DOKTOR METUZALEM (Odlomak) – Vladimir Kolarić

DOKTOR METUZALEM (roman)

Prvo poglavlje – Zmija i duga

Krevet je bio prekriven ružama i svilom i celu prostoriju je udvostručavalo ogromno ogledalo što je stajalo umesto zida. Na vinskim čašama otiskivao se trag zelenog i crnog ruža sa usana sinoćnih lepotica. Usne su bile krupne i slasne i rado sam ih prizivao u mislima, proučavajući otiske i mirišući još neiščezli miris najboljih vina, što su milovala usne lepotica i ljubila njihove sočne jezike. Pogled mi prelete i preko ostatka kornjačinog mesa i nojevih jaja u sosu od kupina, i zaustavi se na ogledalu, na odrazu mog bledog lika. Setih se Doktora Metuzalema u drugoj sobi; slasti je bio kraj.

Tapiserija na vratima prikazivala je goluba sa velikim purpurnim, kopljem probodenim srcem, ispod njega tri snežna planinska vrha, i u dolini plavokosog jahača na crnom konju kako slavi pobedu, licem ka nebesima. Otvorih vrata i u fotelji zatekoh Doktora Metuzalema, u uobičajenom položaju, uspravnih leđa, kako jede jagode sa medom i gleda kroz velike prozore, napolje, u jutro i u kipove.

,,Bio je ovdeˮ, rekao je, ne pogledavši me. Tišina je bila omamljujuća.

,,Idemo u vrt, Gorskiˮ, dodao je, pojeo najveću jagodu i krenuo ka velikim francuskim prozorima.

Trava je bila mekša od svakog tepiha i mi smo hodali kroz čitav lavirint Milosnih Venera i Apolona Belvederskih u desetinama identičnih kopija. Bilo je sve hladnije i ja sam zadrhtao.

,,Sinoć je ovde počela uobičajena sedeljka, gotovo akademskaˮ, počeo je Doktor Metuzalem, ,,ali nije se završilo kao sedeljka. Završilo se bahanalijama. Niko ne zna ko je doveo žene. Videli ste tapiseriju?ˮ

Potvrdio sam.

,,Niko ne zna otkud ona tamo. I niko pre nije video kipove. Niko ne zna kako su mogli da se stvore preko noći. Kao da su izrasli iz zemlje.ˮ

,,Ili spušteni sa nebaˮ, dodao sam.

,,Ne bih išao tako daleko, Gorski. Profesorov leš je pronađen ovde. Pronašla ga je služavka, jutros. Revolver je bio njegov, pozlaćeni gaser, trofejni. Nema sumnje da je sam sve uradio.ˮ

,,Ni vi nemate sumnje?ˮ

,,Sumnja nije uvek na prvom mestu, Gorski. Ovde postoje mnogo važnije stvari. Ovi kipovi, naprimer.ˮ

,,Uvereni ste da je profesor bio toliko čist koliko se veruje?ˮ

,,U čistotu se bar razumem i vama je to jasno, Gorski.ˮ

,,Izvinjavam se.ˮ

,,Pravite uobičajenu grešku. Polazite od pretpostavke o krivici žrtve. A onda, sledstveno, o krivici deteta u njoj. Znači, da krivice nema. Ni krivca.ˮ

,,Mislite da je to on?ˮ

,,Svi se bojimo mraka. Nekada sa razlogom.ˮ

,,Doktore.ˮ

Poskočio sam. Doktor je bio miran. Nikad nisam video veću zmiju. I nikad nisam saznao koja je to zmija bila. Spuštala se niz grudi Apolona Belvederskog i presijavala se na jutarnjem suncu, kao duga.

,,Viditeˮ, rekao je Doktor i gledao me, sa blagim osmehom. Ja sam gledao samo u zmiju.

,,Idemo odavde. Sa ovog prokletog mesta.ˮ

,,Tu ste u pravu. Mislim da ste tu sasvim u pravu, dobri moj Gorski.ˮ

Inspektor Medeni nas je u svojoj kancelariji ponudio neobično dobrim viskijem, gustim i mirisnim, kao ružino ulje. Ja sam, naravno, prihvatio, Doktor ne.

,,Kad sam ja stigao, tamo ničega nije bilo. Kao svedoci neobičnih pojava u kući profesora Orlika ostali ste samo služavka, gospođica Peredes, narednik Gustavson, koji je prvi stigao po pozivu, i vas dvojica. Niko nije prijavio nestanak nekoliko desetina antičkih statua. Niti odbeglu zmiju. Da nisam uveren u verodostojnost većine svedoka, sve bih vas već strpao u ludnicu, budite uvereniˮ.

