Priče o Marku Kraljeviću
MARKO KRALJEVIĆ I MUSA ARBANASA
Sultan posla po Marka, Marko je došao.
«Treba ubiti Musu Arbanasu. Otima carsku zemlju, divlja. Hoće da bude veći od cara i carstava», govorio je sultan u Stambolu.
«Šta ja imam sa tim?» upitao je Marko, mirno pijući vino.
«Ja i ti smo neprijatelji, Marko. Ali ako ne bude carstva, neće biti ni mene ni tebe, Kraljeviću. Tvom narodu će uvek biti bolje pod carstvom, nego da padne u ruke bandita.»
Marko je razmislio.
«I, šta ja imam od toga?»
«Zar junak traži platu?» lukavo primeti sultan.
«Napoj mi Šarca, care. Pa idem da ubijem Musu Arbanasu.»
Marko Kraljević uđe u Musine zemlje. Izađoše pred njega, pobi ih. Jednog poštede, posla ga kod Muse.
«Reci mu da je ovde Marko. On zna šta to znači.»
Musa se pojavio, na ogromnom konju.
«Udružimo se, Marko. Ukinimo carstva.»
«Brani se, Musa», viknu Marko, poteže buzdovan.
Musa se branio. Borba je trajala do podne.
«Idi, Marko. Što da ginemo?»
«Bojiš se, Musa, je li?»
Musa navali. Kupali su se u znoju i u krvi.
Marko ubi Musu. Zaplaka.
«Oživi ga», naredi Ravijojli.
«Što je junak veći, teže ga je oživeti. Kad ovakav junak umre, pomaže samo Bog», reče vila.
Marko zarida, sahrani Musu.
«Gde je glava Musina, Marko?» upitaše ga u Stambolu.
«U zemlji, gde i Musa. Nećete je dobiti, nesoju.»
Sultan posla čitavu vojsku da ubije Marka. Marko svima odseče glave, posla ih sultanu.
«Sve one ne vrede kao jedna Musina», poruči mu.
GRAD KOSTUR
Marko uđe u kafanu, napi se vina, rane zarastoše.
«Dosta mi je ovoga», požalio se Šarcu.
Upravo je za sultana pobio brdo Arapa.
Pri povratku, svratio je na Svetu Goru. Uđe u crkvu, prvi put u svom životu.
«Može li išta sprati svu ovu krv sa mene, oče?» upita igumana Gavrila.
«Junak je onaj koji se boji Boga. Ko se ne boji Boga, kukavica je», reče otac Gavrilo.
«Trista godina se potucam. Rane lečim vinom, strast tuđim ženama, bes ubijanjem. Ima li mi spasa, oče?»
Marko se pričesti, ode iz Hilandara.
Vrati se kući, ne zateče nikog živog.
«Sve ti pobi Mina od Kostura, Marko», rekoše mu seljaci.
Ode Marko pred grad Kostur.
«Previše je krvi. Previše krvi, Šarče moj junački», reče konju. Zaplaka.
«Ne mogu», promuca.
Grad Kostur se beleo na steni.
«Ničeg više nemam», reče.
Sunce je bilo u zenitu.
«Jebena pustinja.»
Već je prestao da jeca. Uspravio se.
«Mojom rukom, Bože. Na mene greh.»
Krenu. Spali grad Kostur.
Odseče glavu Mini od Kostura.
Rane zaleči vinom.
SMRT MARKA KRALJEVIĆA
Marko se pope na brdo.
«Sve je isto onako kako je govorila vila.»
U sredini kladenac, sa strane dva jablana.
Šarac tužno zarza.
«Ovo je kraj puta, Šarče.»
Nagnu se nad kladenac. Zagleda se u svoj lik.
«Nikad nisam bio ovako lep, druže», reče Šarcu.
Šarac je ćutao. Znao je.
Marko Kraljević uze mač, odrubi mu glavu. Izli konjsku krv u kladenac. Voda ostade bistra.
Zagleda se u jablanove, u vrhove. Nebom je kružio orao.
«Čeka me», reče.
Zaroni u kladenac.
Ravijojla ga je gledala, iz daljine, iz šuma.
Vila je zaplakala.
Car u Stambolu pocepa pismo.
«Nemoguće», reče.
Na severu, Sibinjanin Janko je znao da se i njemu bliži kraj.
Orlovi su jecali, stresali su svoj bol, kao perje, dole na svet.
U Hilandaru, iguman Gavrilo zapalio je sveću.
I Marko vide reke krvi. Marko vide svetlost.
Vide oči.
«Ko si ti?» upita.
Priče su objavljene u zbirci „Tajna purpurnih zora“, Everest media, Beograd 2020.
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture i prevodilac. Autor proznih knjiga „Lutalice“ (2006), „Rat ljubavi i druge priče“ (2007) i „Tajna purpurnih zora“ (2020), kao i teorijskih knjiga „Hrišćanstvo i film“ (2017) i „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management (2019).
2 komentara
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.