DRUŠTVENA FENOMENOLOGIJA OPERE – Ivana Seletković
Iz Sarajeva nam stiže jedna podjednako interesantna, korisna, a istovremeno i jedinstvena knjiga.
Ivana Seletković je sa manjim preradama (tako tvrdi) od svoje doktorske disertacije stvorila rukopis koji su, prvenstvno Urednica Jelena Gaković, a potom Glavni urednik Nijaz Ibrulj, procenili da je vredan objavljivanja u „ACADEMIA ANALITIKA“, pri Društvu za razvoj logike i analitike filozofije BiH.
Tako dobismo i podsednik i udžbenik i vodič za sve one koji imaju bilo kakvog dodira sa operom, a takvih je mnogo širi krug, koga nisu svesni ni oni koji bi mogli da se svojim radom pronađu u najkomplikovanijem umetničkom delu, kome je opera ime. Autorica za početak uzima, za moto, tekst Riger-a Parker-a sa Oxford Univerziteta, koji, između ostalog, podseća: …Opera polazi, naravno, iz književnog teksta… Operni događaj je obično velika javna prigoda, generira bogate tokove odziva javnosti, povijest recepcije koja nije jednaka ni jednoj drugoj….“
Oni koji su već čitali moja viđenja znaju kako sve digresije i „odlutanja“, nisu bez razloga. Već sa nedvosmislenom namerom da se udaljim od teme i sa veće daljine efektnije pogodim u „cilj“.
Tako ljubaznošću Gospode iz Izdavačke kuće, dođoh do knjige, koju sam, priznaću, pročitao nekoliko puta, a koju ću iznova čitati, iako je podvučeno na desetine paususa, stotine rečenica i izraza… Odmah da kažem svoj zaključak, ovo je rad koji može da posluži dvostruko: da se citira i podseća i da se negira.
Kada je nešto pod nazivom FENOMENOLOGIJA OPERE, privuklo mi je ne malu pažnju, bez obzira da li pristup bio estetski, muzikološki, sociološki (kao u ovom slučaju), menadžerski, bez obzira da li je to autoru usputna stepenica u proučavanju muzike, masovnih skupova, istorijskih fenomena, bez obzira da li autor poput muzikologa sedi veći deo života u polusuterenu nekog fakulteta, ili redovno ide i posmatra i osluškuje i kreira mišljemke o operi i sve oko opere… (Ovi prvi su uvek bili na meti mojih zajedljivih humorističkih strela, jer kada pišu teoretske radove, najčešće ih niko ne razume, a ako se, pak, usude da napišu nešto o aktuelnom operskom događaju, tek se vidi koliko je buđi, mahovine i izolacije od stvarnosti u njihovim mislima. Nikome se od njih nije ispunila želja da operu pretvore u religiju i to onu gde su oni sami Prvosveštenici.
Ovo me prodstiče, priznaću odmah, na brojne jeretičke misli i neću ih sputavati u sebi, kao i u tekstovima do sada, jer za i onaj najmanji korak, pogotovo kada su umetnost i kultura u pitanju, bitna su viđenja i onih koji su pošli sa stanovišta „Non serviam“, Ivana Seletković je jedna od njih, zašto ne bi bila?.
