Rodila se Aida, ocena 10
ili
pomešani utisci
od praktičnih do umetničkih
ali svakako
DIVNI
Testiranje, putokaz obojen prijatnošću, dve simpatične devojke na štulama na kapiji tvrđave, baklje duž staze do mesta gledanja, šankovi sa pićem (i staklenim čašama sa vinom!!!! koje publika nosi sa sobom), malo i poluneprijatno iznenađenje u vezi nenumerisanih mesta (a kupljene karte kao numerisane), ali ljubaznost, pozitivnost, kao i profesionalnost svih koji su se našli od ulaza, do scene, a i svuda posle, publikom ispunjen postor do poslednjeg mesta, dva videobima, odlično ozvučenje, iako ga ja ne volim, volim „krv i meso“ bez omotača, ali… SVE KAKO TREBA, ili KAKO JA ZAMIŠLJAM da je dostojno jednog spektakla koji je bio na korak od idealnog, ali je to, sigurna sam, zavisilo samo od dobijenog novca. Dakle…
Aida u Novom Sadu, 15.09.2021. …. za pamćenje
Glavni, dobro ste pročitali, glavni „krivac“ cele sjajne predstave…. REŽIJA, Aleksandar Nikolić.
Vidite, ili pročitajte….. ako od dva umetnika, jedan kaska za drugim, dešava se sledeća stvar….. Primer…. violinista i pijanista….. ako je violinista sjajan, a pijanista osrednji….. koncert pada u vodu. Ako je violinista osrednji, a pijanista sjajan, koncert je uspešan, ali ne dovojno.
I ovde, zapravo u operi, je slična stvar. Solisti, kakvi takvi (ne pišem o večerašnjim, nego navodim primer), mogu da budu osrednji, a da režija i orkestar „potpomognu“ predstavi. Solisti odlični, a režija i orkestar očajni…. propala priča.
A kada imate jako dobre soliste, a orkestar, hor i režija sjajni…… dobismo AIDU.
To se dogodilo večeras.
Ipak…. Pažljivo čitajte šta i kojim redosledom pišem…
Svojevremeno sam pisala, i stojim iza svake tada napisane reči, da je mladi Stevan Karanac, tenor u povoju, bio najružniji glas koji sam ikada čula, iako mu tehnika nije bila loša. Sinoć sam doživela nešto potpuno drugačije. Radames je bio skoro pravi Radames, (po meni to baš i nije prava boja glasa za tu ulogu), ali !!! Karanac je bio izuzetno siguran, iako je bila premijera za njega, (i za sve ostale soliste) pevački je mnogo napredovao, do stanja dobrog tenora koji moze da peva velike uloge i da slušalac moze da bude siguran u njega kao pevača ,(za razliku od beogradskih tenorčića, gde smo uvek u frci šta će biti, ko će da se onesvesti, ko će da pukne, ko će da prsne, ko će da se bruka sa intonacijom, ko će…… hiljadu kome će i šta da se desi ????), znači, Karanac glumački upečatljiv, jednostavno…… jako dobar, i srećna sam zbog toga, jer nemamo tenore…..jednom rečju….. BRAVO za Stevana.
A da li će ga ikada zaposliti u beogradskoj Operi, pitajte novog direktora….. stara je bila beznadežna, ohola, neotesana a i primitivna ( neka me i ona tuzi)
Sonja Šarić, gost ….. Aida……. Uh…. ZAŠTO mi nemamo ni u tragu takvog soprana? Soprana kristalnog glasa, intonativno besprekornog (što je početna priča u pevanju, i u izvođenju uopšte, ali smo mi hendikepirani našim VRLIM sopranima koji ne znaju u kom tonalitetu se peva, ne znaju ni note, pa pevaju k‚o na svadbi pod šatrom u Milosavcima)….. Sonja ima sprachfehler koji nam ne smeta, jer ima divnu boju glasa, ima solidnu (ali po meni ne i dovoljno dobru) školu, veliki potencijal, prekrasne fraze, divna piana…. Iako ima pristojnu biografiju, a prilično loš italijanski, DOPALA MI SE JAKO! Ako se malo osvrne na ove dobronamerne opaske, brzo može da ih otkloni i… eto ga bingo. Ipak, Sonja, čekamo te sa radošću opet.
