Dnevnik pisca:
Strašilo za ptice
(ili: Gde je nestala negativna kritika, i šta ju je zamenilo?)
Umesto naslovne sintagme možemo zamisliti i burad na aerodromu, zapravo na pisti. Ovde ne možete sleteti, idite nekuda drugde ili se prosto skršite u svojoj nigdini. U savremenoj srpskoj književnosti negativna kritika je doduše postojala u osvrtima Vladimira Arsenića i još ponegde. Međutim, u mnogoljudnoj i sledstveno tome hiperproduktivnoj Srbiji – da biste dobili i „lošu kritiku“, opet biste se morali objaviti kod „elitnog“ izdavača, to jest ostvariti odgovarajuću konekciju. Kada bismo to uporedili sa ne baš pozitivnim „davnim“ mišljenjima o Radičeviću i Zmaju; Panduroviću ili Disu i slično, začudilo bi nas kako je neko od njih dobio negativni osvrt „uglednika“, objavivši samizdat ili štogod „skoro takvo“. Populacija tada beše manja, ona čitalačka kao i pišuća, te kritičarska. Da li bi savremeni autor mogao dobiti pὸmenuti, na primer Vladimirov „zastrašujući ili relativno ubistveni osvrt“, ako bi imao knjigu izdatu kao izdanje autora? Naravno da ne bi (osim možda kao samizdat izašao iz rijalitija, ili iz Akademije)… Niti ukoliko bi bio štampan kod nekog izdavača ispod elitnih top-6 na primer. Je li to stoga što postoje milioni samizdata, i stotine izdanja kod sedmih i osmih izdavača na listi, pa se tolike negativne kritike ne bi ni stigle ispisati, niti knjige iščitati, ne bi bilo potrebe? Možda. A moguće da je i stoga što i negativna percepcija, napisana u izvesnom medijumu – skreće pažnju, a to je nešto što je u hiperprodukciji „najviše opasno“. Nešto vas je na primer, i nedajbože, iznerviralo, a beše samo autorsko izdanje recimo, – dakle nešto nerelevantno, što ne postoji, nešto čega gotovo ni nema. Takve aporije i jesu najveća pretnja. Negativne kritike, istina, bilo je u podlistku Beton, no to beše ona vrsta osporavanja gde „druga“ zemlja napada „prvu“ državu, to jest gde inostrani apdejt diskvalifikuje „zadrigle tradicionaliste sa šljivovicom“. Takvo betoniranje između tradicionalista i modernista, zapravo jeste miomirisno zastarelo, te je više ličilo na provincijalni pamflet, ili tuču.
.
No, sada ozbiljno. Zamislite da ste pisac čija lađa-opus plovi po okeanu nerelevantnih talasa-pokušaja. No, pretpostavite kako niste Šekspir, Bodler ili Helderlin-Rilke, u čijem slučaju bi vaša plovidba bila koliko-toliko-prilično bezbedna. Moguće da ste zapravo svega za nijansu-dve svojim pramcem iznad tuđih „talasa-pokušaja“, negde i za samo pola nijanse. I sada zamislite pravu noćnu moru: Vi ste „samo“ nekakav Kid, Marlo, pa možda mnogo „gori“ „i od njih“. Jedan od „talasa-pokušaja“ koje ste „prošli“ jeste zapravo bio Šekspir (ili Kid) i vaša lađa može biti potopljena čak i u savremenosti, čak i za vašega života, koji vas dabome jedino i zanima. Koliko god bili ljubitelji dramske umetnosti, u tom trenutku ćete možda zamrzeti pozorište.
.