Bili smo uvereni. Inspektor Medeni već je ranije imao prilike da se uveri u teško razumljive sposobnosti Doktora Metuzalema, iako gotovo ništa nije znao o njemu, kao uostalom ni ja, Doktorov lični Votson. Kako je Pariz neretko bio mesto Doktorovog zagonetnog delovanja, inspektor Medeni je svakako uložio maksimalni napor da prokine u dušu i u kurikulum vite svog povremenog saborca u borbi protiv ni-sam-više-ne-zna-čega.

Inspektor Medeni se odlično snalazio u najsloženijim lavirintima i u najtananijoj kabali čitavog tog briselskog Levijatana, te Kule Vavilonske kojoj je ovaj put nadenuto ime dostojno najsamozadovoljnije činovničke svesti – Europol. Ali pred tajnama Metuzalemovog uma, i on je, kao i svi (skoro svi), bio potpuno nemoćan. Za sve je to bila potrebna, mislio je inspektor, daleko savršenija alhemičarska tehnika od one policijsko-birokratsko-psihoanalitičke u kojoj je on, po sopstvenom pouzdanom uverenju, bio nenadmašan.

Gospođica Peredes, Delija, bila je isto tako nenadmašna služavka. Godinama je radila kao profesora Orlika pošto je emigrirala iz Kolumbije, i ništa joj se nije moglo prigovoriti. Inspektor Medeni zna da je, kao uostalom i mnoge služavke-izbeglice, isto toliko godina radila i za Europol, i ni tu joj se nije imalo šta prigovoriti. Rođeni brat joj je umro od preterane doze kokaina, a ostatak porodice su joj pobili američki komandosi. Tako nije imala ni jedan razlog da ne bude lojalan građanin Evrope, pa se tako ponašala i sad, ćuteći o svemu onome o čemu joj nije odobreno da govori. Bila je neprobojan zid za novinare i – doduše prelepa – sfinga za špijune i radoznalce koje je, kao i uvek, bilo nemoguće razlikovati.

Mladi narednik Gustavson bio je sin Otmara Gustavsona, podpredsednika Asocijacije sindikata nezavisnih poljoprivrednih proizvođača, sa centrom u Briselu, pa njegova odanost nije ni dovođena u pitanje.

,,Poštujem vašu potrebu da čuvate anonimnost klijenta“, inspektor se obratio Doktoru Metuzalemu, „ali možda bi bilo od interesa za istragu da makar naslutite prirodu veze između vašeg poštovanog klijenta i profesora Orlika. Možda je priroda te veze uključivala i još neko zainteresovano lice.ˮ

,,Neˮ, rekao je Doktor, ,,Za vas priroda te veze ne bi bila ni od kakvog interesa. A osoba koja nas je angažovala mnogo je više od klijenta.ˮ

,,Hoćete da kažete da se visoko kotira u strukturama Slobodne Evrope?ˮ

,,Mnogo više od toga, inspektore.ˮ

,,U redu. Poštujem vašu želju za diskrecijom. Zakon je na vašoj strani. Ali recite mi, molim vas, ko danas krade knjige? Sve je bilo normalno kad sam došao, nije bilo ni statua, ni zmija, ni tapiserija, ni tragova bluda, jedino knjige i dalje nisu bile tamo. Sve te knjige, čitava Aleksandrijska biblioteka. Taj Čovek Bez Lica je možda lud, ali šta će mu sve te knjige? Mislim ako nema lica, zar nije prirodno da je i bez očiju?ˮ

Doktoru nije bilo smešno. Dugo je gledao u inspektora kome je očito postajalo neprijatno, a onda iznenada progovorio, neobično blagim glasom.

,,Na Čoveka Bez Lica upućuje i priroda veze između mog klijenta i profesora Zlatoroga Orlika. Toliko vam dugujem. Bili ste korektni. Sada bih voleo da se rastanemo. I da se opet pronađemo, kada dođe vreme. Ako se slažete.ˮ

Ne sačekavši odgovor, Doktor je ustao, i ja za njim. Inspektor je samo rasejano mahnuo glavom i ispio ostatak viskija iz čaše. Ostavili smo ga zagledanog u njeno dno.

Smrt nam je doneo Čovek Bez Lica. Tada sam prvi put video smrt, onakvu kakvu je donosi Čovek Bez Lica. Bojim se dok ovo pričam, verujte mi. Svi se mi plašimo mraka; nekad sa razlogom.

Te jeseni smo bili u Pragu, prateći trag Helene Valdner. Bili smo joj bliže nego ikada ranije. Stalno mi se činilo da vidim njen odraz u izlozima i da čujem njen glas, kao pesmu sirena, kroz saobraćajnu buku i brbljanje.

