Laku noć Džeki
Umro sam noćas.
I da znaš:
Nikada ti više umrijeti neću!
Iz inata.
Sutra ću oživjeti u otetoj rijeci.
Napiću se vlastite krvi.
Sve ću porazbijati osim tvoje čaše.
Najviše volim tvoju čašu.
I tvoju kosu.
Oblake.
Nebo.
I rijeku ti volim,
Mada je moja ljepša…
Tebe više ne volim,
Jer ne postojim.
Ne ljuti se na mene.
Nemaš razloga.
Ja sam opet uporno i raskošno sam,
Kao onaj Radgost pod stećkom u Radimlji,
Gdje je navikao avse ležit na zemlji svojoj…
Nemoj me više spominjati u gluvo doba.
Javiću ti se,
Gluvo bilo,
Pa ćeš opet,
Po ko zna koji put,
Mrtva pasti među cvjetove s pokidanim glavama…
Zaboravih da ti kažem:
Odlazim.
Sakrij suzu od Mjeseca.
Sutra te častim suncem
I čašom jutarnje rose…
Pa, eto, razmisli:
Ja bih sa se pomirimo…
Ako ništa, onda zbog našeg psa koji bezgranično voli i tebe i mene…
Hajde da se pomirimo,
Džeki je mnogo tužan…
Možda se i ne moramo pomiriti,
Ali,
Da nam Džeki ne tuguje…
Ako nećeš,
Pomiluj Džekija i ne gledaj ga u oči.
Laku noć, besana noći.
Spavaj, Džeki…
Božo Kijac
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.