DEČAŠTVO I MLADOST POBEDNIKA – PRVE POBEDE
Već sa pet godina, shvatio sam koliko je svet divan.
Tada, u pola dva popodne, jednog prolećnog dana, prvi put mi se pokazao u vidu raširenih ženskih nogu. Noge, gole, bele i izbrijane, oblikovane u latinično slovo V, znak pobede. A u sredini te pobede nalazila se crna rupa, sočna i mirisna brazda, put…
Bila je to pička moje majke. Rađala je devojčicu. Otac me je doveo da porođaj gledamo kroz staklenu pregradu, kao na bioskopskom platnu. Mislio sam da majka umire i bilo mi je dosadno. Otac je rekao da se smirim, da će se sve brzo završiti i da ćemo biti slobodni. Kroz staklo nije dopirao nijedan jedini zvuk. Majka se grčila, kao kišna glista kad je probadam iglom, u dvorištu. Nasmejao sam se. Tražio sam kokice, kad smo već u bioskopu, kao da gledamo nemi film u Kinoteci, u koju me je otac ponekad vodio. A on je sad ćutao.
Devojčica je sutradan umrla. Znao sam da je bolesna, čim sam je ugledao, oslobođenu, u rukama babica. Bila je krvava, neki veliki crv virio joj je iz stomaka i između nogu nije imala ništa. Bila je nakaza, pomislio sam, a nakaze umiru. Pravda.
Posle toga, sećam se tišine. Majka mi nikad nije oprostila što sam jedini preživeo. Neće mi to nikad oprostiti, i niko. Ne znam zašto je to tako. Nikad ni u čemu nisam pogrešio.
Otac je uskoro otišao. Najpre avionom, negde daleko, a onda je i umro, u Severnoj Africi, u Tangeru. Sećam se samo da je bio lep. Da sam na njega. NJegova slika i prilika, govorila mi je majka
Ne volim sećanja. Pišem samo ono što živi u meni. Ovo dolazi slučajno. Mora se od nekud početi. A počinje se od slika. Reči dolaze posle ili nikad, svejedno.
Prvo sećanje. Šišanje kod frizera. Precizno i tiho, ritmično. Žmurim. Makaze prijatno hlade teme. Osećam trnce po celom telu. Ubeđen sam da ću ustati promenjen, da ću imati drugi lik. Da je ovo što struji kroz mene – promena. Razočaran sam kad vidim svoj lik u ogledalu, isti onaj, ponovo. Majka ne razume zašto plačem. Mislio sam da su makaze moćnije, da metal oblikuje, da ljudi mogu da budu nešto drugo, da se sve menja. Frizerski salon miriše na lavandu. Imam tri godine, i već sam drugačiji od ostalih.
Pamćenje je prevara, detinjstvo nam ništa ne govori. Biti dete znači biti razočaran. Sve ostalo dolazi posle.
Mene su čekale samo pobede. Znao sam to, još tada. Jedva sam čekao da odrastem. Evo me.
Sve je počelo onog dana kada sam otkrio da imam telo. Da nisam bezoblična prozirna masa, oblak i pokret, struja i bljesak, šum. Da nisam besmrtan. Da me drugi vide i prepoznaju, da je oko mene svet i da sam ja u njemu. Da imam ime, jedino moguće.
Ovo više nije sećanje. Ovo sam ja.
Plafon iznad mene treperi, rađa se iz belila i tame, čestice svetlosti kruže, igraju se, to su konji, beli i sjajni, kao oko.
Ne. To su jednorozi. Vidim jednog kako me gleda, prilazi mi, nešto mi govori, bez zvuka, kao vetar. Jer, znao sam, tako govore jednorozi.
– Zar ti nisi mrtav? – pitam ga.
– Ti si.
– Ja, šta?
– Ušao si u brod, a ja nisam. Sad si mrtav. Hoćeš da se igramo?
Padam. U ponor. Otvaram oči. Drhtim. Hladno je, a već je proleće.
Ustajem. To je zamor, upala mišića. Otkud to meni? Zar nisam tek ubran, pitam se. Zar se crv već ispilio?
