SIROTINJA, BEDA
O sebi da pričam? Ne verujem da to želiš. Ljudi vole da slušaju bajke, maštarije, slatke laži… šta je s’ tobom? Hoćeš da ti pričam o princezi na zrnu graška? Nećeš?! Hoćeš istinu o meni? E, pa evo…
Iz detinjstva pamtim hladnu kuću, ledenicu… majku koja tiho plače… briše suze krajičkom kecelje…. ’leba, masti i aleve paprike… i najmlađu sestru koja nije dočekala da krene u školu…
Oca i sad vidim kako sedi sam za stolom, pije rakiju i puši… ćuti. Jednog jutra je samo ustao od stola, natukao šešir, i onako u košulji – otišao! Vrata nije zatvorio…
Majka nam je pritrčala, zagrlila nas je, i onda su svi počeli da plaču, tiho… Jedino ja nisam. Ja sam mrzeo svog oca.
Toliko. Eto, saznala si neku istinu o meni. E, sada ti reci, draga moja, da li misliš da neko, iz takvog detinjstva, može da izraste u – dobrog čoveka? Hajde, reci… zašto ćutiš?
VRLI, NOVI SVET
Sinoć pred spavanje, čitao sam Bibliju. Stigao sam do stranice na kojoj je napisano da je Kain, sin Adama i Eve, ubio svog brata Avelja.
Pa, jebote, pomislim, mi smo svi potomci jednoga – ubice! Zar je onda čudo što nam je ovako – kako nam je! Sa tim teškim mislima u glavi – zaspao sam.
Sanjam – kao… šetam ja po nekakvim livadama, kad, pod drvetom jabuke stoji dvoje mladih ljudi. Goli, k’o od majke! Jedino na ’onom’ mestu svako od njih ima – smokvin list.
Priđem ti ja Adamu, pa pitam: „Je l’ ti znaš da igraš žmurke?“
I tako… On žmurio, ja odveo Evu iza nekog žbuna… Jedva sam joj objasnio šta hoću od nje. Ali, ipak, vatreno je bilo! Naučio sam je svemu i svačemu.
Jutros, čim sam oči otvorio, pomislio sam – sada, kad zatrudni, izrodiće makar zdravu i normalnu decu. Kako – decu? Pa, ići ću ja ponovo u Raj, šta me košta…
G R E H
Želim tuđu ženu… Bože, pomozi mi… tuđu ženu želim, to je smrtni greh… Bože, šta da radim?
Trčim, žurim ka Dunavu… kišne kapi šibaju po licu… košava mi je odavno oduvala šešir… Prokleta je ova noć!
Bože, pokaži se… sad i nikad više… molim ti se… pomozi mi… poludeću, šta da radim…
Kako stigoh do Kalemegdana – ne znam! Seo sam na mokru klupu ispod – Pobednika! Kakva ironija!
Ušće Save i Dunava…Munja seva, grom udara posred kule na Gardošu… Tamo sam joj dotakao ruku.
Bože! Spasi! Umreću ti… od ljubavi…
Ne spava ni ona, znam… sad sedi kraj prozora… Ne vidi me, a zna gde sam…
Bože, spasi… Moja je, a tuđa… Pomozi mi, umreću ti… od želje… od ljubavi…
Dragan Šateles
Foto Mario Beganović,
um. fotograf Zagreb, Croatia
OD ISTOG AUTORA U P.U.M. MAGAZINU
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.