Isto tako, da biste učestvovali u kakvoj polemici u Danasu, Politici, kao master-filolog, pisac SKD-a, laureat, doktor i slično, treba vam odgovarajuća konekcija ili pak titula akademika; veza jeste nužna i da biste „nekoga pljunuli“, na primer, danas pogotovo. Ako koga osporite sa određene novinske platforme, taj vas može tužiti, a vama će tada nužno porasti rejting ili prosta vidljivost, barem za neko vreme, što predstavlja dovoljno dugu opasnost u jednom dobro temperovanom mnogoljudnom rijalitiju, koji i dalje nije „Bahov klavir“. Ukoliko to učinite privatno ili na nerelevantnoj platformi, ceo proces, na nečiju sreću, izostaje. Moguće i da su svi zadovoljni. Nekada su, tako, postojali dvoboji, i svako je bio neko. Dobro, ne svako, nego pripadnici određenih klasa. Takve je bilo teško zastrašiti ili naterati da zabiju glavu u pesak i krotko se pomire sa uvredljivom ili malverzantski izrežiranom Okolnošću, čak i ako su niže-rangirani. Toga „odavno“ nema. A „odavno“ je veoma relativni pojam. No, vratimo se na čistu poljanu, – umesto da se otvara mogućnost negativnoj kritičkoj percepciji, te nužnom iščitavanju, analizi i konstataciji nekakve umetnosti („u pokušaju“), bolje je ignorisati sve to, u totalu. Dovoljno je postaviti nekakve pisce koji barem znaju gramatiku i osnove stila, te istoriju književnosti, a pomalo određene za tu svrhu, rasporediti ih u ravni, a „druge ptice“ će same otići, nemajući hrabrosti da u takvom hiper-kontekstu nešto prčkaju. „Hiper-“ je ovde dvostruki prefiks. Dovedeni pisci su apriorno hipertrofirani („kladimo se da su oni dovoljno dobri, najbolji“), i oni bdiju iznad horizonta hiperprodukcije („kladimo se da ne valja niti jedan od hiljadu“). Većina drugih ionako će biti bezvezarije, a nepredviđene okolnosti više neće morati da se dešavaju. Teorija verovatnoće. Tu iskrsava i pitanje, pa zar nije onda još jednostavnije naprosto skroz zabraniti ionako slabo verovatnu umetnost ili samo njenu hipotetičku mogućnost, što će biti dovoljno? (…) Vratiti se srednjem veku koji i nije bio toliko loš koliko transparentan i demokratičan u usporedbi sa kontrolisanim rijalitijem… Da. Izgleda da takve stvari nisu tako lako metafizički izvodljive, kao ni istrebljenje čitavog jednog naroda, makar umetničkog, retkog ili jurodivog, koji bi inače valjda mogao biti jednostavno izbrisan. Šta ćemo sa Džojsovom „svešću svoje rase“, ili kako god se prevelo? Ako „Irci“ nisu ubili Džojsa Nejakog, ko će potamaniti nas Srbe? Ili sveštenike Te Vrste?
No, umetnost jeste strašilo, reći ćete, ona nije ptica. Ona jeste ono što se uredi, kultura posejana na jednoj poljani i lutke kao deo te kulture. Ptice su leteći pacovi, nagonske štetočine. Pa… Za Šelija, Kitsa, ona beše ptica. Dobro, oni življahu davno. Hm, pa i za Miljkovića je ptica, možda malko kiborg-kljuna, no ipak sa dosta mesa. Kod Veličkovića umetnost je i dalje Ptica. A on je pesnik Slike. I tako…
No vratimo se nakratko kritici i kritičarima. Čitava savremena književnost danas je prebačena u njihove ruke, ili barem ono što je od nje „izabrano“, u krilo starijih i onih mlađih, koji će ostariti i biti glavni. Mladi kritičar ili kritičarka nužnim će sledom sada biti karijerista, sem u slučajevima gde je ta osoba ujedno i pesnik, dramaturg ili prozaista, što malko relativizuje i senči njeno kritiziranje. Šta će učiniti savremeni junoša Skerlić ili mlada Savić-Rebac, na ovom mestu, kad bude napisao, sačinila, jedan tekst o opet novijem autoru ili umetnici? Pa, plašiće se da, kada joj u starijoj i višoj literarnoj periodici budu kazali kako autor nije dovoljno poznat, angažovan, isturen, i da ne mogu o njemu… – da sad insistira na objavljivanju prikaza, čak i negde drugde. I to