Vitez, Smrt, Đavo, Rođak, Posao i Nagrada (Dnevnik pisca) – Ivan Despotović

Dnevnik pisca:

Vitez, Smrt, Đavo, Rođak, Posao i Nagrada

(ili: „Slučaj Porodice“ – Miočinović, Bećković i mnogih drugih)

Kada je u pitanju istorija umetnosti, pa zatim i književnosti, interesantno je da, u izvesnom periodu od četiri-pet miljenijuma, koliko ona postoji prema našim saznanjima, – nagrade za umetničko stvaralaštvo uglavnom nisu imale presudnu ulogu u formiranju te istorije, ali sve do neke druge polovine dvadesetoga veka. Nagrade su, doduše, igrale vidljivu ulogu u nekim periodima Grčke i antike uopšte, u nekim momentima Renesanse, pa u kojima 19. veka, kasnije, na primer, i slično. Stiče se utisak kako je publika ili pak skup učenih samostalnih percepijenata neudruženih u žirije kao umetničko-političke organizacije – naime presuđivala i razmišljala o umetnosti, unekoliko neprekidno i valjda ne ni toliko načisto objektivno određeno, manje-više hiljadama godina. To razumljivo može biti i iluzoran zaključak, iako je ipak prilično objektivan, ukoliko ne odemo putem kakve parodijske istorijske fantastike. Dugotrajniju ulogu imale su, dakako, narudžbine. A ako se nešto naruči i naručilac je zadovoljan, čemu onda dodatna savremena priznanja… Drevni „žiriji“ češće su odlučivali da li će se izvršiti egzekucija nad gladijatorom, recimo, a ređe su većali o umetnosti. Dabome, ne znači da nisu uopšte.

Ako, makar i pogrešno, uzmemo za osnovu da se tek negde u prošlom veku ova praksa istorijski promenila, onda zašto je to tako? I ovakav je obrt romaneskno zanimljiv, kao u već pomenutim Gatalicinim Nevidljivima, i drugde. Naoko uvođenje nagradâ na veća vrata u „arenu umetnosti“ jeste povezano sa globalizmom, ali i helenizam je bio onovremeni „globalizam“. Ako su ove ušle na velika vrata, dospele su na scenu kao jedno od sredstava intezivnije kontrole socijalnog i umetničkog života, to jest kao izraz čvršćeg vladanja nad pojedincima i pojedinkama, piscima i čitaocima, slikarima i gledaocima (odabir publike i nametanje publici) – nego što je ranije bilo potrebe za time… Kao zamena za navodno izgubljenu vezu umetnosti i publike. A svaka nagrada jeste neka vrsta nadzora. I poneka drevna nagrada gledališta, kao i ona od strane nekolicine učenih… Popunjena sedišta moraju odluku o nagradi doneti u jednom trenutku, podložnom uplivu raznih prolaznosti i strasti, umesto da sinovi, pa unuke i potomci proveravaju nešto generacijama, makar hipotetički, te se tako iskristališe nešto nalik na sud ili glas. Pogledajmo danas bližu istoriju romana, lirike, drame, slikarstva, skulpture, ozbiljne muzike, a pogotovo filma. Baš svako ko je „naočit“, pa i „jurodivi“ Handke, iza sebe ima horde nagrada. I svaki likovnjak, skulptor, itd. I „ludi“ Veličković, za razliku od, normalno, Van Goga. A sada osmotrimo sto pedeset godina unazad. Bodler, Verlen, Rembo sasvim fino prolaze „u večnost“ bez nagrada. Pa dublje, Helderlin, etc. I Tolstoj i Dostojevski, Stendal i Balzak – odlaze u kanon bez zvaničnih notifikacija. Možda „samo“ uz tiraže i usamljene a samostalne kritičke osvrte. Uvođenje prakse da svakog možda-genija obavezno prati svečana povelja, može nam ličiti na izvesnu „vakcinaciju umetnosti“, sistematizaciju, postavljanje korporativnih planetarnih ili kontinentalnih standarda, a može imati i drugačiji uzrok. Naravno da Bah nije mogao dobiti bogznakakve nagrade, jer on beše na početku novije muzičke umetnosti. Kasniji „sledbenici“ mogli su ih dobijati, jer su se kasnije razradili muzički standardi i ukusi. Rani svemir bez gravitacije, nije mogao praviti više-planetarne kružoke. Potonji jeste mogao, te je to prirodno i činio.