Odseli smo u jednom starom hotelu, u zgradi još iz vremena Carstva, umereno skupom i diskretnom. Doktor Metuzalem je uvek odsedao u takvim mestima, osim ako slučaj nije drugačije nalagao. Naročito je voleo ovaj hotel, čiju draž nisu uspeli da unište ni rat, ni komunizam, pa čak ni demokratija; ni Istok ni Zapad.

Kako je Doktor Metuzalem prezirao svaku administraciju, a meni zamerao na nesistematičnosti, naš tajanstveni mentor bi nam obezbeđivao, gotovo u svakom većem gradu Evrope, po jednu pouzdanu ženu koja bi nam obavljala posao sekretarice. U Pragu, ulogu te pouzdane žene igrala je Slavica, inteligentna sredovečna devojka sa muškom frizurom i promuklim glasom, odevena u crveno.

,,Greta Garbo je definicija žene i definicija filmaˮ, pričala mi je te noći, kad smo ostali do kasno pospremajući deo apartmana koji smo pretvorili u kancelariju. Doktor je, kao i prethodna tri dana, bio negde napolju, nikad nisam saznao gde.

,,Imate njene očiˮ, rekao sam i ponudio je cigaretom.

Cigarete nam je pripalila stonim upaljačem u obliku zmaja i ozbiljno rekla:

,,Ne pokušavajte. Kod mene nećete uspeti.ˮ

,,Kasno je. Kako ćete se vratiti kući?ˮ

,,Mislila sam da ostanem ovdeˮ, rekla je, potpuno ravnodušno.

,,Možete u Doktorovu sobu. Neće se vraćati. Ili na rezervnom ležaju u salonu.ˮ

,,Ovde ću. Fotelja će biti dovoljna.ˮ

,,Verujete mi?ˮ pitao sam.

,,Da.ˮ

,,Da li ja vama treba da verujem?ˮ

,,Da.ˮ

,,Lepo spavajte.ˮ

,,Imam nesanicu.ˮ

Opružio sam se na krevetu, obučen, i čitao Kafkine ,,Snoveˮ. Čuo sam je kako hoda po svojoj sobi. Ima nesanicu. Negde sam pročitao da žena treba da bude lepa i da bude lezbijka. Ili da bude plesačica, i lezbijka. Ume li ona da pleše, pitao sam se…

 Čitam Kafku. Uvek čitam pisca iz grada u kom se nalazim, to mi je preporučio Doktor. Evropa je uvek više od onog što mislite da jeste, samo je rekao, i dodao: ,,I od onog što bi oni hteli da jesteˮ.

Zaspao sam. Onda sam opet čuo njene korake. I dalje ima nesanicu. Trgnuo sam se kad sam je ugledao iznad mene. Bila je mirna. Svetlo sa ulice plesalo joj je na licu, u plavim prelivima.

,,Za petnaest sekundi uzeću ukrasni repir sa zida i probošću sebe kroz levo oko.ˮ

,,Slavice? Sanjali ste?ˮ, pitao sam kroz od sna još nepročišćeno grlo.

,,On mi je tako rekao.ˮ

,,Ko? Nekog ste sanjali? Sedite, Slavice, ja…ˮ

,,Rekao je da će Doktor znati.ˮ

,,Sedite. Nasuću vam konjak. Popušićemo po jednu. Sve će biti u redu.ˮ

Nije sela. Nastavila je da priča, kao omađijana.

,,Pevao je dok priča. Glas mu je tako divan. Zaljubila sam se.ˮ

,,Popijte. U jednom gutljaju, tako je bolje. Videćete.ˮ

,,Videću. Da, sve ću videti. Tako je rekao.ˮ

Skočila je. Dograbila ukrasni repir sa zida i probola se kroz levo oko, sve do potiljka.

Konjak mi se cedio niz odelo. Bio je leden. Odjurio sam u kancelariju, u dva skoka. Bila je prazna i zagušljiva, od cigareta i parfema. Zmaj-upaljač gledao me je pravo u oči. Oči su imale boju meda. Nasmejao sam se, kratko, veselo, više u sebi. Kakav si ti jebeni zmaj?

Onda sam čuo korake. Neko je bio u sobi sa Slavicom. Probodenom Slavicom. Dograbio sam zmaja, okrenuo se, pojurio i zamahnuo, a onda zastao. Doktor Metuzalem je stajao pored tela. Pod je bio prekriven laticama ruža, kao jesenjim lišćem. Doktor me je gledao, pravo u oči.