nije sve, katkad će se plašiti i da osvrt, recenziju, pokaže recimo autorki, u strahu da bi umetnik to mogao sȃm gde objaviti, i time spustiti rejting mlađeg kritičara, svedočenjem kako je ovaj pisao o nerelevantnim pojavama, a sve u praskozorje jedne naučne karijere koja tek obećava. Naučnici su zapravo samo pratioci na jednom dobro razrađenom Tviteru već uspostavljenih kanala književne propagande i prevođenja; a takva se obično dotiče angažovanog feminizma, lgbt-a ili politički korektnih odjeka „nedavnih ratova-genocida“, multikulturalnosti i sličnog. Ovaj strah naučnika i „naučnika“, kao što bi rekli psiholozi jeste opravdan poput svake bojazni; može vam se desiti i da pišete o budalaštini. No, zar nije rizik deo svake profesije? Prirodno je da „samo kritičar“ ima manje hrabrosti i prava na „ludost“, nego „pesnik i kritičar“ ili recimo „samo pesnik“. Ovde, razume se, iz gore navedenog, sledi da reč nije jedino o kritici koja bi morala biti hvalospevna. Moguća je i umereno negativna, kombinovana kritika. No, ni ta se ne sme pisati o bilo kome, iz rečenih razloga. Ne sme se gubiti vreme na nedoumice i osvrte koji ostavljaju mogućnosti za autora u budućnosti i slično, ili nedajbože posle smrti. Vreme je novac. Nesigurnost, što prati analizu – pih! Kritika koja jeste, mora biti Hiper-, a njeni „laureati“, baš kao Ahil ili Hektor ili Jelena. Ma, samo kao Ahil, Paris i Jelena u stvari. Odisej nema šanse da bude viđen. Sve je u jednom izrazito modernom, nimalo seoskom i „zapadno“-apdejtovanom superlativu. Pa, tako je valjda bilo ne samo u Antici, nego i u Srednjem veku. S tim dodatkom što se hiper-kritika više odnosila na takozvanu stvarnost. Zapravo, voleo bih da odem pa da uporedim. Isto važi i za književne prevodioce, ta neće se valjda od njih očekivati da budu teroristi i prevedu nešto na svoju ruku. I oni su pratioci Instagrama političko-rodbinskih, regionalnih, veza za prevođenje. Partizanska knjiga, Traduki, itd. Neki su prevodioci i nepostojeći, baš kao da su Šekspir. Ha. Možda pesnici-prevodioci, možda Rembo, da je stigao, i slično. Ko bude imao nerava, ili ko ne skrene pogled.
.
I kakvi bi se konkretni uzorci mogli uzeti apropo navedenog tkiva teksta; pa moglo bi se pomisliti: zašto se u periodici koja baštini književnu kritiku, u Koracima, K. magazinu, Letopisu, Beogradskom k. časopisu, pa čak i Književnom pregledu i drugim, neće naći recimo negativan ili relativno takav prikaz neke eksperimentalno-mitske proze „nekog“ Pra-Milana Mladenovića. Autor je vremešan i dovoljno vidljiv, što će reći nije više ni mlad. Pisac je i doktor (svakako više nego kakvi drugi ideološki vidljivci). Nametnuo bi se, da li baš sȃm od sebe, – odgovor kako je razlog tome fakat da je autor suviše (bio) politički angažovan, samo-profanizovan. No, u isto vreme piše se, „stručno“ o Basari ili S. Iliću (a po Draškoviću snima serija i slično). Da li bi reinkarnacija Skerlića, ovde, ćutala na Mladenovića. Mislim da ne bi. Da li bi cenio Doktora? Moguće da savremeni Jovan ne bi, i to opet zbog svoje političke orijentacije, no verovatno bi naveo egzaktne razloge zbog čega, tako da bi nam se kosa digla na glavi, baš kao da slušamo eksplikaciju Rahmanjinova. A to se zapravo ne dešava. O hipotetičkoj relativno-pozitivnoj nečijoj kritici, ovde da ne govorimo. No, Milan je „čupavac“, divljak, ostareli „enfant-terrible“ i slično. Hm. No, zar nije Uelbek najmanje isti čupavac (pored Mišela čovek ne bi smeo da sedne u metrou, u strahu od džeparenja). Pa i Handke je takav (doduše, bez straha od istog). Je li razlika isključivo u tome što su oni toliko moderni i ispred vremena, a Milan tako „zastareo“? To najverovatnije nije cela razlika, možda jedan deo njezin.