No, ovo može biti i sasvim nategnuta veza. Kosmos se ustoličio zakonima gotovo odmah, a umetnost je uspostavila jake i odlučujuće nagrade, kojih se njena tela moraju pridržavati kao kanona – negde tek pred kraj sveta. Umetnost i umetnička politika nije svemir, i ona ga ne imitira. Ona možda samo podražava jednu teoriju, kakva je i kosmička. Šta bi zaista bila nevolja sa nagradama? Recimo, on ili ona piše danas, i on ili ona je budući klasik ili genije. Ona recimo, po pretpostavci verovatnoće, uz sopstvenu retku genetiku, ima verovatno i egzistencijalne probleme, čudne roditelje, kakvi su jedino i mogli napraviti umetnički entitet, slabije komunikativne ili jurodive pretke. E sada, da bi takav ili takva još bila i potencijalno priznata za budućnost, njoj je potreban i nekakav „žirant“, kritičar-kum ili stric, porodični prijatelj isturenih manira, revera i slično. Solidna većina u naknadnom glasanju. Matematički rečeno, izuzetno je malo verovatno da se ovakav dopunski ishod potrefi, ako se već ranije „pogodilo“ da takva osoba dođe na svet i prihvati svoj poziv ili misiju. To je kao kockati se neumereno sa Bogom, pa na dodatnu količinu lude sreće tražiti još trostruki dobitak, a znamo kako se to obično završava. Nagradio je samog sebe ili druge, upravo, svaki onaj genije koji se nije odmah ubio kada je osetio šta će postati. No, tako beše nekada. Ogromno umnožavanje ljudi na planeti dovelo je i do velikog umnožavanja umetnika, a nagrade su iskrsle kao neminovan posrednik između brojnih miliona umetnika i milijardi ljudi sa potrebom za artefaktima. Nekada i jednih i drugih beše manje, ili nam se čini.

Šta jeste posledica, na primer evropskog, sistema nagrada mnogo razrađenijeg od „ruskog gasovoda“ ili Majkrosofta? Pa, to je brojnost priznanja koje daje takva „federacija“, što povlači i brojne lokalne nagrade. Pisac, pesnik ili pesnikinja, pripovedateljka, koja, nedajbože, recimo umre od leukemije ili nastrada u čudnoj avionskoj nesreći, neobičnoj na primer, koliko beše i njena umetnost, i to učini u mocartovskim, šubertovskim ili alfred-de-miseovskim godinama – moći će za života da dobije samo one „mlake“ pseudo-mladalačke, „niže-rangirane“ manje vidljive, jedne od mnogih, a zagušene „plakete“, dok za one zbilja relevantne, usamljene, „nobelovske“, morate živeti makar do starosti F.M.D.-a ili duže. Možda će se pak posthumno po njoj osnovati izvesni fond. Po toj analogiji Van Gog bi u najboljem slučaju dobio nekakav „Mladi južnjački kist – Arl“, za života, a Rapard nekoliko visokih likovnih nagrada „Akademije – Pariz“. U konačnom skoru: Rapard bi izašao kao odrastao i zreo umetnik, a Vinsent kao neiživljeni klinac. Međutim u stvarnosti, ako ova postoji, a pretpostavićemo da jeste – upravo je obrnuto. Čempresi i polja su ipak kudikamo više divovski i očinski zreli, kao i Van Gogovi kontrasti i slojevi, a neke duge akademske kompozicije i površinski kolorit – klinački i naduvani. S druge strane, slično tome, Miljković je barem nekoliko puta stariji od recimo Tešića. Da. I tu nastaje gravitacioni problem.

.

No, i novijeg Branka su stigli reprezentativno nagraditi (onog prvog možda i nisu mogli, jer poput Baha beše „na početku“), možda baš kao da su se plašili da bi takva pojava mogla proći bez priznanja za života. Problem kontrole poretka, pa i jednog imaginarnog kakav jeste umetnost – ne ogleda se samo u žirijima, nego i u pomenutim porudžbinama. Apriorno naručivanje umetnosti može se, paradoksalno, nama učiniti kao manje pogubno po nju, nego što je to sistem nominalnih Priznanja naoko niotkuda nenaručenih dela. No, to što književne, likovne i muzičke porudžbine nisu tako učestale kao nekada – ne znači da se umetnici ne ponašaju kao da porudžbine već postoje. Porudžbina nema, ali stvaraoci već slute šta bi bilo probitačno, i koliko bi iz angažovano-komercijalnog okvira mogli da iskorače, a da eventualno opet budu laureati. Još jednu nevolju opet predstavlja pitanje – u kolikoj se meri ovo vreme razlikuje od prethodnih? Verovatno u meri mnogo manjoj nego što nam to „objektivno izgleda“. Nekada je umetnik dolazio na već otvoren posao slikanja odgovarajuće kapele ili pisanja speva, tada je postojao i feudalizam a kreator je zavisio od produhovljenosti i obrazovanja raznih vojvoda i vojvotkinja. Sistem ocenjivanja umetnosti nastao drugom polovinom dvadesetog veka, treba da nas ubedi kako su mnogobrojna vojvodstva ukinuta još u davnini i da naš sistem priznavanja ima opštečovečanske, betovenovske, i politički kao i duhovno – sasvim korektne crte. Neviđene dotad, sasvim napredne. Pre će biti da su vojvodstva ostala kao što su bila, samo srazmerno srozana, to jest multiplikovana do ogromne brojnosti takvih plemstava. I to jeste štogod realno novo. Kao što ima mnogo više patrona no u vreme Geteovih vojvoda, tako ima i više njihovih pulena, a što su patroni manji, to su i puleni neobavezniji u svojim sposobnostima i sudbini.

