RAZMIŠLJANJA
Tupavi biološki časovnik, em menja telo, em menja glavu. Svaki period ima svoj stav u kome se snalazih kako umem i znam, sve se nadovezujući jedan na drugi u nekoj neprimetnoj spontanosti, ko da se samo od sebe odvija od tačke do tačke. Sve se gledah u ogledalo da proverim koliko sam lep i frizuru da namestim i da se naročito odenem i da budem na raznim mestima sa raznim osobama da uradimo razne stvari. Tako to bivalo, ko da će tako uvek biti, dok se pokazalo da budućnost se gasi, prostor se smanjuje i lice postade svo izmenjeno, iskrivljeno ni nalik onome koje je bilo. Tupava mudrost dočeka tu promenu sa snishodljivim razumevanjem i mnoštvom pametnih zaključaka i opaski, no slika u ogledalu ne dade se promeniti, niti bilo šta drugo. Stanje nigdine, donosi, ako se uspe, doba sažimanja amorfnog u jasnoću geometrije kristala, kroz koji se svetlost slobodno prelama.
Preseljenje đubreta iz glave, već se desilo, ne tako davno, prešlo je u Ajfon, jednostavan aparat koji je preuzeo memorijsko đubre i obezbedio neometanu manipulaciju njime na retardiranom nivou crno belog sistema. Tako je ukinuta toplina brojnih neodređenosti, nijansi životnog šara. Đubre je težilo da sredi svoj haos, napokon i uspelo u tome, da uspostavi svoj red. U celom svetu deca od malena dobijaju kordinator đubreta, usvajajući pravila igre, uvežbavajući ulogu predatora i pobednika u svetu koji je došao do svog kraja pretvorenog u aparat koji nije više čovek.
Nakon mnogo godina kakvog takvog verbalnog sporazumevanja, odlučio je da prestane da koristi reči, prešavši samo na zvuke samoglasnika. Normalno, okolina je smatrala da je poblesavio, ipak prihvatajući ga kao takvog, čak bi povremeno komunicirali sa njim jezikom samoglasnika, što ih je zabavljalo, osećajući neko rasterećenje od napora neprestanog verbalizma. Svaki otpevani samoglasnik momentalno je stvarao preciznu emociju u bezbroj varijanti ne obavezujući se za bilo koji smisao. Onda je napravio pozorišnu pretstavu, koja je bila mesecima rasprodata, zato što je izazivala neobičnu radost i puno smeha.
Nisam našao post apokaliptičkih devet staraca, moram da ih izmislim i da budem još jedan autor koji izmišlja ono što ne postoji. Izmišljanje je vrlo unosan zanat koji se završava na visokim školama. Izmišljeno delo je bezživotna mentalna proteza podvedena pod umetničke kategorije. Zašto da pročitam knjigu u kojoj je sve izmišljeno u kojoj sve liči na stvarnost, zaista nemam razloga da po stoti put slušam i gledam Hamletove jade, ceo svet voajeriše samog sebe u svojoj psihotičnoj utopiji. Nema staraca, ništa se neće promeniti, čak i ako ih izmislim.
Toliko toga je bilo važno, svaka važnost je imala sto malih važnosti i tako svaki dan, sve do dana kada su sve važnosti nestale, zajedno sa egom, kada sam postao ekstravagantni starac bez ijedne važnosti. Kada kažem važno, mislim na sve one stvari bez kojih ego nije mogao da živi, ulažući veliki trud da postane neko i nešto, tako sam postao neko i nešto, čija sadržina nema nikakav značaj i važnost. Sadržaj ekstravagantnog starca, oslobođen svih važnosti, doveo je do pozicije rođenja novog sebe, koji će živeti bez dominacije važnosti bilo čega.
Odluke se sprovode u nenadanom ritmu slučajnosti, lakomisleno, prepuštajući se pozivu koji tog momenta liči na izvesnu dobrobit, stižući do neivesnog partera, naivno se pitajući, zašto se ne pojavljuju spratovi. Parter je potrošan, očas nestane. Novi poziv donosi novi pokušaj, pri čemu iskustvo prepoznaje opseg poziva koji jedva doseže izgradnju partera, koji se ponovo urušava i traje koliko bodova je osvojeno. Očigledno je ne poznavanje procesa nadgradnje. Po prirodi stvari ritam poziva se proređuje do nivoa tišine, parter je u zakrpama, liči na telo koje je potrošilo snagu, ali nije izgubilo Feniksa uvek spremnog da se vine u novi remake, ako se zvezde postave u odgovarajuću konstelaciju, do tada prepustiti se etru umirujuće čamotinje.
Tekstovi i likovni radovi
Od istog autora u P.U.M. magazinu
3 komentara
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.