Stvaralacke ambicije apstiniraju u vakumu produženog intermeca – Nenad Karan

Stvaralačke ambicije apstiniraju u vakumu produženog intermeca, orijentiri se gube za svako podložno razmišljanje. Očigledan je privid u kulturi zajedništva koja proždire stvarno značenje umetničkog stvaralaštva.

Kultura je nezamislivo ogrezla u službi kapitalistickih formula i njenih tek formiranih podanika. Sve je to igra strašila na polju.
Ovde je smrt još strogi manifest nečemu što je moralo imati bezgraničnu vrednost, iz koje se ‘svakako’ sad mora nešto naučiti. Apsurd je nagrađen nesrazmernom količinom odobrenog naboja, kakvom se nijedan umetnik danas više ne može nadati. Umetnik je taj koji još uvek verodostojno kaska u svojoj orbiti za svetom koji je odavno izgubio svaki okvir; moralni, ili dogmatičan, konzistentan.. jer sada cilj ne opravdava sredstvo, cilj se više ne postiže, on je već opredeljen pojedincu i njenoj ličnosti – sredstvo ne postoji! Dakle, nema potrebe stvarati.
U takvom poretku, umetnik je izložen borbi koja klizi u egzistencijalni rizik, gde uglavnom ostaje sam i bez igde ičega! U tome će i nastati njegova najbolja dela, ali utemeljenom ironijom njegovo ime će dugo ostati u nekom zapećku, sve do konačnog otkrića. Reciprocitetom je lako uočiti koliko svet kasni u svojoj svesti. Taj zaostatak je danas neumoljiv, naročito za ove naše brežuljke.
Neretko je moguće konstruisati kvalitetnu analizu o prokletom poluostrvu koje je po svoj prilici crna rupa velikog sveta. Decenijama se ne odmiče od takve prošlosti, koju sadašnjica iscrpno koristi u svojoj apsurdnosti. Naznake da bi u sutrašnjici moglo doći do radikalne promene, nema! Uticaj kulture u sferi koja bi svakako mogla izmeniti suštinski smisao života svakog pojedinca, isključena je morbidnim i krutim stavom prema istoj od strane najviših instanci društva. Naime, očigledna je namera da se ljudi eksploatišu na najnižim intelektualnim nivoima i da im se, kao takvima, udovolji u granici njihove neslobode! Razvijen je osećaj sveprisutne mržnje i apatije.. u bliskom okruženju se čini isto, što neminovno uzrokuje evidentan zastoj, pa i nazadovanje u bilo kakvom razvitku. Dekadentnim pristupom, konstruiše se prototip čoveka koji je nesposoban da samostalno misli. Na taj način, kultura, kao primarni instrument svakog zdravog razvoja, biva odbačena kao nepoželjna supstanca. Čovek se zadovoljava trenutnom raspodelom i na jedan bedast način uživa u ulozi koja mu je dodeljena.
Zakljucak je da je Umetnik osuđen na neprekidnu neizvesnost i u krajnjem slučaju na nepostojanje. U takvim uslovima sve gubi smisao, pa i sama umetnost!

Nenad Karan,

književnik

Željko Ivanji razmišlja

o sadašnjem kulturnom trenutku