G. Verdi – „Amneris“

Che belezza

Che freschezza

Che gioa

Sanja Moja

Novi Sad, Evropska prestonica kulture. I jeste.

Mi smo te večeri, 11. juna 2022. prisustvovali operskoj predstavi Aida, omiljenog nam G.Verdija.

Da je “svet” bio Novom Sadu, potvrđuju nam tri gosta pozvana da uveličaju ovu predstavu. Sanja Anastasia, mezzosopran svetskog ranga, Dario Di Vietri, tenor iz Italije, i Marco Boemi, dirigent, takođe iz Italije.

Da je moglo da bude dirljivije…. ne znam. I ovo nam je izmamilo suze, ushićenje, ovacije tokom predstave, ovacije nakon predstave, i….. ovacije pri ulasku na koktel, apsolutne zvezde večeri Sanje Anastasie. Fantastično!

Moram da se osvrnem na jednu veoma važnu stvar, koja me uvek obraduje u ovom pozorištu…. kompaktnost ansambla, interakcija publike i izvođača i jedna topla, prijatna i pozitivna atmosfera, od pre početka predstave, pa sve do kasnih sati, nakon završetka. Predivno. Zato se uvek iznova radujem dolasku u Novi Sad.

Što se same predstave tiče… da ne dužim, posle ću….. SJAJNA.

Aida, Danijela Jovanović…. vizueno veoma krhka i ponizna na sceni, dala je sve od sebe i kroz glumu i kroz pevanje, pa sam ja, prvi put kod nas, imala sliku prave, po mojoj zamisli, Aide. Bravo Danijela. Jako je bilo dirljivo i upečatljivo nijansiranje dinamike i glume kroz ulogu Aide. Jako lepo. Bravo.

Radames, moj omiljeni tenor Dario Di Vietri, koji je pevao u beogradskoj operi. Isto ulogu Radamesa 2017….. i dalje ima tu predivnu “italijansku” tenorsku boju, ali……. Povremeno je bio u punoj formi, ali ne i dovoljno. Šteta, jer imam utisak da je nekako igubio volju, da je postao nesiguran, ma peva on, nem tu dileme, i svaki tenor iz bilo kog pozorišta i dalje moze samo da mašta da je tenor, dakle Dario je bio topao, divan, ali……. te 2017, je bio fenomenalan, zato me malo razočarao, ali sve jedno, uzivali smo u tom glasu.

Kralj Egipta, Stefan Pavlović….. sreća da je uloga mala i više figurativna. Mlad, visok, “mršav” u svakom smislu….. nikako ne priliči kralju. Iako ima jedan solidan, ali “dečiji” bas, tanan, bio je neupečatljiv…. ali nije kvario.

Ramfis, Strahinja Đokić, krupan, stamen. Bas. Odličan. Siguran. Pouzdan. Uloga za njega, a nadamo se i drugim, većim ulogama. Veliki potencijal za operu.

Amonasro, Željko Andrić. Da li je to sreća ili peh, ne znam, ali Željko je uvek glumački veoma snažan, dočarava uloge do maximuma i time pokriva neke nedostatke u pevanju, pa uvek imamo jako dobre likove koje nam prikazuje. Moram da priznam da u takvim situacijama, i kada bi bilo realne osnove za kritiku pevanja, ta upečatljivost i sigurnost na sceni, posvećenost ulozi i davanje do maximuma nekako ne da prostora za kritikovanje pevanja. Bar kod mene.

Da pojasnim (mala digresija) . Pre mnogo godina, na sceni Kolarčeve Zadužbine držao je solistički koncert (jedan od mnogih na koje smo hrlili) čuveni ruski i svetski pijanista Konstantin Bogino. U punoj snazi i formi. Virtuozan, muzikalan, dirljiv…. uvek je odlazio sa pregrštom buketa cveća, stajaćim ovacijama i traženjem “bis-a“, Ali, tokom svih godina njegovih apsolutno fantastičnih koncerata svuda po svetu, UVEK, UVEK i UVEK je “nedopustivo i neoprostivo mnogo grešio tokom sviranja, pa da smo cepidlačili, a nismo, mogli smo da ga svrstamo u “one” kojima tražimo perfekciju, ili…. zašto svira, kad ne moze da svira, ili nije “navežbao”…. ahahhaa….. Ali…… Bilo nas je briga za ta “brljanja” ako bi nam izmamio, a uvek je, suze, ponestajanje daha, omamljenost od umeća da nam izazove takve emocije. Ja sam ga obožavala, pa i dan danas. Za razliku od njega, sa koncerata besprekornog i nepogrešivo-ludog i virtuoznog Stefana Milenkovića, odlazila sam samo fascinirana tom perfektnom tehnikom. Bez ikakvog drugog osećanja. Razumete?