Pljuvačka se skorila na bradi i na usnama. Svetlost me privlači prozoru. Gledam u nebo. Gledam u jablanove. U bazen.
Muškarac kog sam ugledao bio je go, preplanuo, okrenut leđima, do bokova u vodi. Crnokos, čvrstih guzova, bez malja. Sa zlatnim lančićem oko vrata i tetovažom u obliku zmaja, na desnom ramenu. Sve sam to video, odavde, sa prozora.
Žena je bila plava, krupna, jakih kostiju, čvrsta i glatka, požudna. Muškarca je opkoračila oko bokova, laktovima naslonjena na ivicu bazena, popločanog plavim.
Taj muškarac je bio naš šofer. Žena – moja majka. Raširenih nogu, uvijajući se, kao da ga rađa, njega, strašnog, velikog, uvek nasmejanog i namirisanog, sa mentol žvakom u ustima, snažnim vilicama životinje, navikom da se češe iza uveta, uvek na istom mestu.
Znači, taj šofer, on je moj brat. Rađa ga, kao što je nekada rađala i mene.
Izašao je iz bazena, jednim pokretom izronio, kao delfin. Zgrabio je peškir, brisao se, okrenut prema meni grudima. Između nogu imao je životinju, smeđu i ružičastu, do pola butina.
Bio je smešan.
Majka je zaronila, opuštena, i nestala. Ja sam i dalje gledao u njega, i u životinju. Majka je izronila, uz pljusak. Ponovo je bila tu.
U kupatilu, skinuo sam sve sa sebe. Gledao sam se u ogledalu, velikom, do poda. Kao da se gledam prvi put.
To sam ja.
Šta sad?
To sam ja, ovo što vidim u ogledalu i ništa drugo.
I šta sad da uradim sa tim?
Sa tim što se mrda u meni, plavi me.
Svi smo mi ludi, kažem u sebi.
Zašto mi se to dešava?
To što treperi u meni, menja me. Da.
Odlazim…
Moj kurac je gladak, sa kožicom povučenom skroz unazad, glavićem jarko crvenim, kao ne sasvim dozrela jagoda, pravilno razvijen, pri erekciji neznatno zakrivljen u levu stranu. Jaja su usklađena sa veličinom i oblikom kurca, obla i simetrična, sa tek nešto niže spuštenim desnim testisom. Dlake su guste, ne preterano dugačke, pravilno raspoređene.
Uopšte, simetričnost tela jedna je od najvećih tajni mog uspeha. Rekli su mi to, ne jedanput.
Bez mladeža, fleka, bilo čega. Kažu mi da je to retko. Video sam neke takve pičke, čiste kao anđeoske. Za muškarce ne znam.
Sperma mi ima blago slatkast ukus. Miris kurca u erekciji neka je mešavina toza od kafe, cimeta i čokolade.
Ponekad ga mažem kremama i uljima. To je moj tajni recept. Odneću ga sa sobom u grob. Čuva glatkost i aromu. Afrodizijake ne koristim, nikakvu hemiju, nikada. Koristim samo ta ulja, ponekad neki čaj. Brinem o kurcu i on mi to vraća. U ono što volite, morate ulagati.
Nisam pisac, žao mi je što ne mogu bolje da ga opišem. Zaslužuje to. Ovaj pisac, debeli, što me stalno prati (pričaću vam o njemu), umeo bi. Piše roman o meni. Možda u tri toma, kaže da moj život nudi mnogo materijala. Mrzim debele knjige. Ali svejedno, ova njegova će, ako je bude, izaći tek posle moje smrti, obavezao sam ga na to. Otuda ovo. Nikad nisam računao na smrt. Ni kad je istina u pitanju, ni ljubav. Možda ću živeti večno. Ko to može da zna? Treba samo izaći iz okova prirodne nužnosti, tako se to valjda kaže. Zvuči lako. Probajte.
A ko ste vi? Da li ste ikada probali, ikada, išta? Probati znači umreti. Uzeti i otići. Vi ste možda verni. Ali ko ste vi ustvari? Za sada, samo ste ludilo u mojoj glavi. Sutra, ko zna.
Možda samo ja i postojim na svetu. Možda ni svet ustvari ne postoji, nego samo ja. Ako sam sam, onda znači da sam potpuno lud, jer toga nisam svestan.
