac Novi Sad.
Već vidim leve obrve svakodnevno fotošopirane i okačene, između ostalog, po društvenim mrežama, kako se dižu. Od umetničkih dostignuća. fotošopiranje je (mnogima iz operskog polusveta) na prvom mestu.
Istovremeno sam napisao kako Beograd ima kvalitetnije pevače, ali da se u Novom Sadu prave neuporedivo bolje operske predstave. Bilo.
Jedino što konstantno tvrdim je da da ništa nije podložnije promenama od umetničkog stvaralaštva, mislim, u rasponu od bezvrednosti, do onoga pred čime se treba pokloniti.
Odmah da sa tobom, čitaoče, rasčistim dve stvari. Operski događaj na „Tvrđavi“ u Novom Sadu (lokalni izraz), 15. 09. 2021. (pišem i datum i ostalo…, videće se zašto) je u organizaciji Opere Srpskog Narodnog Pozorišta i sve pohvale, a i pokude idu na tu adresu. Objašnjenja u stilu kako je to „radio neko drugi, pružaoci usluga“, ne prihvatam ni u kakvom obliku.
I druga, takođe bitna činjenica je da ne trpim i na sve načine sprečavam bilo kakve komentare, kako sa jedne strane preterano hvalim „izvesne osobe“, a da sam prema drugima „zlurad“, jer među protagonistima događaja o kome je reč priličan broj je onih sa kojima, u prolazu, ne izgovaramo ni ono najoficijelnije „Dobro veče“, iako smo se nekada, veoma dobro poznavali i razmenjivali ista mišljenja. Zato kada budete čitali moje pojedine najpozitivnije utiske, pomislite, možda je baš to ona osoba sa kojim sam u sukobu, a koji će se u budućnosti najverovatnije zaoštravati, što kod ljudi poput mene nije razlog da ne uživam u onome što su večeras podarili publici. Ipak sam u stanju da mislima i osećanjima uđem u ton, sliku i misao, bez obzira sa čije strane dolazi.
Pod skučenim operskim nebom Srbije, onaj ko je želeo da prisustvuje spektaklu morao je da ode do Srpske Atine. Sticajem okolnosti putovao sam autobusom, što je opet iziskivalo da se spava u Petrovaradinu i tačno sam odvojio 24 sata radi tri sata operske čarolije.
Opera na otvorenom, opera u režiji Aleksandra Nikolića, dve činjenice dovoljne da izdvojim i mnogo više vremena i svega drugog što ide uz to.
Najavljivano, reklamirano,… zdušno i neumorno. Originalno. Već prva pohvala za teatarsku kuću i ljude koji u njoj misle i osmišljavaju. Događaj će početi već na ulasku u kompleks Tvrđave… Najavljeno, a tako je i bilo… Na premijerama svi imaju tremu, a ovakvi događaji su uvek premijerni i zato se mnogi sitni propusti moraju oprostiti, zapravo ne treba ih spominjati… Fijakeri koji jure u oba pravca strmim kaldrmisanim putem, devojke na štulama sa obe strane kapije, baklje oko staze koja vodi ka ulazu u gledalište…. I na ovoj premijeri su takozvani „cepači karata“ u frakovima, a razvodnice takođe, samo što su njihovi napravljeni od materijala bež boje… Po “mojim” principima bontona, a mislim kako sam se upoznao sa tom materijom pišući dve knjige na tu temu, frak nema šta da traži na livadi, sem ako nisu u pitanju tri stvari, venčanje, mladin otac i holivudska limunada-komedija… ali neočekivanost je dobro došla, druga stvar je malo šokantnija, što je mnoge odvela u nervozu i sigurno, kod istih, umanjila opšti utisak.