A onda imate i lik koji se zove KRALJICA (Egipta), iako ne mislim baš samo na to.

Ipak ću prvo da se osvrnem na orkestar i hor, koji su u svemu, i pevanju i glumi, bili odlični, balet nešto raštimovaniji nego što mogu da nam se prikažu, a dirigent je, kao i prošli put, kada je bio u Beogradu, 2017. samo je sad stariji i sporiji, bio nedovoljno energičan, pre letargičan, ali za pultom, a vrlo veseo i energican posle….. Iako je imao neka muzički zanimljiva rešenja koja su se meni lično dopala, ipak … mogao je to neko drugi bolje da uradi. Tempa su mu bila spora i da ne beše ovih divnih solista koji su dali sve od sebe…

Reditelj Aleksandar Nikolić je i ovog puta bio odličan, jer je uvek odličan, sa, do skoro svih detalja odrađenih zamislima koje je potkrpio znanjem, studioznosći i najpre velikom ljubavlju. (Ali, ja ne bih bila Laura, kada ne bih primetila skoro svaki detalj….) Aida je morala da bude bez nalakiranih noktiju na rukama, a Radames je morao da skine burmu, makar zbog predstave, ako hoćemo da sve bude sjajno. Ipak, Aleksandar je jedan. Volimo ga. Mnogo.Bravo.

I eto….. još malo pisanja za kraj.

Amneris, Sanja Anastasia.

Šta da napišem? Da je sjajna, fenomenalna, brilijantna i kao pevačica i kao glumica….. ma…. to svi znamo. I ovde i svuda po svetu, sem u Beogradu….(bila je 2019. kao Amneris, pisala sam).

Ono što je kod mene, a verujem i kod mnogih, retko dozivljeno, to je da i na samu pomisao o svakoj njenoj frazi, ariji, duetu ili celoj ulozi, dakle sama pomisao izaziva salvu emocija, žive slike jedne ohole, beskrupulozne, lukave, slatke a otrovne, ranjive a očajne žene koja je, u dubini duše, iako je moćna, i hladna kao led, u stvari totalno skrhana izgubljenom ljubavi. A sve to dobijemo kroz apsolutno savršenu glumu i još savršenije pevanje, jer samo najveći mogu da “postanu” lik koji tumače. Sanja nas vodi kroz eruptivan zivot egipatske princeze ispunjen neverovatnim obrtima i oscilacijama u emocijama, svaka fraza nam dočarava osećanja, glas je od umilnog do raskošno bogatog i moćnog, pred kojim morate da zastanete. da ne dišete. Da čekate dalje, a molite da ne bude dalje, jer nemate više snage za primanje tako jake energije koja vas obuzima, jer gluma i glas nisu Sanjini… Sanja je Amneris. Tu nema glume. Sanja je Amneris. Čuvena scena u sudnici….. posle prve arije, aplauzi, ovacije, publika ustaje…. iako predstava traje, a posle završetka te slike u sudnici, muzika i dalje traje, ali dozivljaj i emocije su jači, povici BRAVO, aplauzi i ovacije ne daju da se čuje muzički završetak. A kako je napisana, a tek od Sanje doneta ova scena, poslednja slika u Aidi nije morala ni da bude komponovana, jer bi ovo bio pravi kraj…. bez kraja. Sanja na sceni. I Sanjin glas. I Sanjina gluma. I Sanja posle. Za pamćenje, za duboki naklon, za poštovanje, za želju koja se zove JOŠ, za obožavanje ovakve DIVE. Za čuvanje ovog dragulja. Prekidam, ometaju me suze sreće. Samo ću da dodam…. sasvim dovoljno je reći ili napisati Sanja Anastasia…..

Beograde, gde si ….. ?????

Laura Miletić

O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG UGLA

U svetu trend, a kod nas samo u P.U.M. Magazinu