Odmah da iznesem svoj prvi utisak, autorka je bila omeđena kako tezama svog mentora, tako naučne komisije koja će ocenjivati rad. Jer osnovno, bar kada su doktorske disertacije u pitanju, je u činjenici da se zadovolje stavovi, ukus, naučna i umetnička načela onih koji ocenjuju. Uz pokazivanje (jasno i nedvosmisleno) da doktorant koristi literaturu, iznosi precizne zaključke, i pridržava se načela koja je stručna javnost, vekovima unazad, postavila, a aktulni teoretičari priznaju. Stvarnost uvek ostavljamo nekom drugom, nekim budućim analitičatrima, istoričarima (uz jednu bitnu činjenicu „nisu direktni svedoci“)
Ivana Seletković odmah na početku svog rada i podnaslovu „Ka središnjem pitanju fenomenologije opere“ stavlja akcenat na „fenomen (vokalno-instrumentalnog scenskog dela, konstituiranog kao cjelovita, perceptivna, kulturna, etička mreža idealnih vrijednosti koje zauzimaju kontinuirano vrijeme i prostor i koji su kongnitivno interpretativni kao obrasci, ili uzori razumijevanja društvenih relacija, stanja stvari, procesa, činjenica, zbog toga što je taj dožovljaj proizašao iz percepcije i interpretacije života, utemeljenog na svijetu ideja.“
Da li ideja da je „opera na neki način osuđena na propast jer je percepira uzak krug publike“, ili ne… je već u domenu onog gore rečenog sa moje strane da je ovo knjiga za učenje, podsećanje i negiranje. Na ovim prostorima su se već pojavile grupe mladih ljudi okupljene oko operskih projekata, nudeći publici nešto drugačije nezavisno od politike i teorije. (zadnja rečenica je moja opaska)
Autorka još u uvodnim napomenama iznosi stav: „U postmodernom društvu, savremena opera, ili savremeni pristup operi, nasuprot tradicionalnoj/om, biva shvaćena kao kao oblik upriličenja sadržaja u svrhu eksperimentalnog podražavanja, tj. na neki način samim uprizorenjem biva osuđena na propast jer percepcija uskog kruga publike je stavlja na daleku drugu stranu, potpuno distanciranu od svih drugih glazbenih oblika, koji preživljavaju/žive recipijentima (primateljima glazbenih poruka)“
Menjaju se operskii standardi, a kritika i publika to prepoznaju. Nekada prihvata ponuđeno, nekada protera nove ideje, kao u svetskom operskom događaju od pre par godina, gde je publika prekinula predstavu, jer joj se nije svidelo da glavna junakinja ostane živa na kraju, što nije predviđeno libretom.
Uzak krug publike, za sociologe možda DA, ali ako je u Veroni, mislim na Arenu uvek premalo ulaznica, ako „Aida“, u pesku pored Nila okuplja samo dovoljno bogate… A sve koje poznajem kao ljubitelje opere znam da bi rado otišli da im se obuća napuni tim nezgodnim peskom.
Neću se nikada složiti sa onima koji tvrde kako u balkanskim sredinama „nema publike“ za klasičnu muziku i operu (bez obzira na umetnički nivo koji ne može biti iznad standarda građana). Pa zar nije onaj, sa moje strane bar pedesetak puta, sa razlogom kritikovani direktor beogradske filharmonije, uspeo (čestitam) da već godinama u maju rasproda sve koncerte filharmonnije za narednu sezonu. Zar opera nije mnogo popularnija?… Ali?… Pitanje je više političko, nego sociološko, jer, izvinite, pa u tim „državama“ ko može da izdvoji 200, ili 300 evra, koliko koštaju ulaznice u značajnim operskim kućama i desetak puta većim nego što su naše… Sociološka pitanja, da…Rad Ivane Seletković, tvrdim, podsticaće na razmišljanje u budućnosti, mislim na one koji ga pročitaju. A takvih baš i neće biti biti mnogo, jer na jeziku koji razume nešto manje od 20 miliona stanovnika, većina je svojim „znanjem i iskustvom“ prevazišla i sebe same.
Fenomen današnje opere je i u tome da kvalitetni operski pevači nikada nisu bili plaćeniji nego danas (to mnogo govori u potrošačkom društvu kome pripadamo) i da mnoge nacionalne opere nisu u stanju da obezbede materijalna sredstva da dovedu u gostovanje ni drugorazredne pevače, a opet operske sale, (računam tu i koncertne su premale da prime čak i u nekoliko večeri za redom publiku koje navodno „nema“).
Tragedija balkanskih prostora, pa sa tim i mene, koji sam proglašen jednom od dve najbezobraznije osobe kada je umetnost pevanja u pitanju je činjenica da nam operske kuće (negde u nekom najvećem gradu na Balkanu) vode oni koji izjavljuju, kako je opera bel canto pevanje, i da tu „nije važna ni režija, ni scenografija“, ili da glavna „operska političarka“ preko medija pozove publiku rečima „opera nije ništa strašno“.
Zato treba upoznavati ne samo direktne učesnike u kreiranju opere, već i sve one koji je prate sa stavovima koje je, da kažemo; veoma vredna Ivana Seletković pokupila iz obimne literature, uz brojne opšte, rekao bih preterano opšte zaključke koje je donela.