Na pitanje kako do svojih sedišta, od nekoliko zgomilanih razvodnica sam saznao kako mesta nisu numerisana. Stigao sam više od pola sata pre predstave i pitao sam. Ogromna većina je bila lošije sreće. Zbog nepostojanja bilo koga ko kontroliše ko seda u koju grupu sedišta, na petnaest minuta pred predstavu, u gledalištu pometnja. Ovo naravno organizator ne zna, jer bi prvo za ovoliki broj ljudi, sigurno blizak cifri od 3.000 angažovao dodatnih dvadesetak razvodnica razmeštenih po gledalištu , pa ne bi stotine njih došli u situaciju da su sva mesta zauzeta u blizini bine i da tako budu primorani da sede tamo gde su ulaznice jeftinije i do 2.000 dinara, a platili su one mnogo skuplje. O razvodnicama SNPa sam već pisao. Dok su u drugim teatrima to najčešće devojke, ljubazne, zgodne, uvek nasmejane, ovde su (očigledno) stalno zaposlene radnice, kojima se na licu vide problemi sa decom koja idu u školu, šta sutra spremiti za ručak itd., itd,… Sa takvom energijom bolje što nisu ni prilazile gledalištu.
Znam i opravdanje, ove su nasleđene… E, te „nasleđene“ su mi rekle kako „programa što ima po sedištima ima, više nema“. A u tom momentu samo polovina gledališta ispunjena i nigde se ne beli papir. Programi su se dobijali na nekom tamo mestu, tek sam kasnije saznao i ljubaznošću jedne dame dođoh do programa i situacije da pratim i pišem o predstavi, ne strepeći da će me verni oponentni „uhvatiti“ za netačnu informaciju.
Sve to vremenom potire iluzija koja je započela ulaskom u Tvrđavu i adrenalinski naboj u gledalištu i pre početka predstave.
Ispred bine se šetaju žongleri sa vatrenim kuglama, najavljujući zbivanja u kojima se ljubavne vatre smenjuju sa ratovima.
Tomislav Šaraba, kao scenograf, je bio primoran na statičnost (i upotrebljivost dekora „napolju i unutra“), ali veoma maštovito je scenu (skučenu za ovoliki broj učesnika) osmislio stepenasto, poput piramide, da kažem radnja se dešava u Egiptu…. To i ostale istorijske, demografske, muzikološke, podatke ćete pročitati kod operskih kritičara, a tvrdim kako stotine detalja i vizuelnih i slušnih nisu sposobni da primete i pohvale onog ko ih je osmislio.
U cetralnom delu dekora je prolaz iz koga će u jednom momentu da istrči bik, alegorijsko minotaurski besan i snažan kome će Radames da odseče glavu, okrvaviši ruke, što opet asocira kako je iza lavirint koji nema izlaz. Da samo još napomenem, statuu egipatskog junaka, koja će na kraju konopcima biti srušena. Ukratko, pohvale za svu simboliku i metaforičnost poruka scenografije Gospodina Šarabe. Iskreno može čitav članak da se napiše o njegovom radu na ovoj predstavi.
Dirigent Andrea Solinas je veoma dobro poznat operskoj publici u Novom Sadu i njega takoreći ne moramo tretirati kao stranca. Svoj posao je u Aidi odradio perfektno. Postigao je ne samo tempo koji je osmislio Verdi, već je ujednačenim kvalitetom zvuka vodio orkestar, hor i soliste od početka do kraja.
Scenografija i pojava dirigenta su prve dve stvari sa kojima se posetilac suočava u operi. Ovu „obrazovnu“ rečenicu, koja nije karakteristična za moje pisanje sam ovde postavio kao uvod za sledeće razmišljanje.
Ulaznice su rasprodate za, već spomenuto dobro reklamiranu predstavu, gde su pored dirigenta italijana, i dva pevača, stranci. I sasvim je normalno da ulaznice budu skuplje kada gostuju umetnici iz inostranstva. Međutim iz opravdanih razloga (privatno dobijena informacija) tenor je otkazaao gostovanje (Sonju Šarić, u roli Aide ne doživljavam kao „strankinju“).
I?
I NIŠTA!
Naravno, deo novca je nemoguće vratiti. Reklamirana je predstava sa dva pevača iz Italije… Da li neko pamti kada se to zadnji put desilo u Srbiji?
A već smo navikli na nekulturu (bar ja spadam u te) da niko ne oseti obavezu, ili dovoljno respekta prema publici, ne zaboravite zbog publike postoji opera, zbog publike se izvode predstave… U Beogradu sam navikao da o otkazivanju najavljenih učesnika ne obaveste publiku, čak ni jednim plakatom na zgradi opere, ili da se jednom rečenicom ispred organizatora oficijelni spiker izvini publici.