Amneris, Višnja Radosav…… Prekrasan glas, rođeni mezzosopran….. volim je….. razumem, premijera…. sve opraštam zbog boje i raskoši glasa. Glumački malo nedorađeno, ali……. Uzivanje u njenoj ulozi AMNERIS (volim tu ulogu više nego Aidu), a posebno meni omiljena scena suđenja…. Sjajno…. I jedno malo ali…. a vazno….. Italijanski je bio nedopustivo loš. Malo rada na tome, i eto nama kompletnog pevača…..
Amonasro…. Željko Andrić…. jedini loš, nedopustivo loš. Iako sam ga hvalila kao Rigoleta….. ovog puta je totalno podbacio. I žao mi je. Nije ga spasila ni gluma koja je bila osrednja, ni želja da bude dobar….. kakav Aidin otac, kakav vođa….. kakav kralj… ništa… podbacio, bez glasa, bez intonacije, sa nekakvim rečitativima gde treba da peva….. ne, ne, ne…. prilično izgubljen….. više sreće sledeći put.
Aidu ne čini Amonasro…. te idem dalje.
Kralj Egipta….. Nebojša Babić…… prekrasan glas, gluma, stav…. DIVNO. I uvek divno. Ma šta će jedan takav gospodski pevač Bg operi? Ili Višnja Radosav? Kad imamo jace, dace i ace, nešice i bajice……(cekam novu tužbu)
Ramfis, egipatski prvosveštenik…… Riccardo Zanelatto, gost iz Italije….. BAS !!!!! Divan, prefinjen glas, u ulozi sjajan…. oporavak od večeras osakaćenih italijanskih izgovora, a uloga ni malo zahvalna, a meni jako važna….. Uživala…… Uvek se, na žalost ili sreću, čuje ta ogromna razlika u pevačkoj školi. Kod nas stalno nešto nedostaje, tamo negde ljudi sve završe kako treba i onda mi uživamo… (to se čulo i kod Sonje Šarić, da je, uz sve sitnice koje treba da popravi, školovana „tamo negde“).
Vi, čitaoci, ne shvatate koliko ja ( a i vi, samo niste svesni) želimo kvalitetne i prefinjene glasove)….. prefinjen ne znači p….st…., već kultivisan. Dosta mi je dranja i sr….. koje nam plasiraju ovdašnji. Verujem da će se i nastaviti tako, kao do sada, ali….. imamo Novi Sad.
I da pređem na totalne hvalospeve….. red je, a želim….
Dirigent….. Andrea Solinas. Italijan. Dovoljno za znalce… a da napišem par reči za one koji ne znaju, a dopalo im se.
Poznavalac MUZIKE. Umetnik. Precizan. Stabilan. Prijatan. Doveo Aidu u stanje neopisivog stanja. A stanje….. drži publiku (pevače, hor i orkestar) u tenziji, bez prekida….. ima li išta bolje od toga? Prekrasna tempa, prava. Orkestar ga sledi….. Svi ga slede…. VERUJU MU. Veruje mu i publika, pokazalo se tokom predstave i na kraju…. Orkestar, sviraju sjajno…. Hor, peva sjajno…. Formula? Znanje, pozitivnost, rad i uzajamna saradnja…..
I obuze me i radost i očaj u momentu…..
Kad imate osrednje ili loše predstave….. muka je, ali imate malo posla oko pisanja…..