Stavove da ovo nije podneblje za klasičnu muziku i operske predstave, treba smestiti u humorističke rubrike. Jer tako nešto najčešće dolazi iz usta i pameti onih koji se neuspešno bave time o čemu pričaju (državno podobni i politički aktivni), a zaboravljaju (navešću samo dve činjenice) u Beogradu je pre II Svetskog rata bilo manje srednjih škola nego što danas ima muzičkih i baletskih, a broj sedišta za operske, baletske i koncertne predstave je isti…. I drugu činjenicu, ako je (sa moje strane desetinama puta razapinjan – i sada tvrdim sa pravom i argumentovano) Direktor beogradske filharmonije mogao da publiku animira do te mere da u maju rasproda sve redovne koncerte Filharmonije u naradenoj sezoni, onda to mogu i gospoda i u drugim kulturnim centrima okolnih država, bilo da su u pitanju koncerti, ili opere… Bar ovo drugo ima mnogo širu publiku.
Autorka „Fenomenologije opere“ se pita: „Da li je opera živuća fluidna umetnička instanca, ili je demitologizirana njezina uloga unutar društvenih kulturoloških formacija“. Da li smo u vremenu „gubitka tradicionalnih glazbenih oblika“. Ta njena razmatranja idu sve do „postmodernog doba“.
Kao što sam nagovestio na početku, moj stav prema ovom radu neće biti ni pro, ni contra. Ivana Seletković je nedvosmisleno radila sa usmerenjem svog mentora i zadovoljila komisiju korišćenjem literature, pristupom problematici, objašnjenjem činjeničnog stanja, iznetim zaključcima…. (Rekoh o tome na početku ovog svog razmišljanja) Ja ne pokušavam da ocenim kompetentnost nekog ko ima titulu Dr., niti ocenjivačku komisiju sa istim i ko zna kojim sve još titulama, već čitam, razmišljam i postavljam pitanja o onome što piše u tekstu. Više nego išta čudi me činjenica da se nigde ne spominju „Aida“ (nadam se da niko neće pokušati da me demantuje kako je to najgrandioznija opera), „Rigoleto“, Verdi, Rosini, Pučini, (gde su…. taj spisak koji počinje sa te dve reči je i previše dug i neću da vas zamaram) a da na bar tridesetak mesta imamo ne samo spominjanje već i posvećivanje čitavih pasusa lepoj ciganki po imenu Carmen. To je sigurno u fenomenu koji opera nosu u sebi i time zadovoljilo i autoricu i komisiju.
Zaustavljajući se na (iscrpnoj i veoma dobroj) analizi rok opere „Toomy“, autorica zatvara krug operskog Cirkulus Vitae-a, a dva, da upetrebim izlizanu i stereotipnu reč „goruća“ problema ovog našeg 21. veka (i predhodnog) nisu dotaknuta. Jedno je rat, drugo je religija. „Kosa“ i „Isus Hristos Super Star“… (Bar u sociološkim razmatranjima mora na tome da bude akcenat) možda u nekim drugim… I dok je prvo delo bilo najžešća kritika rata, drugo delo je u celom operskom opusu najviše dotaklo mane i vrline božanstva, najjače i najbogatije religisjke sile, katoličanstva.
Postavljam samo pitanja… Postavićete i vi ako budete pročitali delo Ivane Seletković, a ja vam to preporučujem…. Ono glavno, podstiče na razmišljanje. A ipak su to daske „koje život znače“.
I šta mislite, postoji li koncertna sala na svetu koja neće biti ispunjena do poslednjeg mesta ako prava, baš prava sopranistkinja treba da otpeva Casta Divu? Za one koji slabije poznaju operska dešavanja (prošla i sadašnja), to je arija iz Belinijeve opere Norma. Siguran sam, te činjenice se, na taj način, nije dotakao niko od onih stotinak, u ovoj knjizi, citiranih autora, a ja tvrdim kako su u tome svi fenomeni opere.
Ipak se opera odigrava na „daskama koje život znače“… a daske su, kao i život…. Treba paziti kako se korača.
David Naum
Jedan od najčitanijih tekstova u P.U.M. magazinu
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.