U Beogradu sam navikao, u Novom Sadu, nisam to čekivao. Iksreno, ne spojiv mi je taj gaf (ne želim onih dvadesetak srpskih reči koje su mi na umu da upotebim, pa pribegavam slengu) sa organizatorima spektakularne predstave.
Sa gornja dva pasusa ciljam direktno u glavu onoga čija je to obaveza. Nemojte mi u valov (vojvođani će veoma dobro razumeti značenje te reči) sipati ono za šta su mnogi !!!! uložoli i znanje i trud, napravivši događaj koji se teško na ovim prostorima može dostići.
U Novom Sadu sam prisustvovao rušenju zakona fizike. Pojavili su se oni koji su pre nekoliko godina, a i oni koji su su samo pre nekoliko dana, pušteni niz vodu. I dok sam ih očekivao oko Đerdapa, ili čak u deltama Dunava na ušću u Crno more, doplivali su uzvodno, pojedini brzinom torpeda…. Šteta, i ako nauče nešto (u šta sumnjam), kasno je da primene, jer u svojim mandatima su na sve drugo mislili, osim da naprave predstavu za pamćenje.
Tako neočekivano dobismo Stevana Karanca kao Radamesa. Takoreći u dve reči: Srbija nema boljeg Radamesa od Gospodina Karanca. Predstavio nam se sa tamnijom bojom glasa (već čujem stručna mišljenja kako taj glas nije „baš“ za tu rolu). Moju tvrdnju nadam se kako niko neće pokušati da opovrgne, sa druge strane taj pevač je pokazao sigurnost za svaku pohvalu, iako je u podelu, silom prilika, ili sa Božjom pomoći, bukvalno uskočio na samo par nedelja pred premijeru, a pre toga nije nastupao u Aidi, kao i druge njegove kolege iz Novog Sada. Uporedo sa odličnim pevanjem, lako uočljivim školovanim glasom i svom nadgradnjom potrebnom u tim godinama, publici je dočarao sve unutrašnje bure, od ljubavnih do patriotskih. Gde je Stevan Karanac… ? Koja od dve operske kuće će pre stići da ga primi među svoje stalne članove. Tako bi bilo da je situacija zdrava, ali u postojećoj podeli moći i uticaja pod svodovima novosadske opere bitiše osoba koja godinama nije kročila na scenu, a primljena je u vreme kada je „zabranjen“ prijem „novih radnika“ u institucije kulture. Da ne širim priču prema Beogradu.
Aida, Sonja Šarić. Po prvi put u toj roli. Glas koji je opčinjavao u toj toploj septembarskoj noći na novosadskoj Tvrđavi. Ona spada u one kvalitetne pevače sa naših prostora koji grade pevačku karijeru u inostranstvu i poznavaoci operskih prilika iščekuju takve kao što je Sonja Šarić. Primećujem kako je podjednako bila fokusirana kako na pevanje, tako i na fizički prikaz svoje unutrašnje drame, omeđene smernošću, strahovima, tajnom zaljubljenošću.
Željko Andrić, operski Amonasro, etiopski kralj i Aidin otac, je publici podario, da kažem, kompletnog sebe. Koliko je u tome uspeo, veoma je diskutabilno. Oni grozni su preslušavali njegove arije sa ličnih snimaka. Već se zna kako glumački više nego uspešno pokriva pevačke nedostatke, ali ovog puta preterana je bila oholost i potencirana mržnja jednog zarobljenika.
Amneris je bila publici dočarana od Višnje Radosav. Prava rola, za pravu pevačicu. Oni koji prate njeno pevanje zadnjih godina (a spadam u te, a uz to i pišem o tome), mogu da konstatuju jednu jednostavnu činjenicu, koja mnogo govori: Višnja je sve bolja, bolja, bolja…. A pre nekoliko godina kada je dobijala jednu značajnu nagradu u Beogradu, pisao sam kako je odlična. Ostalo protumačite po sopstvenoj želji.
Priznaću i neke utiske koje još nisam rastumačio u sebi, jer je ovo ipak spektakl sa toliko režijsko – koreografsko – scenografsko – kostimografskih detalja, koji u meni još traju i ovde postavljam samo fragmetne razmišljanja.