Da, valjda je odgovor i u tome što Francuska i Austrija nisu okupirane zemlje, ili to barem još uvek nisu na tradicionalan, zastareo način; njihove se književnosti razvijaju i dalje prirodno-samostalno (gle čuda, barem one!), te bi bilo teško da jedna obimna i dugotrajno prisutna proza prođe neopaženo, poput fantomskog ledenog brega. Recimo da bi u savremenoj Francuskoj, nekakav „francuski Pra-Milan“ imao relativno negativnu percepciju, ili ne, no ne bi se dešavao ovdašnji fenomen. I nešto što je „dvadesetak puta manje od Prusta“, verovatno bi bilo percepirano, tamo. Razlog ćutnje, pa i blokade, to jest pretnje da se o nečemu nipošto ne piše, leži nekako pre u pekićevskim slikama austrijsko-turske okupacije beogradske varoši i utvrđenja. Mi koji tu živimo, volimo ove, oni drugi, „mi Grci“, ili „mi drugi“ – one, pa zbog ovih i onih, ti nemoj o tome ništa. Ćorsokak istorije, ćorsokak je i književnosti, pa i književne kritike. Predsednik Srpskog književnog društva ne zna padeže, Pra-Mladenović ih poznaje, pa ipak se o predsedniku sme pisati, dakle, sme se i o „čupavcima“, samo kako-kojim. U domaćoj književnosti se zapravo sve vreme vodi rat raznih grupa na teritoriji pod okupacijom različitih udaljenih ideja. Zbog toga taj sukob i jeste prećutni, špijunski, a u periodici izlaze samo hvalospevi za budale, s lažnim prizvukom mitskog, koji se eto baš „prodaju“ i „prevode“ kao ultra-relevantne savremenosti, kao da je baš tako i na Zapadu. A nije. Gde je u svemu tome Analiza?
.
No, potisnuti mozak ni ne sme odveć tumačiti stvari, osim tek malo na Univerzitetu, dok se mišljenje ne prilagodi tihoj i srazmerno beživotnoj stvarnosti. Mozganje je za decu, i Filosofija. Eh, da nam je sada bura polemike. Ili Bezburni Car Andreja Belog. Ili: bolje rat nego pakt, to jest bolje večno živi sukob nego zauvek mrtav mir. Neka bude što biti ne može; jer ionako ničega ni nema. Ovde. U predelima gde je mišljenje suzbijeno nečim poput okolnosti ili silueta na obzorju, ulogu razuma preuzima pevanje bez mišljenja, ili ono pevanje koje naoko liči na štogod bez mišljenja, a zapravo je preuzelo njegovu ulogu. Novicu i (…) Disa, recimo, nisu „izvukli“ kritičari, nego jedna pesnikinja (…) i drugi pesnici. No, gospodin Petković je onomad ipak imao veće objektivne šanse, mada moguće nije ni sanjao o njima. Kritičari, zapravo, nisu izvukli nikog; no to ipak ne znači da ne treba, prilično slobodno i hipotetički neprijatno, da postoje.
.
Neprirodna Situacija u kojoj ideološki mlađani stvaralac ne može dobiti nezgodni osvrt u periodici (može ga dobiti, ali ga časopisi neće tiskati), može mu se pak dati onaj vrlo pozitivni, – a prilično manje ideološki, vremešni autor, ne može polučiti ni negativnu niti ma kakvu kritiku, da se na ovoga uopšte ne bi skretala ozbiljnija pažnja, makar sa lošim završetkom i nekakvom konačnom diskvalifikacijom takvog autora posle budućeg prevrednovanja, – sve se to ne može završiti dobro po Situaciju, pogotovo u vreme dok i dalje postoji internet, na primer. Da li se kogod uzdržava od kritikovanja vremešnog čoveka, iz dobre namere, da pisca ne bi udario šlog, daleko bilo? Opet, teško da iza ovakvoga muka stoje, pa i takve, dobre namere. Više je reč o kao dogovorenom tajcu, nalik „konačnom rešenju“. Može se doduše desiti da i Kritika naposletku bude izbačena iz toplih institucija, te se sklupča pored Umetnosti već otporne na hladnoću, kao poneka mačka na krznu dobro raspoloženoga a i dalje multikulturalnoga vučjaka. Nesrazmerni pritisak ionako ukida institucije, one su samo kurirski kanali. I šta se tada