BRUKA NA VODI
(opera na vodi)
nije na vodi, već pored vode, zapravo između zgrada, kafića i gradilišta
svejedno
UŽAS
Treći put imamo (ne)sreću da, ako odemo, doživimo debakl, tragediju, sramotu i bezobrazluk koncerata i ovogodišnje prve predstave (nadam se i poslednje, opere Karmen) na čuvenoj Promenadi.
Ljudi su željni ovakvih događaja, verovatno, dobro, ne baš ovakvih, ali sličnih. Neki uporno pokušavaju da operu približe publici, narodu. Ovim putem, na ovaj način, NE, SIGURNO.
Dugo sam vagala da li da pišem ili ne. Ne mogu protiv svojih ušiju, a ne bih „neke“ da vređam. Ipak….. Ja sam pobedila. Na žalost mnogih, pa i sebe same. Zvala sam prijatelje da idemo da uživamo. Neki su mogli, neki ne. Sad mi je žao što sam ih pozvala, jer mi veruju. Od sada, na sva imena i karijere, na sve slave i veličine, na sve biografije i snimke….. nikoga ne zovem. Da budem mirna.
A ne kao sinoć.
Zar nije dovoljno reći da je posle samo 15 minuta, pola nakupljenih ljudi reklo :“ Ma daj, ovo je s….., idemo“. I gužva se smanjla. Posle pauze, ostalo je preostala polovina od one prve polovine, dakle…. čemer. I ja među njima.
A imena zvučna, i jesu. I tamo negde pevaju, ne ovako, sigurno. Šta se sinoć dogodilo, ne znam i ne zanima me. Mogu samo da nagađam…
A da krenem redom….. nema reda. Stigla sam oko 19 sati i ugledala skoro sva popunjena sedišta. Radost. Nadjoh sebi slučajno jedno, u „prvom redu“ iza VIP fotelja. Onda je polako to stanje radosti počelo da me napušta. Prvo, shvatila sam da se NIŠTA neće videti, ni bina, ni orkestar, možda samo deo dekora u visini 3 metra. Jer, ispred nas su bili monitori i nepoznati „znalci“ zaduženi za nivelaciju ozvučenja. Od njihovog izgleda, do sposobnosti da ozvuče soliste, orkestar i hor, i da naprave balans, dobismo jedan zvučni haos. A plaćeni… i to dobro. Raspitajte se. Pored njih dva ogromna praktikabla i kamermani na njima. Video bim jedan jedini, DOLE, vide dešavanja na sceni samo deca, ako se približe i par prolaznika, ako bace pogled. E… onda se čuo vapaj iz zvučnika koji se ponavljao 3 puta, kao molitva sa džamije, unesrećeni glas je zvao orkestar da izađe na binu „Molim vas, orkestar, izađite na binu, imamo zvučnu probu, ako ne dođete, nećemo je više imati“. Profesionalno, nema šta. Orkestar, naravno, ni posle treće molitve nije izašao, šta će im proba, ionako sve već znaju. Čućete. I onda je počelo mučenje, golgota bez kraja.
Dirigent, Dejan Savić, koji me ionako me već tužio za povredu duše, može opet.
Pre nego što krenem sa pisanjem o dirigovanju, čućete, moram da se pitam: Kome je palo na pamet da dođe na ideju da jednu tako zahtevnu operu postavi kao predpredstavu sezone, sa totalno neuigranim ansamblom?
I, da krenem…. poče uvertira, napisana kao energična, poletna, u isto vreme tragična, pravi uvod u celu opersku dramu. Dobili smo… ništa. Svi ozvučeni, svako svira za sebe, raštimovani, raspadnuti, falsch, bez energije, tempo, kao i tokom cele predstave, kao posmrtni marš. Mozda je tu odgovor. Dejan Savić je bio totalno umrtvljen, mlitav, nezainteresovan, nije pratio soliste tokom arija MOGU LI DA IZDRŽE TAJ POGREBNI TEMPO, a da se ne uguše planiranim dahovima….. mučio ih je do besvesti, bez imalo grize savesti, tako se čulo, tako se komentarisalo sa svih strana…i spolja i iznutra. Kako normalno biće, koje se i malo razume u muziku, u smislu, sviđa mi se ili ne, da opiše čuvenu scenu (bez baleta sinoć) Chanson Boheme, koja MORA da vrvi od naboja, razuzdanosti, posebno ako nema baleta….. A dobili smo…. čućete. Neka se „dirigent“ raspita. Neka čuje milion snimaka koje su ljudi napravili, neka čuje zvanični snimak koji je napravljen. Neka čuje, ali šta vredi, ne ume da razlikuje dobro od lošeg, šta ga briga. Bio je, kao i uvek, samoziv, bahat i nekolegijalan. Odmahao je i otišao. Zbogom, ne treba nam više njegovo dirigovanje ni u kakvom smislu, dosta je bilo. Pitajte muzičare, pitajte, raspitajte se…..Davno sam napisala da je „Muzički zlikovac“ .I dalje truje sve oko sebe. A penzija? A da se posavetuje, umesto što savetuje? Zar ne zna da nema mesta da sve to ponese sa sobom….. gde god da ode?