Osim toga što je Višnja Popov u prvom delu svog nastupa bila delimično nesigurna (takve stvari su i nebitne i pri premijerama se opraštaju, jer je nešto za očekivanje), njen italijanski je veoma slab, što može kvalitetno pevanje donekle da pokrije, ali imao sam utisak da je režijsko – glumački povremeno trebala da se prikaže više ranjivo, nego nadmeno, oholo i harizmatično, što se očekuje u stereotipu jedne princeze. Podsećam, u to doba je Egipat bio centar sveta. Kao što mi je sa druge strane pri samoj pojavi Radamesa, unutrašnji glas bio jasan: Ovo je nešto između Nerona i Kaligule. Obzirom da redovno i pažljivo pratim sve režije Aleksandra Nikolića tako nešto je i za očekivanje. Ali o tome ću kasnije. Takvom mom trenutnom utisku (a mnogo je više nego što mi i beskonačni prostor neta dozvoljava) je, siguran sam, doprinela i upečatljiva i dobro pogođena šminka. U programu nije navedeno ko se time bavio, pa zato ne mogu ni da napišem imena zaslužnih za to.
Gost, Riccardo Zanelatto prikazao je Ramfisa, egipatskog prvosveštenika na jedan besprekoran način. Naprosto pojavio se publici nepoznat pevač, mnogima pokazao kako ta rola treba da zvuči i otišao.
Na kraju Nebojša Babić. Kralj Egipta, ili samo kralj. Šta o njemu reći, pa dve reči: Nebojša Babić. O njemu sam do sada toliko puta najpozitivnije pisao, pisao, da bi svaka dopisana reč bila suvišna. Ne bi ni mogao da bude operski sprektakl, bilo u kom gradu Srbije a da tu on ne bude.
Spomenuću još Igora Ksionžika i sveštenicu Maju Andrić. Iako sa namanjim rolama, potpomogli su kvalitetnom stvaranju ukupnog utiska.
Izvrstan hor je pripremila Vesna Kesić Krsmanović i sigurno u mnogome olakšala posao dirigentu da uspostvi već spomenuti sklad muzike, hora i pevača… Ponovo žalim što ne mogu da navedem imena svih koji su bili bitni u ovom grandioznom događaju, ali kostimografkinju Senku Ranosavljević, ne mogu ni pod kakvim okolnostima da zaobiđem. Već sam pisao o njenim idejama i studioznosti. Ovog puta njen jedini vidljiv promašaj je kreacija uniforme za Radamesa. Detalj ukrštenih kaiševa na grudima nikako ne odgovara fizičkom izgledu i konstituciji Stevana Karanca. Jasno, on je naprosto „uleteo“ u predstavu, kada je mnogo toga bilo gotovo, sa druge strane još jedan detalj mi je posebno privukao pažnju. Egipatski krst (Ankh) na dugom lancu koji nosi Amneris. Hijeroglif sa značenjem večnog života. Smatrali su ga „Ključem života“ i „Ključem Nila“… Već sam napisao, hiljade (za pohvalu) osmišljenih detalja je stalo u ovo tročasovno dešavanje. I da se vratim na sto koji je često bio na sredini scene, a na kome su bile makete tvrđava i figure glavnih likova… Za neke će to biti šah igra (nepotrebna u onome što je komponovao Đuzepe Verdi) , koji je u to vreme postojao, ali samo u postojbini Indiji, za druge, ironičnije, „Lego kocke“, a scenograf Šaraba je priču uspona i padova glavnih likova, ratovanja i rušenja gradova prikazao i dopunio tim detaljima, kao što su i beli konji protrčavali ispred scene i kroz veoma lep režijski lajt motiv, koji prati ono što se dogodilo i najavljivali (svojom brzinom i izgledom jahača) ono što sledi.
Na mom radnom stolu su dva programa. Opere na vodi i novosadske Aide. Prvi je desetak puta luksuzniji (nema operske kuće u svetu koja ga ne bi prihvatila), drugi je krajnje jednostavan i u njega je uloženo otprilike dvadesetak puta manje novca (Verujte mi na reč, jer kao neko ko se bavi pisanjem, upoznat sam i sa cenama svega sporednog, pa i cenom štampe)… I?… Znači li da da će se u Srbiji usvojiti pravilo da je kvalitet, dizajn, štampa i uloženi novac u program u obrnutoj srazmeri sa kvalitetom predstave. Trgovačko pravilo kako ambalaža od šarenog papira i ukrasna mašna prodaje robu… Možda če prodati robu, ali na kraju kod publike samo ostaje utisak o predstavi… Ako ovde zaključujete kako sam namerno ciničan, pogodili ste. To sam hteo.