dešava? Imamo pesnikinje od 25 godina (imamo ih i u Americi, nedavno na Kapitolu) koje su odmah najpoznatije, makar u „svojim generacijama“, makar i sa ponekim autorskim izdanjima. One, da se razumemo, ovo ne mogu biti bez eksplicitnog ideološkog stava koji se dotiče i dnevne politike. Bez vidljivog feminizma, nikako, a lgbt aktivizam jeste poželjan. Jesu li ove pesnikinje i pesnici loši? Zauzevši trenutno ulogu mekog pesnika i mekog kritičara ili romansijera, u toj ugodnoj gravitacionoj anomaliji, reći ću da nisu toliko. To svakako ne mora biti negativna kritika. Nekakav Skerlić bi ovde dodao da je stvaralac premlad, te ima šta još da nam pokaže u budućnosti, hipotetički, makar sada napisao samo „Utopljene duše“. (Skerlić reče obrnuto, ali ne mari.) Da, – recimo Radmila Petrović jeste bolja od Ane Grbić, ali to nije nikakav kompliment. Kada bi mi kao slikaru rekli da sam bolji od Maleševića Tapija, znao bih kako vele da sam uspešniji od keramičkih pločica, to jest da sam jedan od mnogih. Daleko je „Sunce u stomaku“. Daleko je Pablo. Umetnici kod nas moraju rano da „umetnički odrastu“, a to je loše za stvaraoce, potpuno jednako kao i za decu. Postoji mera brzine odrastanja koja može da stvori Klasika ili Talenat. Ni sporost ne valja. „Duše“ doduše nisu morale da budu angažovane iz prve brzine. Sa angažovanom knjigom, ovaj naš besmrtni Stari iz Zablaća „tek je usrao motku“, naravno, s Poštovanjem. Poznate mlade pesnikinje i autori to moraju učiniti – smesta. Ili ih neće biti. No, da li? Rembo je brzo rastao, ali njegove pesme, kao „klinca“, opet nisu bile plakatne, nego istraživačke iznutra. (Ja ne smatram „nas“ gorima, te ni različitima od „Francuza“, na primer. Valjda ne drži ni Arno Gujon.) Ne može svako biti Rembo ili (…) Dikinson? Jest, ali ne moramo veštački praviti instant-Remboa da stoji na našem polju. Sudbinski pesnici ili pesnikinje prepoznaće da je to ipak strašilo. Sudbina ne postoji, i sve se može konstruisati? Mislim da ne može. Ako sudbina i nije postojala nekada, posle Ludviga ona se ne može osporiti. No, za Petrovićevu ima nekakvih mogućnosti za razvoj. I šta je sa ostalima? Da li kod ostalih ima mogućnosti i više?
Za trenutak, u fantazmagoriji koju mi valjda i dalje niko ne može zabraniti, zamisliću da sam kakav Popović-Skerlić-Rebčeva-Kašanin (mada sam daleko) – i kazaću da Ima. A ko me pita? Pa, za početak, kao i Sokrat, pitam sebe, što preporučujem i drugima. Na primer, ponajviše, ne samo mogućnosti, nego i ostvarenih pasaža, ima kod Aleksandre Batinić, pri čemu bi ovakve izjave mogle poneti sako već izlizanih Nezahvalnih. Pogotovu, što one neprijatno štrče među mnogo benignijim zahvalnim izjavicama i zastavicama na jednom terenu za možda golf. No, šalu na stranu, nezgodno je reći, prvenstveno zbog toga što iza brega može biti još bregova koji behu još manje uspešni u nečemu što se zove „imati sreće“ (zbog kripto-depresije), a biti jednako prilično uzvisice. Da bi jedna ne samo nacija, kultura ili umetnost, nego i živa vrsta, mogla da postoji, ne sme se suviše oslanjati na poslednju sintagmu pod navodnicima. I tako, kod Batinićeve postoji jedno autentično pesničko polje, koje liči na esej i citatnost, a što se vrlo čudno ispostavlja kao materijal od kojih se mogu graditi dramski elementi, i pitanja, kao zastrašujući prolazi za čitaoca… Koje dakle nije citatnost, a je li esej? Izraz „vrlo čudno“ zamisliću ovom prilikom, a za potrebe istorije, kao potencijani kompliment, budući da me je „donekle prihvatljivo“ nateralo da ga u poznim godinama doživljavam kao viševekovni teror.
.