Kako bi to bilo dobro… Da sam sam na svetu, a da ste svi vi samo utvare, i to moje utvare, koje sam sam stvorio, sasvim nesvesno i bez namere. I koje će nestati zajedno sa nom, mada bez moje volje i znanja.
Za sad, neka ide ovako kako je. Mada, ponekad mi se čini da smo veći nego što bi smeli da budemo. Da svi obuhvatamo sve. Da je svet čudniji od našeg ludog mozga. Od igre mrava. Veći od svih stvari zajedno, na gomili.
Znatno kasnije, shvatio sam koliko sam lep. Lepota nastaje poređenjem. Koliko sam u stvari lepši od svih tih žena. Ne znam čemu toliko ustručavanje.
Svejedno. Kad sam to shvatio, čvrsto sam odlučio da ću se dati tek onoj koja zasluži. Pre toga želeo sam da platim, da povalim sobaricu, bilo šta. Bio sam naslednik. Sve mi se otvaralo. Ovaj svet je tako bogat.
Godine bez žena nisu značile ništa. Ništa nije postojalo. Neću da pišem o onome što ne postoji.
Prva žena zvala se Slavica i bila je nevina. Ćerka političara. Bleda, plava, distancirana. Nedostupna. Sa jasnom odlukom da se ne meša sa stokom. To mi se sviđalo.
Biću njeno iskušenje, odlučio sam.
Nekako se oslobodila fizičkog. Zbog znoja, zbog gužve. Sedela je po strani, na niskoj klupi, ispruženih nogu, prekrštenih ruku, u crvenoj trenerci. Desnim dlanom stalno je zabacivala pozlaćene pramenove unazad, preko ramena.
Zakucavam loptu u koš. Hladno, ne suviše glasno, upozoravam Filipa da me ne dodiruje, da smrdi na znoj. Gleda me razrogačenih očiju. Nije znao da mogu da budem takav skot. Nastavljam da igram. Niko me ne dodiruje. Na kraju, Filip, gubeći, bez povoda govori kako se i ja znojim i da smrdim. Odgovaram da to nije tačno i da bih mu zbog takvih reči polomio desnu ruku, samo da mi se ne gadi.
Čas se završio. Slavica nije pokazivala da je išta primetila. Međutim, ja sam znao.
Sutradan u hodniku, opet pred njom, Filip je krenuo da se tuče. Potpuno van sebe, zamahivao je pesnicama, jak kao bik. Nisam ga ni pipnuo. Samo sam se izmicao, začuđen sopstvenom hitrinom. Filip, umoran, okružen masom koja mu se smejala, na kraju je prosto seo na pod i zaplakao. Okrenuo sam se i izašao. NJu nisam ni pogledao. U ve-ceu sam se smejao, dugo i vedro. Biću nagrađen, znao sam to.
To nije bila hrabrost. Nikad nisam bio hrabar. Hrabrost je spremnost da se stvari dovedu do kraja. Ja nikad nisam mislio o kraju, nikad ga nisam želeo, kraj nikad nije bio moj izbor.
Bila je to hladnoća. Možda ništa drugo. Začudio sam se. Otkud ona? Otkud ona u mom vrelom životinjskom telu?
A ona je lovila moj pogled, danima. Nisam uzvraćao. Išao sam uspravno, gledajući pravo ispred sebe. Već su me svi u školi mrzeli. Ako dobijem Slavicu, vredi.
Jednom su tražili od nas da kupimo nekakve bedževe, za pomoć gladnoj deci. Kupili su svi, i Slavica. Ja nisam.
– Otkud gladna deca u našem socijalističkom društvu? – začuo sam sebe.
Profesorka je samo oborila glavu i nastavila, kao da se nije ništa dogodilo. A odjeknulo je. Jebeni licemeri.
Na odmoru mi je prišla. Slavica. Stajali smo sami i izdvojeni.
Skinula je bedž sa svog džempera boje lavande i pružila mi ga, iglom ka meni. Na bedžu su bili neki debilni dečji crteži.
– Zaslužio si ga.
