Halter ego – Fenomen po imenu Frida Šarar

Čitaoče! Iz Rijeke, prvenstveno preko interneta, dolaze vesti o fenomenu pod imenom Frida Šarar. Mnogi su odmah to povezali sa sinonimom dugojezične žene pod brendiranim imenom Vedrana Rudan, gospođe koja je u žiži malograđanske i poluinteleketualne javnosti hrvatsko-srpskog područja, zapravo onog dela populacije koja živi u veoma širokom rasponu onoga što ne sme. Od onoga da ne sme da se razvede od osobe koju već počinje da mrzi, do toga (predviđeno davno u izrekama) da se ne sme popu reći da je pop, a bobu bob.

Frida Šarar, za razliku od Gospođe Rudan, kupila je  publiku veoma jednostavnom iskrenošću zaljubljene žene (bitna činjenica), ne pretendujući da bude najveća srpkinja u Hrvatskoj i „naj- nadrealnija“ Hrvatica u Srbiji… I dok druge žene sličnih senzibiliteta, svoju karijeru grade na pričama o krvlju izvojevanoj slobodi da se veče provede sam, sa knjigom u jednoj ruci i čašom vina u drugoj (stereotipnost koja oduševljava žene koje moraju da ratuju sa mužem hoće li se preko TVa gledati utakmica,  „Farma“ ili turska serija), Gospođa Šarar piše sve u slavu onoga čega danas najmanje ima. U slavu iskrenosti, sklada (same sa sobom) i skladne ljubavi.

Citiram:

„Nije poezija

nikakav čovek od gume,

čudno izobličena misao

što se opire gravitaciji sintakse

i izvrće udove neprirodno,

formira se kontraintuitivno,

pa je zato zanimljivo

kao vašarska atrakcija

drži tvoju pažnju

jer se ti ne bi setio

da kažeš to baš tako

i onda ti je genijalno

jer je neočekivano

jao vidi ovog

kako je upario reči

jebeno je vragolast

u tom deformisanju rečenica

i zove sebe pesnikom

pa ga i ti tako zoveš

i oboje ste idioti

jer to je golo govno

koje poeziji ne može

ni da prismrdi

poezija je brate

utroba krv i muda

ogoljeno značenje

koje zasenjuje reči

vide se istine

i osećanja

dok čitaš

prikopčan si na večnost

na smisao i bliskost“

…..

Očigledno da je u Rijeci mnogo lakše biti i Hrvat i Srbin, čak i po potrebi, jedno ili drugo, nego recimo u Karlovcu, ili Osijeku, ili sačuvaj Bože, Splitu. Ali, mnoge napisane rečenice Gospođe su za respekt i sa one i sa ove strane Drine i Save.

Tek, izdavač V. B. Z. iz Zagreba (pošto sam sklon digresijama i na kraju ovog teksta ću se pozabaviti i glušpošću i bezobrazluku mnogih izdavača, a što ide na štetu i pisaca i savremene književnosti uopšte…),  kao što napisah, izdavačka kuća V.B.Z. iz Zagreba (iste reči ponavljam u jednom odeljku samo iz velikog razloga), prepoznala je u neafirmisanoj Fridi nekoga ko rečima besprekorno pogađa u samu srž. Glavni urednik Drago Glamuzina i izvršna urednica Sandra Ukalović, zaslužni. Neće ih ni jedan kritičar, ili novinar spomenuti, ali onima koji pišu impresije, ili čak eseje o knjigama i autorima, bitni su, veoma su bitni.

Kao neko ko pomno, (neću reći koliko decenija) prati književne turbulencije EX-YU prostora, zaključujem kako je Frida Šarar ponela u sebi iskrenost Mome Kapora, dar za zapažanje disanja običnog čoveka, pisca iz njenog rodnog podneblja, pod omraženim imenom Dobrice Ćosića, a uplovila u slane jadranske vode (prosute po asfaltu) koje su svojevremeno Zvonimir Majdak, Alojz Majetić, Ivan Slamnig,… učinili tako dobro, dobro za nezaborav . Da, neka nova „proza u trapericama“, ali junak Fride Šarar (najčešće ona sama) se ne stidi svojih korena, mirisa mokre zemlje i tandrkavih zvukova i glasova sa seoskih puteva. Govorim ovde  istovremeno i o njenim proznim viđenjima svakodnevice. A knjigu, o kojoj je ovde reč,  započinje ciklusom „Nikada neću biti vozač“, to jest pesmom „Reka“, na čijem kraju nedvosmileno kaže:

“ ledena, neumoljiva, ustalasana ja,

koja nikad neće

pružiti ruku sebi.“

Dovoljno da se nasluti beskompromisnost koja sledi, a i  da se objasni sve ono što je pre toga napisala za brojne internet portale.

