Već sam pisao na temu: „Ako se uželite dobre operske predstave, krenite ka Novom Sadu“.
Ponoviću Beograđanima, uz malu izmenu: „Ako se uželite izvrsne operske predstave, pravac preko Dunava!“ Naravno, neki će morati da pređu i Savu, sem ako vole da vode kolo okolo.
Prisustvovao sam svojevremeno premijeri novosadske Aide. Tada je napravljen takav umetnički spektakl koji je ovih dana dobio priznanje uvršćivanjem u selekciju među 100 svetskih predstava za nagradu PHNX Award, a u konkurenciji je bilo preko 1000 radova iz 52. države. Naravno da bez dobrog marketinga nema ni adekvatnog priznanja svim učesnicima, ali… Ah marketing… Otišao sam sa osmehom u Novi Sad, jer sam iza sebe ostavio Beograd u kome su veče pre toga bile „stojeće ovacije“. Izraz koji nisam upotrebio u dosadašnjem pisanju o operskim predstavama, a sa kojim je bila propraćena samohvala marketinga NP u Beogradu na sopstvenom sajtu (gleˈte – što bi rekli sremci) u vezi koncerta upriličenog za obeležavanje srpsko-japanskog prijateljstva. Marketing te kuće je valjanost tog upotrebljenog izraza posvedočio postavljanjem video snimka. Ali na video snimku se vidi pola partera koji aplaudira, a jedna osoba stoji… I ponoviću, jedna osoba stoji… Isti su kao i što su bili. I drago mi je što mnogi u toj kući misle (i izjavljuju) kako sam zao. Moja poruka za njih ostaje ista: Prestaću da o njima pišem onda kada budu dokazali i jednu neistinu napisanu sa moje strane.
Elem, Novi Sad. A u Novom Sadu stojeće ovacije (izraz pozajmljen). To se i moglo očekivati.
Biću iskren, kao i uvek, iz nepoznavanja pevanja (uživo) Danijele Jovanović, nisam ni predpostavljao kako će slušaocima i gledaocima predstave pružiti uživanje koje nisu, a i teško mogu da dostignu ovdašnje Aide. (Sam sebi se divim kako sam ovu konstataciju uvio u somotsko meki šareni papir) Svojstvenija mi je „Natron“ grubost.
Da, imali smo jednu krhku i do krajnih granica sugestivnu robinju u tumačenju Gospođe Jovanović, koja može da peva pored internacionalnih veličina kao što su Sanja Anastasia i Dario Di Vietri. Bravo Danijela!
Tenor, pravi tenor. Dario Di Vietri. U Srbiji, gde je „hronična nestašica“ pristojnih tenora, čak i oni pristojni dobijaju gromoglasne aplauze. Gospodin Di Vietri je publici podario vrhunsko kvalitetno pevanje i siguran sam, sa zadovoljstvom pamtiće reakciju publike
Željko R. Andrić. Prvo nisam uopšte bio siguran da je to on. Na premijeri je scena na Petrovaradinskoj tvrđavi bila udaljena i nisam dobro uočio šminku. Ovde se pojavilo jedno poludivlje biće, puno mržnje, pretnje… a ja na samo nekoliko metara od njega. Pravo baritonsko biće, jer baritoni su u principu predodređeni da na sceni budu nesrećnici i paćenici, dok se tenorima prepušta uživanje i ljubakanje. A Željko je bariton u pravom smislu reči. Sa veoma izgrađenim stilom i sugestivnošću. Imao sam osećaj kako se u prvom delu svog nastupa zagrevao, kako bi približavanjem kraja postajao sve bolji i bolji. I na kraju Željko Andrić, bez koga je novosadska operska scena nezamisliva.
Već se u Beogradu priča (mediji se uopšte ne interesuju za kritičko praćenje operskih nastupa) kako Strahinja Đokić na sceni SNPa veoma dobro napreduje na operskom putu. I sa takvim saznanjem sam prisustvovao ovoj predstavi, a sa nje odlazim sa identičnim ubeđenjem.
Nepravedno bi bilo zaobići Stefana Pavlovića. Pevača koji je „čuveniji“ po onome što je radio iza scene, a manje po onome što je pružio na sceni. Nisam imao prilike da mu dam podršku za „ono prvo“, a podržaću ga uvek i u vezi „onog drugog“… Ma koliko me smatrali nedobronamernim. Njegov glas ima basovsku snagu i kroz pola decenije redovnog rada i „nabačenih četvrt metra kilaže“ može biti bas pred čijom će silinom da se tresu svi prisutni u sali. Mislim na sve ispred, na i iza scene.
