Moć
Ja sam bila sposobna
za veliku sreću.
A nisam imala pojma o tome.
Bojala sam se,
ako ostvarim snove,
biće mi svejedno
i moraću da umrem.
Držala sam se daleko
od razloga za sreću.
Oni su bili mesto
na kome je spavala
nikad probuđena istina
o meni
i onome što mogu.
Nema veće istine o čoveku
od njegovog suočavanja
sa sopstvenom srećom.
Sreća je precenjena,
čula sam negde i to me tešilo,
vraćalo nazad u ništa.
A mogla sam da zapnem,
imala sam sve što treba.
Imala sam želju.
Bila sam radoznala i bezbrižna
i nije mi bilo naporno da volim.
Misli o dalekim pejzažima
i velikim gradovima
obuzimale su me i tresle.
Ljudi su me uzbuđivali.
Enterijeri inspirisali.
Bila sam najlepša
i moj duh je svetlucao, šareneo se,
širio i zavodio, kao rep rajske ptice.
Svi koje volim
bili su mladi i zdravi.
Smrt nije bila na vidiku.
Mogla sam da oživim sve što sam zamislila
i da vrištim od sreće.
Ali nisam znala da imam tu moć.
To sam shvatila tek sada
kad je sve postalo bljutavo i bledo,
gradovi se smanjili i ljudi postali prazni,
knjige postale dosadne
i umire mi majka.
Sedim na najlepšem balkonu
i gledam u more.
Uvek sam čeznula za morem.
Pored mene sedi čovek mojih snova,
oko nogu nam se mota
naš savršeni sin.
Tu sam, na mestu svoje sreće.
Nikad nisam bila, niti ću biti
srećnija nego sad.
Briga me za gradove, predele,
knjige i ljude.
Zanima me samo ovo što vidim oko sebe
i srećna sam.
Umorna i zabrinuta za budućnost svog sina,
srećna sam.
Završila potragu za velikom ljubavi,
a ta potraga me činila živom,
i srećna sam.
Moje nebo iznad mora
prekriveno je tumorom moje majke,
noću se gušim u suzama
i srećna sam.
Ni tako mlada ni tako radoznala
ni tako najlepša kao pre, srećna sam.
Ja imam moć da budem srećna.
Da sam to znala ranije,
mogla sam srećom da ozračim svet.
Mirjana
Prijateljica moje mame,
starija žena crvene kose,
nosila je istočnjačke tunike i kimona,
stalno držala cigaru
među prstima zatrpanim
oniksom i smaragdom.
Kuća joj je bila puna srebra i porcelana.
U ormarima su živela krzna
i rukavice od pitona.
Nije se uklapala u malu sredinu
u koju smo se tog leta doselili
moji roditelji, sestra i ja.
Imala sam trinaest godina.
Tuđe komentare sam uzimala
kao istine o sebi
i slagala ih u stomak kao zbirku salveta.
(Otac mi je jednom rekao da sam debela.
Petnaest godina kasnije
oslobodila sam se bulimije i anoreksije.)
A ona je tog dana
klimnula glavom u mom smeru
i rekla mojoj mami:
“Kad ona uđe na vrata, cela soba zasvetli.”
Imala sam trinaest godina
i nikad ranije nisam čula tu rečenicu.
Nisam imala pojma da je to floskula
kojom se opisuju zvezde.
Da sam znala,
možda bih bila ponosna i gorda.
Ali ja sam je prvi put čula tada,
kada je teta-Mira govorila
o meni.
Zapamtila sam te reči.
“Ja sam neka koja svetli.”
I verovala sam joj.
Mama mi je pričala o njoj.
Imala je sina koji se udavio u jezeru.
Godinama posle nije se kupala
i odbijala je da pije vodu.
Primećivala sam kako me posmatra.
Prati pogledom njihanje
mojih zvonastih nogavica
po dnevnoj sobi
i osmehuje se na sve
na šta se moja mama krsti.
Četvrt’ veka je prošlo od tada.
I desetak godina od njene smrti.
Ja ću uskoro imati četrdeset.
Imam sina i ormare pune dragocenih gluposti.
Primećujem kad devojčice svetle.
Gledam u njih
i posmatram njihove mame
koje ih drmusaju za ruku
kao vreće pune mraka.
A one svetle, uprkos tome što ih niko ne vidi,
što ne vide ni sebe same.
Tužno je što mnoge
neće znati da su svetlele,
neće se naći niko da im kaže.
Umreće, misleći da su obične i iste,
tražeći svoju jedinstvenost
u velikom smaragdnom prstenju
i rukavicama od pitona.
Kad ne zaspimo u osam
Mi smo ljudi polomljeni od sranja,
urnisani od bola,
otupeli od brige.
U život smo se zaletali žmureći,
izakali smo srca.
Na mestu živaca u nama su goleti.
Nosimo groblja u dušama,
sahranjene emocije, minula prijateljstva,
propali brakovi,
sve što smo mogli da budemo, a nismo.
Nama nije do dokazivanja
i naporna su nam tuđa preglumljivanja,
treba nam neko istrošen poput nas
da razgovaramo iskreno i relaksirano,
kad nam deca dozvole da dođemo do reči,
kad ne zaspimo u osam, ispred kompjutera, sedeći.
Frida Šarar
propratili smo najpozitivnijim mišljenjem
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.