Avanture pobednika
Više od šest meseci na komodi pored mog kreveta stoje dve knjige. Pored ove koja je u naslovu ove impresije je i knjiga intrigirajuće Fride Šarar, „Ženo, pokrij tu dušu“. Prešle su samnom više od 800 kilometara u ovim bolesnim vremenima, a nešto mi nije dalo da ih pročitam, ali uvek su morale biti „tu“ na dohvat ruke. Na kraju su preživele i saobraćajnu nesreću. Iz gepeka je ispala torba u koj su bile, pale su na kolovoz i preko njih je prešlo na desetine vozila i tek nakon pola sata su knjige pronađene od strane saobraćajnog milicionera i donete, uz reči: „Ovo je sigurno vaše“. Sudbinski su morale i naredne noći da budu na komodi pored mog kreveta.
Avanture pobednika. Roman. A kada sam prvi odeljak te knjige pod nazivom „DEČAČSTVO I MLADOST POBEDNIKA – PRVE POBEDE“, pročitao, ljubaznošću autora, još dok je sve bilo u fazi rukopisa, zaključak je bio: Ovo je drugačiji Kolarić i drugačije od onoga što si piše u vremenu sadašnjem na ovim prostorima. U taj utisak su se umešala dva autora, koja kao da su mnogo toga došapnula sa onog sveta, Bora Ćosić sa svojim kultnim delom „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ i onaj američki jolpaz, Čars Bukovski, koji se u svojim radovima nikada nije konkretno dotakao svog detinjstva.
Naravno da sam odmah taj tekst ponudio čitaocima.
Vladimir Kolarić u romanu kreće u veoma surova razmišljanja jednog deteta, počinjući na veoma blag način. Da odmah kažem, to je samo u prvoj rečenici, koja glasi: „Več s pet godina, shvatio sam koliko je svet divan.“ Da bi već u seledećoj rečenici bilo obješnjeno kako putevi vode između ženskih raširenih nogu.
Nisam sklon prepričavanju onoga što je pisac skrio između korica knjiga (volim taj stari izraz mog detinjstva). U 13 poglavlja knjige, koja počinje sa onim već rečenim, a završava sa odeljkom kome je naziv „KRAJ“, rećeno je mnogo toga što sam podvukao olovkom, a to je kod mene merilo originalnosti i misaonosti nekog književnog rada. Kroz, rekao bih filmske priče prolazi glavni junak Jovan, drugi za ovaj roman rekoše „u želji da pokori svet“, ja bih ispravio samo jednu reč i drugu dodao, tako da bi glasilo: U želji da po.ebe ceo svet.
Jer je to i genetska i antropološka i filozofska potreba većine Jovana. Glavnom junaku sve što je ljudsko nije strano (poslovica još iz vremena latina, koji su vladali poznatim svetom).
Od svih odeljaka, smeštena u sredinu knjige je BAJKA O POBEDNIKU. Nešto sasvim drugačije od ostalog. Da li predah za čitaoca, ili umetak nevine maštovitosti potreban surovoj realnosti ostatka što je već napisano na početku… Tek da ne budem od onih koji pišući o knjigama, žele kod čitaoca da ispadnu pametniji od pisca, što im, ma koliko se trudili, nikada nije uspelo, a što se više trude, ispadaju smešniji, padajući u ambis mediokritetstva. Ipak spadam u onu manjinu koja ne objašnjava nečiji rad, već samo pišem kakav je kod mene utisak to ostavilo.
I kao što na početku rekoh, ovde je Kolarić drugačiji i od sebe i od drugih, a donosi nam slike doživljenog, koliko originalne, toliko upečatljive i naravno surove, a iza svega se krije zamršen odnos ljubavi i seksa, uzvišenog i životinjskog. Svaki odeljak je zaokružena dramaturška celina, a svi su u funkciji opisa glavnog lika i njegovih doživljaja, gde autor i zaljubljenički i mrziteljski opisuje događanja, lica i njihova razmišljanja, reklo bi se, nemilosrdno, kao što svaki prozni tekst koji pretenduje da čitaocu pruži sočnost opisanog života, mora da poseduje.
Nadajmo se da će neki žiri za dodelu bar jedne od onih stotine i stotine nagrada za roman, obratiti pažnju na „Pobednika“, jer zaslužuje mnogo više nego da se nađe samo na policama pored drugih knjiga izdatih ove godine, ali to već spada u ono što se zove: Kuhinja i Politika… Neću reći da se ne razumem ni u jedno, ni u drugo, ali moje su avanture, veoma daleko od muljevitih ritova kojima jedre, tumarajući zabludele inkvizitorske književne duše.
Kolarić je ovim tekstom pokazao kako je i iluzionista i mađioničar, i da čitaočevu pažnju od prvog trena veoma preciznom dramaturškom šemom „uzima pod svoje“. Pred glavnim junakom žene se otvaraju, i kao da su ceo predhodni život neke od njih u dubini duše iščekivale, druge tražile, treće sumanuto jurile da se podaju ljubavniku i ratniku koji se, sticajem okolnosti pojavi u nekom sasvim drugom delu sveta.
Pred sam kraj, nakon stotine i stotine životnih detalja, glavni junak se pita:
„Šta se dogodilo samnom? Sa svetom, stvarima? Sa vremenom?
Gotovo.
Završilo se.
Konačno sem pobeđen.
To je tako lepo“
Ali tu nije kraj i onoga što nam Kolarić poručuje, jer sledi njegov sledeći pasus:
„Pisac je snažnim udarom o taster stavio tačku.
– Kako ti se sviđa ovakav kraj? Dobar, a?
Nisam mu ništa odgovorio. Ćutao sam. Šta se o tome uostalom i može reći? A on je pisac, onda valjda to bolje zna.“
Svaka reč, bilo čija nakon toga, suvišna je.
Lepotom knjige se bavio
David Naum
Vladimir Kolarić u P.U.M. Magazinu
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.