MAJA
Jedina devojčica koja je uopšte postojala u našem odeljenju bila je Maja. Mislim, bilo je i drugih devojčica, više od pola odeljenja. Ali je Maja jedina koja je postojala za nas.
Kad sam video kako jednu igricu igra neko pod imenom Maya-the-Killer, nisam se nimalo iznenadio. Odmah sam znao da je to naša Maja. Koja bi druga devojčica u odeljenju ili u školi, ili u bilo kom klanu za koji znamo, igrala tu igru, koja je bila samo za nas muškarce? Bilo je tu mnogo krvi, i čudovišta, i takmičenja, a devojčice to nisu volele. Šta su tačno volele, to nismo znali, niti nas je zanimalo, ali to sigurno nisu.
Ali Maja je bila drugačija. Maja se nikad nije svađala sa devojčicama, mislim, nije se svađala onako ženski. Maja se tukla, i to uglavnom sa dečacima.
Posebno je volela da se tuče sa Stevom, ili sa bilo kim ko bi hteo da tuče Stevu. Ili bi tukla bilo koju devojčicu za koju je mislila da je pogledala Stevu. A za Stevu su devojčice mislile da je lep, i glumio je u jednom filmu. Mi smo o Stevi mislili da je dobar fudbaler i da je prilično mali.
Maja je ponekad tražila da je zovemo Maj. Na času kod nastavnice engleskog je iz sveg glasa vikala: „Diskriminacija!“, niko više i ne pamti zbog čega. Niti je većina u odeljenju uopšte znala šta znači „diskriminacija“.
Svi su se bojali Maje. Devojčice su se uglavnom pravile da ne postoji, a dečaci su je, kako da kažem, cenili. Bila je jedna od nas. Bila je „neko“.
Mene nikada nije tukla. Nije ni pokušala. Jednom, kad sam na školskom vašaru, koji smo organizovali za Dan škole, kupio knjigu Astrid Lindgren koju su prodavali neki sedmaci, prišla mi je i pitala šta čitam. Pružio sam joj knjigu i ona ju je dobro pogledala i prelistala, a onda klimnula glavom i rekla:
„Odlično.“
Ne znam zbog čega, ali mislim da sam bio ponosan.
RUKA
Krle je rekao da će, ako još jednom bude dobio četvorku iz matematike, tražiti od svog trenera karatea da mu polomi ruku.
Krle se inače stalno povređivao, ne zato što je hteo, nego zato što je bio nespretan. Roditelji su ga neprestano upisivali iz jednog sporta u drugi, i on se, naravno, povređivao. Treneri ih nisu odvraćali, jer im je bio potreban novac. Jedini sport na kom se do sada nije povredio bio je karate.
„To je bezbedan sport i jača karakter“, govorio je trener Krletu, a posebno njegovim roditeljima.
A sada, kada mu nešto sa matematikom nije išlo kako treba, a bio je jedini u odeljenju koji je voleo matematiku, rešio je da se ovaj put povredi sam. Odnosno, da nagovori nekoga da ga povredi.
Ne, naravno, da ne bi išao u školu, jer on je u školu dolazio i sa svežim gipsom, na koji smo smu se, uvek i obavezno, svi potpisivali, nego da sam sebe kazni.
Rekao je: „Moram da jačam svoj karakter“.
Nismo se družili van škole, ali je samo mene pozvao da ga gledam kada je polagao za žuti pojas. Bio je dobar. Bio je, nekako, tu drugačiji nego inače.
U školi je i dalje bio isti, miran, dobar i nespretan, ali ja sam ga pamtio kakav je bio na tom polaganju. On kao da je znao da ću o tome napisati priču, jer priča voli kad smo drugačiji nego inače.
Ne znam da li bi mu trener zaista polomio ruku da ga je zamolio. Verovatno ne bi. Ali kad sam ga video na tom polaganju, poverovao sam da bi Krle to mogao da podnese, i da je to zaista želeo.
A onda mi je jednom, onako usput, rekao:
„Ispisao sam se sa karatea. Sad idem na košarku.“
Vladimir Kolarić
Na pojavu ovih priča, prevedenih na ruski jezik pisac Platon Besedin je o njima napisao: “Nadam se da će na ruskom uskoro izaći knjige Vladimira Kolarića. One to itekako zaslužuju. Do tada na mreži možete pročitati nekoliko njegovih priča, koje je prevela Jelena Bujevič. Uslovno ih možemo označiti kao priče za decu.“Prva od tih priča koje sam pročitao bila je o krtici i počinjala je ovako: Krtica je izgledala potpuno drugačije nego krtice nacrtane u dečijim knjigama.Kolarićeve priče su zapravo samo zamaskirane u dečije. U stvari, one nam donose jednu jednostavnu istinu: postoji nešto u senci realnosti, i samo je ono stvarno. Samo to omogućava zemlji da se i dalje okreće. Samo to nam omogućava da ostanemo ljudi, a ne slike koje proizvode pohlepni proizvođači slika. (…)Mi prečesto ličimo na te nacrtane mehaničke životinje, koje posebno ne liče na prave. I neophodno je da nešto radimo tim povodim.”
.
Od istog autora u P.U.M. magazinu
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.