,,Kasno je.ˮ

Te noći sam ga prvi put pitao:

,,Zašto vam ja trebam, Doktore? Šta ću vam ja? Zašto ste mene odabrali, jebeni Doktore? Sad bih bio, sad bih bio negde, ne znam gde, ali bio bih. A sad… Odgovorite mi, dugujete mi odgovor, Metuzaleme jebeni!ˮ

Čekao je da završim i da ispijem konjak do kraja. Odgovorio je mirno i kratko, onako kako ja nikad nisam umeo:

,,Potreban mi je neko ko se još bori. Neko ko brine. Potrebno mi je i vaše ludilo i vaš porok. Potreban mi je neko ko je još živ. Vi ste odabrali mene onoliko koliko i ja vas. Razmislite i videćete da je tako, Gorski.ˮ

Otišao je. Ja nisam mogao da mislim. Nisam ni pio. Bio sam toliko daleko od svega. Ni vatra me ne bi zapalila; ni zemlja zatrpala. Bila je to noć za koju sam verovao da je bila veća od svih u mom životu.

,,Koliko je star taj vaš Metuzalem?ˮ pitala me je, dok sam zakopčavao pantalone.

,,To niko ne zna. Kao da živi oduvek. Lepa si. Treba li da zavidim Orliku?ˮ

,,Ne znam. Zavisi od toga gde je sad.ˮ

,,Mislim na prošlost.ˮ

Delija se nasmešila, učinilo mi se – tužno. Oprala je ruke i dobro isprala usta, vodom.

,,Ne treba misliti na prošlost. Držiš li dobro vrata, da neko ne uđe?ˮ

Rekao sam joj da ne brine. Hotelski momak je čuvao stražu. Hotelski toaleti su čistiji od drugih i uvek možete da se pouzdate u momka. Ako ne brinete zbog svedoka, to može da bude sasvim dobar izbor.

,,Onda to znači da je pokojni profesor Orlik zaista bio uzor čednosti?ˮ

,,Bio je dobar čovek.ˮ

Popravila je čarapu i ispravila revere na svetloplavoj haljini. Uzela je tašnicu od zmijske kože i pogledala me, kao da očekuje dozvolu da krene. Ponašala se kao kurva.

,,Ponašaš se kao kurva.ˮ

Prošla je pored mene. Otvorila je vrata i zastala. Pogledala me i osmehnula se. Uvek se smejala pomalo tužno.

Izašla je. Onda sam oprao ruke. Voda je tekla, bez kraja. nečujno.

Stajao sam u vodi do kolena i nadaleko od mene voda se obrušavala, čežnjivo, u ponor. Nebo je bilo nisko i imalo je boju dobro ispranog mozga.

Nebo je presecala duga, preko pola, i ono je vrištalo.

Po površini vode, prema meni, i prema ponoru, klizila je zmija, smejući se.

Kad sam ponovo otvorio oči, više nije bilo ni zmije, ni duge, ni vode. Dve plavokose curice stajale su ispred mene, na vrhu stene, i sa sve četiri ruke nudile mi divan pozlaćen trofejni gaser. Ljupko su se smejale i ja sam prihvatio poklon. Prislonio sam cev poklona među oči. Devojčice su bile razdragane, kako to samo one – plavokose – umeju.

Onda sam video sebe u ogledalu, u hotelskoj sobi, sa pozlaćenim gaserom uperenim među oči, spremnim za pucanj, i Doktora Metuzalema kako stoji mirno, pored mene, i prstom jedne ruke blokira obarač tog lepog revolvera.

,,Pusti ga. Vidiš kako je lep. On nek me ubijeˮ, čuo sam sebe. Ništa više nisam čuo. Spustio sam revolver. Doktor ga je prihvatio i jednim pokretom ispraznio doboš. Meci su zaigrali po tepihu, bez glasa.

Pružio mi je čašu viskija, onog kog smo pili kod inspektora Medenog. Dno čaše je imalo šare u obliku paukove mreže.

Gledali smo se i gledali smo naše odraze u ogledalu.

,,Je li to bio pakao?ˮ, pitao sam.

,,Ne. To je bio san. Ja sam silazio i mnogo dublje.ˮ

,,To je bio on?ˮ

,,Da. To je bio on.ˮ

,,Videli ste mu lice?ˮ

,,On nema liceˮ, mirno je odgovorio Doktor.

,,Ubio bih se da nije bilo vas.ˮ

,,Prepoznali ste devojčice?ˮ

,,Da. O, Bože… Prepoznao sam.ˮ

Bilo mi je hladno i ogrnuo sam se, ćebetom.