I tako bismo se, na kraju jednog pasaža, kakav bi možda bio podnošljiv Bodleru, kakvih u Beogradu gotovo nema, i koji bi moguće zadržao eho onog kritičkoga ili nedostajućega, – mogli zapitati zašto onda nije pomenuta A. B. najpoznatija među mlađim srpskim stvaraocima (ili pak „samo kod pesnikinja“), umesto R. P, a da ne govorimo o A. G.? Kao što bi rekli imaginarni klošari: „Ne znam, samo pitam.“ I zašto Batinićeva ne može biti primljena u recimo SKD (…) ? Možda zbog mene? A ko sam ja? Zbog opasnosti „inih“. I zašto postoje dva „državna“ udruženja književnika, kada u drugim, književno uspešnijim nacijama ili multikulturalnim hiljadugodišnjim državama, to nije nužan slučaj… (I tamo, doista, postoje dva toaleta.) No, tom stazom bismo možda dospeli do opasnoga humora F.M.D.-a, i uopšte opasnog ruskog humora, mnogo „strašnijeg“ i „zlonamernijeg“ od Šekspirovog. He, he.
.
A sada se na sve ovo može replicirati: „Šta vam vredi da prevrednujete stvari i vičete Nepravdu, kada smo mi sve dobro i do tančina isplanirali? A svi smo mi zapravo samo likovi u jednom crtaću, i umetnost je nebitna, kao i istina koja ne postoji.“ A da niste možda radili kao u slučaju Titanika, koga je pojela sasvim imaginarna vatra (kako je naknadno dokazano), to jest višednevno tinjanje ugljevlja pod pritiskom, odnosno navela ga da isforsirano ubrza plovidbu. Posle beše kasno? „Da, ali, mnogi će svejedno biti zaboravljeni (knjige-rukopisi uništeni), naši puleni svejedno neće imati takmace, ovi ostali će biti kurirski premešteni iz biblioteka – prema kontejneru, pa ako uz njihova ’izdanja’ bude i pokoji ’Vladislav’, ’Dikinsonova’, etc, baš nas briga, neka uplate novi tiket u sledećoj inkarnaciji.“ A da li znate koliko doktora nauka prebira po tim kontejnerima, i da se njihov broj rapidno povećava? I da niko nije motivisaniji od onoga bez uticajne žive rodbine, budući da Protekcija smanjuje Motivaciju? I da je mrtva rodbina zapravo uticajnija, i to što dalja – to zapravo jača? He, he, ništa nije kao Zli Dusi. Jeste čuli za Lobačevskog? I kuda uopšte izlaze prostori?
.
Nekada je najbolja podrška jednoj umetnosti upravo ona što je daje druga umetnost (ili nauka, i obrnuto). Tako u strogom centru (u preuskim pasažima, hodnicima) prestonice Srbije i bivše Jugoslavije – imamo dve-tri crvotočine. Da, crvotočine ili sasvim figurativne, realističke, ili intimno apstrakcijske – naime galerije – Lucidu, Rimu, i ko zna šta još zavučeno. Ne, to nije skvot; to je novi tok. I on se takođe cakli, dobrim odsjajima, sjajnim podovima. Dakle – slikarke i slikare koji su odbili dnevno-politički angažman kroz sliku ili instalaciju, i otišli u prošlost. Onu koja uvek poznaje gde su Vrata.
.
Može se dogoditi da se, za dvadesetak godina, razvijena plakatna i geopolitički-angažovana poezija Radmile Petrović, umesto ozbiljnosti koja joj je projektovana sa verovatnoćom od sto odsto, i uz pesnike-telohranitelje, – naime preobrazi u „Mi čekamo cara“, to jest štogod „grđe“ i od toga. U komično familijarne razgovore sa „legendarnima“ Kuburićem i Kopiclom, koje navodno vole klinci. Jer klinci vole „Ameriku“, „Pariz“, odžačare i čudne stvari, predmete zapravo banalne, koje im se samo prodaju kao čudni, onako tviteraški i instagramski. „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ može postati i „Zašto volim viski“. U slikarstvu su to instalacije ili hepeninzi, a u poeziji – poetske instalacije, crtaći nalik na (da li zastarelog) Volta Diznija. Vladana Perlić jeste nešto bolja i ozbiljnija od toga. I naravno, pogodićete, odnosno videti, kako ona ide isključivo kao pratilja „prve dame“, nikako ispred. To svakako nije slučajno. Zašto onda kogod ne nađe hrabrosti da zameni pesnikinje, pa da govori o V. P. kao o najpoznatijoj mlađoj, a ne o R. P.? Stoga što se ne može izneti u prvi plan nešto što nije politički podobno i ekstremno, pa veštački, te i kičerski, angažovano. Ne da se isturiti Nešto što jeste pedeset odsto introspektivno. Ne sme se protiviti pretpostavljenoj evropskoj politici, i svetu koji polako već odlazi u prošlost. To jeste zato što mi ne možemo imati jednu Cvetajevu, Plat ili Dikinson, a Desanku i Isidoru (…) pa Milenu Pavlović imadosmo jedva. Mi moramo biti samo Nečija Eenklava, kao što je bukvalno i napisano u ediciji.