I tako…… orkestar katastrofalan. Kada bi muzičari znali kako zvuče tako ozvučeni, nikada ne bi uzeli te instrumente u ruke, radili bi nešto drugo u zivotu. A i njih je briga. Čelista je došao u 19: 50…. kakva zvučna proba…. neka se čuju….neka se čuju, ali u izvornom izdanju, ne „prepakovani i sređeni“, ponavljam, ni sama ne znam zbog čega, koga, i kome. Ništa se neće promeniti. I hor isto. I svi solisti sa manjim ulogama. Nevena Djoković, do sada je bila veoma solidna, iako je nisam čula u celim predstavama, nego samo na koncertima, što je ogromna razlika, sinoć, sem sigurnih visina, u ulozi Fraskite…. prilično intonativno loša. U ulozi Mercedes, Jana Momirović…. slično. Bilo je tu još katastrofalnih zvučnih ispada, kvintet, npr, ali me posebno „ganulo“ pevanje Mihajla Šljivića, uobičajeno očajno. Profesore, ipak ovo nije za tebe.
Meni je samo žao solista. Baš. Trudili su se, iskreno, profesionalno, dali sve od sebe. Vidi se da ne pripadaju ovom operskom miljeu, na sreću, da su daleko iznad, gluma fantastična, govor (francuski) sjajan, zaboravih da kažem za naše, to je bilo stvarno poražavajuće, taj pokušaj francuskog….. Ali, sem truda, glume i profesionalizma na sceni, zvučno su bili loši. Šta se dogodilo, ne znam. Nisam to očekivala. Očekivala sam mnogo, mnogo više, ne više, nego da me obore svojim nastupom. I oborili su me, ali u lošem smeru. Potonula sam. Bilo mi je dosadno. DOSADNO.
Karmen, Sanja Anastasia…. Rekoh gore, uopšteno za svo troje. Dobili smo sve, sem pevanja. Habanera je bila očajna. Intonativno, naročito. Zapravo, opšti utisak večeri je bio da su se tek pred kraj usaglasili, upevali i razmrdali. Sanja ima ogroman temperament u sebi, i prava uloga je ova, ali to nije mogla da iskaže uopšte, uz sav trud koji se video. Dirigent je vukao nazad i nazad. Ozvučenje….. strašna stvar. Ja i dalje verujem da je sve to, kao i bina koja je bila „tri sa tri“, doprinelo da ne pokazu svoje pravo izdanje. Ali… svi smo mi došli da čujemo i vidimo operu OD POČETKA, a ne probu ili zagrevanje. Bilo je i dobrih momenata…. Čuvena „Seguidilla“ nas je iznenadila, konačno, pa nam je Sanja Anastasia podarila scenu uz prekrasnu zamisao igre i uz kastanjete. Ali….. ponavljam, tempo je pokvario sve. Dakle….Dejan Savić je promašio, kao u većini predstava, svoju ulogu dirigenta koji vodi ceo ansambl. Da, koji vodi, ali u propast. Zahvalite mu se, umetnici.
Don Hose, Zoran Todorović….. Na zalasku kazijere, tako sam ja to „čula“ sinoć, uz sve prednosti koje je doneo kao pevač iz Evrope. Maximalan trud, zalud. Gospodin Todorović je za vreme pauze došao do „tonaca“ i dugo i veoma oštro se zalio na ozvučenje. Da li su popravili išta? Jesu, imali smo pištanje visokofrekvenih tonova, uz, da napomenem okolnu atmosferu, mirise roštilja i ribe iz obližnjih restorana, ciku dece, lavež pasa, tramvaje koji tutnje non stop, publika koja telefonira, priča, obezbeđenje koje glasno razgovara, alarm koji se uključio negde iza nas, dovoljno glasan i predug….. Dakle…. organizacija na nivou provincije od pre dvadeset godina. Pa danas su koncerti u malim mestima, nije bitno koja je vrsta muzike u pitanju, bolje organizovani nego ovaj DOGAĐAJ. Da se vratim na tenora. I on je počeo, kao mnogi naši ovdašnji, da kalkuliše glasom. Pred kraj čuvene arije „La fleur que tu m’avais jetee“, malo se povukao, malo je pevao u falsetu, da bi mogao kraj da otpeva punim glasom. Zasto? Zar misli da to niko ne čuje i ne prepoznaje? Ili više ne moze? Ili ga je omelo nešto? Onda neka ne peva ovu ulogu, ili bar neka bude pošten, pa neka koriguje biografiju.
Eskamiljo, David Bizić…… očekivala sam ono što je trebalo da bude. A nije bilo. Hm,…. Nameće mi se utisak da su svo troje imali isti put u predstavi, iste probleme, iste uspone i isto predstavljanje. Čudno. Eskamiljo je stasit, krupan, šarmantan, što smo i dobili. Ali taj prizvuk sekreta u glasu….. Prehlađen? Otkazuje se predstava. Ne mogu da slušam „krkljanje“ pa makar kod koga. Dakle….. osrednje, na žalost.
Uz njih se, kao što nije najavljeno, niti napisano na plakatu, a moralo je, jer je to četvrta glavna uloga u operi, kao Mikaela, pojavila Mirjana Nedeljković. Jedva sam čekala tu predivnu ariju. Ali je nisam dobila. I????
Režija, šta to beše? Scenografija…neke zavese, tri svetleće kugle, par stepenika….. do „jaja“.
Pazljivo birani solisti, prateći likovi, honorari, organizacija, uložene pare, nada, očekivanja……Spektakl, voda, ludilo….. poludela sam, kao i većina. Tri puta…. i NIŠTA. Tri puta kritike sa svih strana i… NIŠTA.
Ko je kriv? Kako je moguće da se dogodi ovakav fijasko? Da ljudi napuštaju predstavu. Da se dosađujem do iznemoglosti. Da dođem kući izmrcvarena od svega lošeg. Šta će nam sve ovo? Nekome, očigledno treba, publici….ne.
Do skorog pisanja, nemojte dolaziti u operu. Hvala.
Laura Miletić
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.