Po izlasku iz gore prisutne apstrakcije, – kakav je konkretan primer jednog relevantnog savremenog umetnika, ocenjenog kao uspelog ili kao nekog kome je nagrada sklona, – na primer književnog prevodioca? Bratanac Mirjane Miočinović, pomalo „nušićevski“ više no „kišovski“, recimo, možda nikada nije ni hteo da bude umetnik, upisao je srednju hemijsku školu, jer za gimnaziju nije imao bodove, a zatim porodičnom intervencijom bio ubačen u gimnaziju, bez polaganja prijemnog i bez poena, koji behu obavezni za druge kandidate. U toj gimnaziji je kasnije i ponavljao više razreda. On je sada jedan od eminentnih srpskih književnih prevodilaca sa rumunskog. No, da li je baš tako, to jest šta je sa ostalima? Rumunski je, opet, upisao kao opciju pod C, pošto nije mogao proći na prijemnom za neki „veći“, „svetski“ jezik, – dakle ne po direktnoj privučenosti intrigantnoj rumunskoj kulturi. „Plemstvo“ u ovom skazu nije Kiš, te ni kakav „Vojvoda“ kod koga je Kiš mogao raditi – no Kišova prva žena. Pulen, to jest umetnik, „jedan je od nas“, ali daleko od toga. Plemstvo je smanjeno i banalizovano, ali je intezitet jake „nuklearne“ veze između porodičnih atoma zadržao onu istu snagu – baš kao da je reč o kakvoj porodici Stradivarijus. Ali nije. No, možda je i neki mlađi Stradivarijus bio svojevremeno u zavisnosti od opijuma, pa ga je na primer stric zaposlio, kao što je i savremeni bratanac bio u vezi sa savremenim drogama, te ga je tetka spasila. No opet, ona ovde nije „proizvođač violina“, nego možda samo njegova prva supruga, a i morali bismo da čekamo barem stotinu godina da čujemo kako bratanac zapravo zvuči. Ima, dabome, veoma mnogo pisaca, još više njihovih žena ili muževa, a ponajviše sestrića ili nećaka.

.

Da li je feudalizam, kada se više toga uzme u obzir, ikada u Evropi prošao? I šta je to porodica? U Srbiji konkretno, skoro svaka familija jeste jedan Feud, te je bespredmetno razmišljati o Prošlosti i sadašnjosti koje su „potpuno različite“. A donedavno vladarska i ekranizovana porodica nam samo, poput Ričarda Trećeg, služi da na nju prenesemo svoje, zaista daleko manje grehe, no koji su upravo Ričardu poslužili kao inspiracija za specifičnu i nezaboravnu onovremenu vladavinu, barem u drami. To se može naučiti na drugoj godini fakulteta, ali sa tim se ne može raditi bez tetke. Još manje se može biti nagrađen/a.

Sledeće pitanje koje se ovde postavlja jeste – No, kako sad neko može pisati sve ovo u tekstu, „pa niste valjda Vi bezgrešni i Isus, te da nam sve ovo namećete kao problem“. To je stvar Boga, Mesije, a svi ljudi su nesavršeni, ne treba bacati kamen, i slično. Tu se može pomenuti savremena karikatura gde sveštenik kupuje „Raspeće“ u Ikei, pa shodno tome, mora sâm da ga sklopi pošto ga izvadi iz ambalaže, to jest da ga raspne na krst. I to je sasvim ljudski, neće nam valjda biti strano. Sledeće što se može prozboriti jeste priča o „Velikom inkvizitoru“, to jest: „Zašto si došao da nam smetaš. Mi se ovde sasvim dobro snalazimo“. Da. I bratanac Matije Bećkovića, na primer, zaposlen je državno, preko jednog od bivših predsednika republike (ah, taj Ričard Treći, „Četvrti“, više nego Radovan) – na pravnom fakultetu u Beogradu, sa prosekom šest, na studijama. Nemoguće da na konkursu nije bilo nekog jačeg kandidata, he, he… No ne mari, Matija je pravi Patrijarh, a Mirjana je bezmalo Betoven. „Mi se ovde sasvim dobro snalazimo i bez tebe“. Što će reći – i bez vas. I zaista, šta je sa ostalima. Jesu li drugi, ranije već pominjani – amateri? Možda. A moguće da su oni drugi – majke sa malom decom, relativno mlade naučnice, koje dobiju otkaz posle šest meseci kada pokušaju da se u nekoj srpskoj instituciji naposletku zaposle, makar bilo gde. Ili su to magistri slikarstva koji rade kao noćni čuvari, i slično. Ah, pa to je lepo, noćna straža, i slaže se, zaključićemo ako smo umerena osoba. Ili ne.