Ali pre kratkog osvrta na režiju, da nešto kažem o koreografiji. Aleksandar Ilić je više nego profesionalac, sa epitetom čoveka koji nema promašaja. Režijsko koreografski dvojac A.&A. pratim od samog početka njihove saradnje i ovog puta su bili garancija da će se videti nešto neviđeno, da će se pričati o nečem nečuvenom. Mislim kako je ovog puta Iliću, sklopom kompletne opere, ostavljen skučeniji deo prostora (na žalost novac određuje i širinu delovanja) koji je on veoma dobro upotrebio. Za etiopske robove je iskoristio baletski ansambl, ali iskren da budem nisu mi, u vizuelnom smislu, jasni vojnici koji su iza Amonasra, dok nagovara Aidu da prevarom iznudi Radamesovo priznanje kuda će proći egipatska vojska. Sigurno da je Ilićevim koreografskim kreacijama u mnogome pomogao kvalitet novosadskog baletskog ansambla. Ovde ću napisati jednu opasku koja se mnogima neće svideti, a druge će zasmejati. Dok novosadske balerine tako doživljavam (uvek) (ovog puta prefinjeno elegantni pokreti) kada se pojave na sceni, u Beogradu imam utisak (uz par izuzetaka) da su pokupljene mame iz parkova i devojke koje su tek krenule u fitnes klubove, bez veće želje i energije da bilo šta poboljštaju na sebi.
Na video bimovima je prikazivano ono što če na TVu ići kao snimak. To nije diletantizam, već užas. Režiser, ne znajući libreto i režijsku koncepciju usmerava kamere tamo gde se ne odvija radnja, nije pripremljen za muzičke deonice određenih instrumenata, kamermani ne stižu do centra radnje, cela ekipa beži u snimanje iz drona. Ipak je trebao da to radi neko ko je jednu stepenicu više od sportskog prenosa i folk koncera na otvorenom.
Dođoh, na kraju do režije. Nemoguće bi bilo nabrojati i manji deo „trikova“ operskog Dejvida Koperfilda. Već sam na početku spomenuo utrčavanje metaforičkog bika kome Radames odseca glavu. I tu ću stati. Iluzionisti ne vole one koji ne uživaju u viđenju, već pokušavaju da otkriju i rastumače u čemu je tajna trika.
Zato neću dirati u iluziju koju je osmislio Gospodin Nikolić. Sigurno će mnogi reći kako ga hvalim, hvalim, hvalim…. Pa kao i o Babiću, Iliću,… neka se jave oni koji su više njihovih kreacija videli od mene i osobe koja je uvek pored mene, a tek za deset, ili dvadeset godina mogu da se, eventualno, pojave neki novi sa tvrdnjom kako su o njima pozitivno, ali veoma realno češće pisali. Ipak je to samo moj skromni doprinos prezentiranju onih koje javnost ne primećuje od tri ovocivilizacijskih S. Sporta, Stara i Sexa.
Vatromet nakon trijumfalne scene, a opet na samom kraju prvog dela predstave i pauze koja je sledila je bio neočekivan, iako je i muzički i koreografski tempo najvljivao jedno BUM. Taj vatromet (sigurno se mnogima neće svideti) je bio logički sled događanja započet žongliranjem vatrenim kuglama pre predstave. Priznaću, bilo je tu malo kiča, a to „malo kiča“ često da aromu i ostavi vremenski i vizuelno da se sagleda ono što ima umetničku i filozofsku težinu.
Zar ne rekoh da je Nikolić operski Koperfild.
A u meni novosadska Aida još traje, zato će biti, siguran sam u budućnosti nebrojeno puta spominjana…. Zaslužuju to svi oni koji su učestvovali u njenom kreiranju.
David Naum
O istoj temi, ali iz drugog ugla
Od istog auotra sagledavanje jedne knjige
3 komentara
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.