,,Kako ste znali?ˮ pitao sam.

,,Hotelski momak vas je odao. Sećate li se Praga. kad smo tragali za Helenom Valdner? Delija Peredes je bila tamo kad i mi. Bila je čistačica u advokatskoj firmi Hermes.ˮ

,,Tamo gde je povremeno radila i Slavica?ˮ

,,Bile su ljubavnice.ˮ

,,Zašto me ne ubijete? Zašto me niste pustili da umrem…ˮ

,,Bila je i u Dubrovniku kad je Jorgos Papadopulos nađen obešen, sa želutcem punim nesvarenih ružinih latica.ˮ

,,Zašto je morao da dira devojčice? Sirote devojčice…ˮ

,,Pretpostavljam da je Slavica videla svog oca, a Papadopulos pokojnu ženu, čiju smrt nikad nije preboleo. Vi ste videli vaše devojčice. On tako radi.ˮ

,,A Orlik?ˮ

,,Orlik očito nije bio potpuno čedan, bar kad je Delija Peredes u pitanju.ˮ

,,Koga je on video u snu?ˮ

,,Ne mogu ni da pretpostavim.ˮ

,,Šta ćemo sa njom?ˮ

,,Ona je samo posrednik. Bez svoje volje. Ona pruža seks. Čovek Bez Lica snove.ˮ

,,Ne možemo je optužiti.ˮ

,,Zakon nažalost ima svoje granice.ˮ

Podigao sam jedan metak sa poda i dugo ga gledao.

,,Ovo je njegovo lice.ˮ

,,Jedno od lica.ˮ

,,Ne mogu da se pomirim sa tim da ništa ne možemo da uradimo.ˮ

,,Uvek nešto može da se uradi, Gorski, verujte. Uvek.ˮ

Granje hrastova gotovo je zaklanjalo Ajfelovu kulu. Nebo je bilo bez zvezda.

U kolima je bilo tesno.

,,Bar ne moram da podmićujem momka da čuva stražu.ˮ

Nije se osmehnula. Na sebi je imala svetloplavu haljinu, kao i prošli put.

,,Voliš tu boju?ˮ pitao sam je.

,,To je lepa boja.ˮ

Spustio sam glavu među njene noge. Tiho je zastenjala. Podigao sam glavu i ljubio je, po očima.

,,Lice ti je skroz mokroˮ, prošaptala je. „I lepljivo.“

Osmehnuo sam se.

,,A usta puna soka. Hoćeš i ti da probaš?ˮ

Pružila je usne ka mojima. Imala je dug i elastičan jezik.

Podigla je kukove i razmakla butine. Počela je da mi otkopčava pantalone.

,,Uđiˮ, jedva sam čuo kad je rekla.

Bio sam precizan. Uradio sam sve jednim potezom. Samo je malo jače razmakla kapke i pogledala me, sanjivo. Nije bilo ni čuđenja ni tuge. Ostala je tako, malo zabačene glave, kao da se divi hrastovima, ili zvezdama kojih na nebu nije ni bilo. Pustio sam da nož padne na pod. Izašao sam iz kola i lagano, kao u šetnji, krenuo ivicom puta, ostavljajući Ajfelovu kulu za leđima. Kada sam se dovoljno udaljio, aktivirao sam eksploziv. Sve je išlo kako treba. Produžio sam. Samo sam se jednom osvrnuo: hrastovi su goreli.

Na ekranu su divljali požari, širom Evrope. Odavno nije bilo ovako toplo u julu.

Stjuardesa se nadvila nad nama, sa osmehom.

,,Još nešto biste želeli, gospodo?ˮ

Bila je to lepa Crnkinja.

Uzeo sam još jedan viski. Doktor je jeo jagode sa medom.

Glas je najavljivao da slećemo za dvadeset minuta. Pogledao sam kroz prozor. Na krilu su stajale dve plavokose devojčice i hvatale leptirove. Zažmurio sam i trgao glavu. Pogledao sam u ekran. Plavokose devojčice su se igrale loptom. Drhtavom rukom sam spustio čašu na stočić. Ne znam da li sam nešto prosuo.

,,Opet?ˮ tiho i mirno me je upitao Doktor Metuzalem. Klimnuo sam glavom i skočio. Toalet je bio otključan. Uleteo sam unutra i tresao se, celim telom, dugo.

Vladimir Kolarić

.

.

Od istog autora u našem P.U.M. magazinu

Jeste li pročitali:

• SJAJNA KARMEN, ovako sada i nikada više
• KO SE BOJI VUKA JOŠ?
• RIJEČI
• Ne više !!!!
• Zagrebački Solisti