.

I ja sam prijatelj Porodice, samo nisam još sasvim siguran – koje. Mogao bih na primer birati neku koja bi mi se dopala. A baš svaka porodica nesrećna je na svoj način, kao i svaka nagrada, i ne treba se tu hvatati za antitezu onog rusko-nemačkog ideologa. Srećan je možda poneko ko je iz nje otišao i zavoleo čovečanstvo, ili postao monah.

.

No, šta je tu zbilja nezgoda, i zar nije dobro da se ljudi zaposle? Zaboga, pa ko još bira? Ako imate Tetku – Čestitam! Nevolja bi, na primer, nastala onda kada bismo uporedili (nedajbože) neku od ovih savremenih umetničkih anegdota i okolnosti, sa ponečim isuviše velikim, o čemu je pisano i u prethodnom nastavku. Šta ako bismo – daleko bilo – u pamet prizvali odveć izlizani mit ili prosto okolnost Kafke i Broda? Zamislimo da je Maks samozaljubljeni „bratanac“, zaposlen te književno etabliran preko možda Ujaka (možda to nekako tako i beše, ne sasvim, uopšte, zapravo nebitno) – a da je Franc jedan od nas (što gotovo može odgovarati zbilji), jedan od onih sinova „običnih“ biznismena, trgovaca, to jest jedan od umetnika amatera, neponiklih u umetnički uticajnom vojvodstvu. Samozaljubljeni i nezasluženo uzdignuti Maks ne bi se uopšte toliko čudno, istrajno i ljubopitljivo družio sa Francom, a sasvim moguće ne bi ni trčao da posle smrti složi njegove rukopise. Teško i da bi Maksa –  hipotetički Maksov Ujak – na to ohrabrio. „Ma pusti tog prijatelja, vidiš da je bio lud. I nije bio jedan od nas“. Da. No, Brod i Kafka behu jedni od Onih, a i to beše davno. Franc nikada nije došao da Maksu smeta, Maks nikada nije pomislio „Što si došao da mi smetaš“, a bilo bi logično da mu to dođe u pamet, Đavo će reći, zar ne? Pre će biti kao da je Maks sve vreme čekao Franca, da se samo zato i rodio. No, stvarnost je puna bizarnih anomalija.

Tu se, razumljivo, može dodati i da ne čini nagrada umetnika, već on zapravo drži nagradu vidljivom ili živom, ako jeste, – kao i to da prijateljstvo verovatno ne čini pisca, već on čini prijateljstvo. Problem je i kako videti ono što je gotovo neprimetno, a to se iz Feuda skoro ni ne može videti. Možda beše vidljivije nekada, mnogo ranije. Savremeni Franc ne radi od sedam do tri, nego od sedam do sedam, on sadašnji ni ne može da „zadrži posao“, ne može mu se ni dati. Savremeni Maks pak ne može polučiti otkaz. Ne može ga dobiti. Uticajna tetka odnosi opravdanja za njega u Klio, kada se ovaj naduva trave i probije rok. Ni pismenost se opet ne može priznati ljudima izvan porodičnog kruga. A na lepom kaminu tač-skrina, jedna obitelj ostaje hermetična, mrtva, ona koja ništa nije videla, zapravo ona koja nikada nije ni postojala, jer nikada nije dovoljno izašla iz svoje sobe, niti je preduboko u nju ušla.

.

I Nagrada se, ako nije novčana, kod nas može dobiti lakše nego posao. U Srbiji je ipak najteže „dobiti novac“.  

Ivan Despotović

Za ilustracije korišćene grafike Albrehta Direra,

nem. Albrecht Dürer (1471. — 1528.)

.

Dnevnik pisca – Ivan Despotović

Od istog autora u našem P.U.M Magazinu