– Ne mrzim decu. Samo neću da pevam u horu sa svom tom bagrom.
– Sad ti ga dajem ja. Primićeš?
Bez reči, uzeo sam bedž i prikačio ga na košulju. Gledali smo se. Levo oko joj je bilo jedva primetno razroko. Začudio sam se. NJen otac je bio bogat. Zašto joj ne plati operaciju?
Kasnije, uoči tucanja, pomenula mi je to oko.
– Tako bih opet bila kao svi. Zar to ne bi bilo strašno?
Ali do tucanja, proteklo je još vremena.
I dalje sam bio hladan. Najpre je lovila moj pogled. Kasnije se trudila da me ne gleda, ali je uvek popuštala.
Nije imala strpljenja. U tome je bio njen problem. Tako nikad neće postati prva liga. Pička se ne otvara tek tako. Ja sam to već znao, ona ne.
Pred letnji raspust, kad mi je sama prišla, na jednoj zabavi, jasno sam joj stavio do znanja da naš odnos može početi samo seksom. Razumela je. Odvela me je gore, u sobu. Zabava se odvijala u kući njene drugarice, na Dedinju.
Soba je bila puna ogledala i svećnjaka. Nasmejao sam se kad sam to video. Ona nije shvatila moj smeh, ali je ćutala.
Uvek je bolje ćutati.
I o toj noći.
Znao sam da je to to. Da sam to ja.
Bože, kad se setim. Telo je čudo.
Ostavio sam je u krvi. Raširenih nogu.
– Bazdiš kao zaklano pile – rekao sam joj i izašao.
Cele te noći, drkao sam. Moram to da kažem. Nije mi namera da budem prost, ali tako je bilo. Sve je bilo prokleto racionalno. Šta to pričaju o strasti, ljubavi, ustreptalosti? Sve je tako jebeno lako. Moram da psujem. Da pojačam beznačajnost celog događaja.
Prva ljubav, prvo tucanje… A sve je tako prosto. Zašto svi toliko drame?
Mislio sam da ću zaboraviti na telo. A zapravo, samo se o njemu i radilo. Sve je bilo telo.
Mislio sam da cela žena miriše na mleko. Ustvari, pre je ličila na kravu. Mogao sam da osetim govno, tu, duboko u stomaku, kao fetus.
Svi smo mi jebeni ludaci.
Sve je tako obično na ovom svetu.
Besomučno svršavam u mraku sobe. Posle toga se tuširam do iznemoglosti. Još mirišem na nju.
Kako je to odvratno. Svako je osetio tu odvratnost. Otrov tuđe krvi u nama, tuđu bolest u venama, sve tuđe… sve tako tuđe.
Ujutru se smejem. Smejem se i dok se oblačim. Majka je zadovoljna. Veruje da se dogodilo nešto lepo, ne usuđuje se da pita. I jeste. U pravu je. LJubim je u kosu, posle ko zna koliko godina, i istrčavam napolje.
Skačem u bazen, leden kao metal.
Slavica se ispisala iz škole. Više je nisam video. Znao sam da će se slomiti. Mislila je da je nevinost oružje. A nevinost je samo komad mesa, krvavog. Kao srce, kao oko. Kao svi mi.
Nije mi bilo žao. Ni drago. Nisam verovao u sudbinu. Ni u slobodan izbor.
Verovao sam u sebe.
Sebe među stvarima.
Među jednakima.
Sebe, samog, poslednjeg. Jednog jedinog koji nije hteo na barku. Koji je ostao čvrsto na zemlji. Daleko od svih tih krda, goveda, živine, mravojeda… Od ljudi, od začetnika naših vajnih rasa, klasa, masa, novih i starih talasa.
Kako je sve to glupo.
Jedina pravda je beskraj. Sve ostalo…
Svi smo mi jebeno ludi.
Sanjam kako golub sleće na moju ispruženu ruku. Ostali smo sami. Ja negde dole, on nad vodama.
Zadaviću ga. Biće dovoljno za večeru. A posle, ko zna. Kosmos je preda mnom, beskrajan. Beskrajan.
Šta ja to pričam?
Vladimir Kolarić
Od istog autora u našem P.U.M Magazinu
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.