Osim ciklusa pod imenom te pesme, slede i: Mustafa, Bez trikova, Znak pažnje, Zaborav, sa istoimenim pesmama u svakom od njih.

I pre ovog čitanja (sagledavanja) knjige, znao sam kako Gospođa Šarar ne želi da „vozi kako svi voze“, ne želi da “stoji, kada svi stoje”, ne želi da “misli kao oni i da tek prividno odlučuje“…

Lično ne trpim prepričavanje proze i poezije, još više ismevam one koji „znaju“ šta je pesnik „hteo da kaže“, a tek dobijam dijareične napade od kosmičkih tumačenja i otkrivene „univerzalnosti“ (niti sam kritičar, još manje novinar, ja pišem impresije o predstavama, slikama, knjigama, muzici i nemam urednika iznad glave i onog odozdo koji mi daje novac za rad). Frida Šarar je napisala knjigu za čitanje i na stranicama nećete otkriti ni finoću paunovih pera, ni lahorastost lepeza, već šmirgl papir… Da,  oštar pesak i istucano staklo. E, to je ono što ne dobija nagrade. Mislim na književne nagrade, a u Srbiji ih ima (kažu) između 4 i 5.000… Svaka seoska biblioteka ima autoritativni žiri, koji podiže pisce, pogotovo pesnike, u zvezdane visine. Pretpostavljam da Hrvatska ne zaostaje, pa kada se na to doda isto toliko internet – fejsbukovski – instagramskih „odličja“, dolazimo do petocifrenih brojeva.

Nema bolje preporuke za ovakvu knjigu od konstatacije da nije dobila ni jednu „Književnu nagradu“. Nađoh podatke kako je ulazila u uži izbor, ali, samo toliko.

Što bi se u hrvatskoj reklo, tu ima svega, od psovke do sentimenta. Ja sam malo konkretniji, tu ima krvi, znoja i sperme. (Zadni put sam to konstatovao još prošle godine u vezi jedne opere u Novom Sadu). I što je najbitnije Gospođa Šarar me je ubedila u svoju iskrenost.

„Osmeh kojim se smeje moja majka

danas sam uhvatila

i na svom licu.“

Frida se igra, može joj se, očigledno, jer ima i iskustva i vokabular, a najkvalitetnija umetnost je ona koja je proistekla iz čovekove potrebe (i poriva) za slobodom koja se zove igra. I dok je u pesmi „Demonski“  surovo realna prema ljudima u kojima je život veći nego oni i za koji (uzgred rečeno) „nemaju muda“, već u sledećoj („Na trgu“) je samo, u stvari SAMO ranjiva ŽENA koja završava rečima:

“Zapravo onaj

koji si bio

pre nego što sam

te izmislila.”

Zar te i ova konstatacija, čitaoče, neće privuća da u ruke uzmeš knjigu „Halter ego“? Ili treba još provokacije? Pa Gospođa Šarar je napisala i:

“Volela bih da me ubiješ

u turskoj mahali, na kamenom drumu.

Da mi krv uzavri

prolivena po kujundžiluku.

Da je upije zemlja.

Da ti voćnjaci rode

i da me voliš više

dok blistave zube zarivaš bezbrižno

u pakleni dar….”

-Mustafa-

Za nju je nedvosmileno: „Kazanova je klovn kao i svi ljubavni gurui“ i ona to na stranicama knjige i pokazuje i dokazuje.

Sumnjam, čitaoče, da si primetio kako Gospođu Šarar nisam u ovom, ne tako kratkom tekstu, ni jednom nazvao pesnikinjom i književnicom. Danas je uvreda književnog stvaraoca nazvati tim prozaičnim imenima, kojima su se okitile mnoge dame, odlučivši  već od preklimakteričnog doba, pa sve do pozne starosti (a gde su dame, tu su i muškarci, jasno) da budu „pesnikinje i književnice“… A to je bar danas lako, a uzgred i IN, pogotovo ako se pronađe neki prijatelj sponzor, recimo autoprevoznik, ili neko sličnih finasijskih mogućnosti, pa uz pomoć  digitalne štampe dođe do par stotina primeraka (za rođake i komšiluk), i uz hvalospeve par hiljada internet prijatelja sličnog senzibiliteta,  pa puta dva, puta tri… Do pre par decenija bi te dame štrikale džemperiće i vezle šustikle, muškarci bi pravili „Ajfelove kule“ od palidrvaca spaljenih glava, a danas…

Nisam bio kratak u objašnjenju, ali sam iskoristio, proverite, samo jedan pasus. A moj čitalac neka sledeći put bude pažljiviji, pa neću trošiti vreme na skretanje pažnje prema bitnim činjenicama…

Frida Šarar je autor odlične knjige. U jednoj reči, originalne i zato je postala ime… I neko ko nedvosmileno kreira sopstveni život.