A kada imate dobru predstavu….. imate mnogo posla oko pisanja, jer se sagledava na dva koloseka (bar ja spontano pravim poređenje Beograda i Novog Sada), celokupnu moć ili nemoć, želju ili ne, stanje koje je konstatno loše ili dobro, a onda u sve to uplove u moja saznanja, sasvim slučajno, nekakve političke informacije sa kojima ja nemam nikakve veze, ignorišem ih totalno…. i pišem o utiscima, a ne ko je kome, zašto, koliko… a to zluradi koriste, ali džabe….. nisam taj tip… pišem o umetnosti…. E to je muka. Ali, mislim da odolevam svim tim izazovima… zarad umetnosti i želje da nam svima bude lepo. Da li sam operski pionir 2021.? Idealista? Crvenkapa? Naivac?
NE!
Sigurna sam da i u Bg mora da krene u dobrom i pozitivnom pravcu. Zato pišem. ŽELIM DA VERUJEM. A ako ne bude tako, Novi Sad je tako blizu, a tako daleko.
I da nastavim…… Koreograf, kostimograf, scenograf, Aleksandar Ilić, Senka Ranosavljević, Tomislav Šaraba.
Od Aleksandra Ilića i Senke Ranosavljević sam očekivala nešto više. Iako je balet bio odličan, kao i uvek, a kostimi jako dobri, nešto mi je nedostajalo, ali nije bitmo. Od scenografa….. koliko para (prostora), toliko scenskih detalja, nekih jako dobrih, nekih… onako… ( moram da napišem da mi onaj sto na sceni nije nikako bio jasan u celoj predstavi, ali dobro…. samo se pitam), i još nekoliko nedoumica, ali nije to toliko bitno. Bilo je divnih rešenja. Sfinge, piramida, bik…. Ah, da ne zaboravim fenomenalnu šminku solista i svih ostalih. Uživanje za gledanje tih boja i rešenja. Fantazija. Ko je to radio, na žalost nigde ne piše…jedno veliko BRAVO. Naravno, tu je i majstor svetla, i svi ostali ljudi uključeni u projekat, i za sve njih, takođe Bravo!
I za kraj, režija, Aleksandar Nikolić. Prepoznatljiv u svom umeću. Lucidan, maštovit, poznavalac onoga što radi, slobodan u idejama (bio bi još „luđi“ da je imao malo više novca), a veoma detaljan u svemu. Jedna reč… genijalan. Neki momenti su bili jako upečatljivi, iako je celina najvažnija, rekoh, genijano. Recimo, imali smo žive konje, uz svu simboliku koju smo protumačili, male figure glavnih likova sa kojima protagonisti „razgovaraju“ za vreme arija, a nakon scene triumfalnog marša, koja je bila puna tenzije, fenomenalnog tempa i retkog, pravog, a da smo ovde čuli, načina izvođenja orkestra, divnog hora i sjajnog baleta, solista koji su se KONAČNO iznad svih čuli, dobismo i vatromet. Možda je nekima delovao kao kič, ali je meni bilo jako lepo.
Poenta cele Aide
Iako je bila premijera, a na premijerama se skoro uvek oseti mala napetost, ova je bila drugačija. Tekla je kao da je izvode po ko zna koji put, što je bilo sjajno. Publika…. iako je predstava bila na otvorenom, publika je bila većim delom gospodska, doterana, svečane haljine, štikle, odela… lepota i sjaj primeren jednoj premijeri. Volim to poštovanje umetnosti i umetnika. A noć kao poručena za uživanje, topla, zvezdana, u eteru neki nemir, treptaj… sex.
Prekrasan doživljaj, divna atmosfera, jedinstvo ansambla, sjajni umetnici…. odličan dirigent, reditelj….. Još?????
Doći ćemo opet, da uživamo kao sinoć.
Bravo, ovako se prave spektakli, predstave i događaji….. moram da kažem, ne Beograd na vodi ( potonuo odavno, u svemu, sramota za grad).
Dragi umetnici srpskog narodnog pozorišta….. radujemo se svemu što radite, jer radite ozbiljno, predano, složno i uspešno, i uvek ćemo doći da uživamo sa vama. Hvala na prekrasnom doživljaju.
Laura Miletić
Za naslovnu fotografiju iskorišćen je rad Vladimira Veličkovića
O istoj temi, ali iz drugog ugla
Predhodni tekst od istog autora
3 komentara
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.