A Amneris je bila Sanja Anastasia. U Beogradu (koji je takoreći i ne poznaje – za to se zdušno brine uprava BO) je pre par godina u trenu kada je, u ukupno mnogo lošijoj Aidi, kročila na scenu, dobila je aplauz, dok je predstava tekla, a što se zadnji put desilo, koliko znam, (dozvolite da nekada nisam potpuno ubeđen) velikoj Milki Stojanović, da bi se isto ponovilo prošle godine, uoči novogodišnjeg Slepog miša, kada je na operskom balu najavljena kao gošća. Razmišljao sam šta će se novo desiti u Novom Sadu, koji je takođe ne poznaje. Aplauz koji prekida predstavu, ovacije. Stojeće ovacije nakon predstave. Da prisustvovao sam stojećim ovacijama. Nemam snimak, ali imam stotine i stotine svedoka. U svim operama je zabranjeno snimanje, što opet, daje mogućnost da pojedine Uprave i njihovi zaposleni lažu… Na žalost, ne tako retko, potreba za laži ide kod glupih, pa sami sebe, pri krajnjem rezultatu, „uplatkaju“… I da zabeležim još nešto kao kuriozitet. Sanja je dobila aplauz i kada se posle predstave pojavila u klubu SNPa. (Tek da se i to zabeleži.) Uostalom neko će snimiti trenutke operskog dešavanja i videćete čućete ono što se na ovim prostorima retko dešava.
Nema potrebe da pišem o njenom nastupu. Preneo sam samo kako je reagovala publika i akteri predstave.
Na kraju da se dotaknem još jedne teme. Primećuješ li čitaoče. (Ja sam sa čitaocima na per tu i ako im se ne dopada takav odnos mogu odmah da prekinu sa čitanjem) Dakle, primećuješ li čitaoče, da uvek pri pisanju o predstavama u Novom Sadu, na drugi tas terazija stavljam Beograd, koji ima nekoliko puta veći budžet i nekoliko puta više solista. Na putu ka boljem, valjda je normalno da se upoređuju te dve operske kuće, koje jedine imamo.
Srpska Atina je dobila novog Direktora opere. To je Sandra Milankov. Pojavila se neočekivano, a mogu posvedočiti da je puna energije i želja da uspe. Sama kaže kako posle desetak dana od početka rada, ne želi eksponiranje u medijima i da za to čeka trenutak kada bude imala neki rezultat kojim će se predstaviti. U svakom slučaju, dolazi u jednu mnogo kompaktniju sredinu nego što je BO, ali će joj sigurno podrška svih, pa i ovde od moje malenkosti, dobro doći. Pre neki dan sam čuo kako se u, već par puta spomenutoj BO, za zadnjih 12 godina promenilo 12 direktora. Jedan je čak bio čitavih 40 dana. Mediji kažu, neki su zviždanjem morali da budu poniženi i oterani. Zar sumnjate da i na tom slatkom čašćavanju nisam bio? Lično nemam vremena da računam, a u kompetentnost izvora ne sumnjam. I ta činjenica, sindromske prirode (naravno za Ginisa) je jedna od onih koja objašnjava mesto i položaj opere u glavnom gradu.
I da završim sa pozitivnim mislima… Na svo pevanje, koje u Novom Sadu ne može da bude loše, režija i koreografija ove predstave je za svaku (neprestanu) pohvalu. Umetnički dvojac Aleksandar Nikolić, reditelj i Aleksandar Ilić, koreograf, su pomogli da grandioznost Aide, na manje od sto kilometara od Beograda, bude spektakl pri svakom izvođenju. Metaforika u svakoj slici i scenskoj kretnji, originalnost i umetnička kosmička moć su postigli fascinantnnost na sceni SNPa.
Nikoga ne hvalim bez razloga i nikoga ne pošteđujem kritičkih reči, ma koliko ga respektovao i osećao bliskim. U potpunosti originalni Aleksandar Nikolić, neka sledeći put na scenu ne pusti egipatsdku robinju sa vrišteće crvenim, nalakiranim noktima i balerinu našminkanu za celonoćni provod u klubu… i…. Jer u sali su uvek neki kojima teško šta promakne, a što im kvariti utisak.
To je Novi Sad, ovo su samo male krpice mojih utisaka. Ponovo u Novi Sad, naravno.
I za kraj nešto o Novosađanima. Nakon popijenih jutarnjih kafa sa ljudima (petoro) koje smo znali i upoznali, osoba koja je uvek pored mene, kada ostasmo sami, izgovori prvu rečenicu: Koliko normalnih ljudi na jednom mestu.
Danas je najveći upućeni kompliment ako nekome kažete da je normalan, a čovek je najsrećniji ako za njega okolina konstatuje da je lud.
A dobru opersku i svaku drugu predstavu, nije teško napraviti.
Za kraj dve reči, koje u hiljadu napisanih i objavljenih tekstova, na najrazličitije teme, nisam upotrebio. Ne radi se o onima „stojeće ovacije“, koje sam već iskoristio, a sada pišem: Živeo Novi Sad!
David Naum
O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG UGLA
To je trend u svetu, a kod nas samo u P.U.M. Magazinu
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.