“Koliko muke oko samoprihvatanja,

a čim se to desi,

čim obuhvatim sebe vidikovom linijom

i dam tome neki smisao,

na horizontu se pojavi nova ja,

nerazumljiva i neprihvaćena.

……

Život grebe po prozorima.

Čujem ga kako jeca.

Kune se da je moj.

Jadni život

misli da sam živa.“

Neko će reći, neočekivano mnogo hvalospeva, pogotovo od nekog veoma gorkog poput mene… Da, ali ovde nije kraj ovom osvrtu.

Ja čekam sledeću knjigu. Staro je pravilo, najteže je napisati drugu knjigu. Gospođa Šarar je na potezu. A uz to i jedna veoma opasna stranputica za nju. Postala je neko, napisah malo pre u slengu „ime“. Tražena, čitana,..  za kratko vreme. Nema od toga većeg Damoklovog mača za nekoga ko se bavi pisanjem. Internet, koliko približava umetnike, toliko uništava magiju njihovog dela, bilo da su operski pevači, slikari, pisci… Sve se zna unapred, od garderobe, do toga šta neko voli za doručak… od toga za koji košarkaški tim navija, do etikete na flaši vina koje se pilo uz večeru.

Ne želim da uz neku novu knjigu, da li ove Gospođe Šarar, ili neke druge Fride, dobijem i misao koja ne ide sa onim njenim javnim pozivom da prodaje deo garderobe, da komentariše dnevnopolitičke događaje, da se upliće u malograđanske rasprave, a istovremeno da moram da zamišljam neku savremenu Salomu, naravno, u dekoltiranoj bluzi i suknji ispod čega nema ništa, a ubitačno izgovara:

Priznali, ili ne, za mene jedno sa drugim ne ide. Ipak, ja u Fridu Šarar verujem.

I da završim ovaj osvrt, bar za one koji nisu podrobnije upoznati ko je Gospođa o kojoj pišem.

Preneću tekst iz knjige:

O autorici:

“Rođena u Kruševcu.

Živela u Beogradu.

Radila nikad ništa.

Pisala kad mora.

Voli u Rijeci.“

……..

Nakon svega ide najavljena digresija. (Iz one moje nedovršene zbirke “Nikome ne ostajem dužan”)

Zeleći da pišem o knjizi Fride Šarar, obratio sam joj se sa molbom da mi pošalje tekst u elektronskom obliku, uz konstataciju da mi je problem da nabavim knjigu, jer sam daleko od Zagreba, a i van civilizacije, u želji da se spasem od euforičnosti grada u “doba korone”. Nisam napisao kako prvo volim da omirišem knjigu, potom da razgledam slog, opipavam čvrstinu papira, da vagam knjigu na šakama, gledam povez,… i da ne nabrajam šta sve još, pre nego što počnem da je čitam… Za par dana sam dobio knjigu.

A kada sam ja počinjao da pišem i objavljujem, jedna od prvih stvari koja mi je (u to vreme) zamerena je što sam ponavljao činjenicu da se mora doći u Beograd kako bi se postao drug, a da se mora otići u Zagreb kako bi se, pak, postao gospodin.

Treća stvar povezuje ove prve dve. Obratim se jednom beogradskom piscu da mi njegov izdavač pošalje knjigu, jer želim o njoj da pišem, a on mi pošalje svoju priču. Priča je humoristička, a poenta je kako je na TVu objavljeno da je „on“ objavio knjigu… I onda, već sutradan pekar ga je pozdravio tražeći knjigu na poklon, isto i obućar, takođe i piljar… Tako redom… Svi ga prepoznali i svi očekuju poklon. Na kraju priče, odnosno istog dana kada se to dešava, trebalo je nešto da kupi,… hrana je u pitanju, a njemu su tražili novac… Poučna priča… Mislite da je nisam objavio. Grešite, jesam… Poučna je… Poučna za neke, ali za mene, ne. A ja sam očekivao da dobijem knjigu na poklon, koja u štampi košta evro ipo… Trebalo je da je čitam dva, do tri dana, potom čitavo radno vreme da pišem osvrt, onda da se to stavi na neki sajt, sajt koji košta, i koji neko održava… Sve to da uradim, besplatno, a napravio bih „štetu“ izdavaču od jednog ipo evra. Svakako bi bilo bolje da sam pekar, mesar, obućar, zaposlen u trafici… Ali, ipak, nisam iz te priče.

Priču sam objavio, ponavljam, jer mnogima može biti poučna, ali o toj knjizi i tom piscu niko nije napisao ni jednu rečenicu osvrta. E, to je poenta mog pisanja.

Ipak, nije sve tako crno. Ima gospode i u Beogradu, a o tome već u nekom narednom tekstu.

Lepotom knjige Fride Šarar, bavio se

David Naum

Jeste li pročitali tekst

Fride Šarar