.
Još jedna, da li neobična stvar, u onome što se naziva Srbijom, jeste da su autori sa kanalima za prevođenje, većinom zapravo oni južno od Save i Dunava, to jest južno od Beograda (da, ta „oblast“), kao da Vojvodina i nije baš toliko Srbija i da nema odveć kanala (a kao što ona ni ranije ne beše „ova zemlja“), a o Republici Srpskoj, i tako dalje, da ne govorimo. Najviše se etabliraju, a razume se – i pre nego što išta napišu – pisci iz Kraljeva i „okoline“, Kragujevca, Čačka, Užica, sa jednom udaljenijom ekspoziturom u Nišu, i vezom sa Kulturnim centrom Novog Sada. No, to je sve organizam jedne zapravo kraljevačke književne grupacije (možda ima i Kraljevčana/Kragujevčana koji ovom „kružoku“ ne mogu pripasti, iako su baš tu ponikli, jer su suviše autentični, te nepripitomljeni). Vojvodina se, sa izuzetkom izvesnih dobro snađenih relativista – izgleda ne prevodi i ne uzdiže u svetu, koliko jedno prilično prošireno Kraljevo. Panonija je manje svet, i manje multikulturalna od balkanskog juga, sudeći barem prema našem establišmentu. Hm. No, o tome više možda nekom drugom prilikom. Dodaću samo da Nizija, svojom ravni, i polifonošću, Karpatima u nagoveštaju, u zadnjem kutku mozga imaginarnog Ivana Karamazova ili Turgenjeva – ipak suviše liči na Istok, na štogod nedopustivo, valjda neprevodivo, vampirsko, nedovoljno pogodno za inostrano etabliranje „na brdovitom zapadu“.
.
„Sendviči sa šunkom su sendviči sa šunkom, a mladi novi pesnici su loši mladi pesnici“. Ova „simpatična“ maksima Zvonka Karanovića, čoveka za vezu, koji iz edicije Enklave lansira najmlađeg našeg književnog genija, osobu poniklu u „njegovom okrugu“, to jest negde na Jugu, – nama se može učiniti i kao neka Vesićeva izreka, upravo kao dnevna politika. Jeste ili nije – pao sneg. Brdski rezon. No, najbolji su mladi pesnici koji su ideološki najbolje opredeljeni – sloboda, bratstvo, feminizam, EU umetnički sendvič. Gde je Emili; Antonen Arto, Laforg? Izgleda da nisu u Uniji. Zvonko i jeste jedan od moderatora koji smatra da se umetnost može napraviti ako se dovoljno hobluje ili hobira, pa to i čini sa jezikom svojih „radioničkih“ pisaca. Kada naiđe na veći Talenat, kao kod jednog beogradskog humoriste i nadarenog Pisca – on ne zna šta će sa njim(a). Ne bi znao ni sa Sremcem. Vojislav Karanović, je pak, nešto drugo, to jeste pesnik istraživač, umetnik ispod koga stoji jedan duhovni etimon. On ideološki i arhetipski ne pripada ovakvom kružoku, a uzdigao se u uslovima verovatno povoljnijima za razvoj jedne Umetnosti. Da. O sendvičima obično govore sendvičari ove ili one grupacije.
.
Jedan, možda tužan primer, situacije u kojoj se ovdašnji pesnik proglašava za genija u dvadeset i trećoj, a kasnije sedi na jednoj od pominjanih pecaroških stolica NIN-ovog žirija, jeste bio Marjan Čakarević. No, opet – više primer nego genije.
Naš književni vrh, shodno i naslovnoj sintagmi, vodi računa da u zemlji ne bude previše pisaca, baš kao ni isuviše „pisaca“ na njivi. No možda im i ne smeta ako su baš u zemlji, i jedni i drugi, ali da se ipak udaljimo od nezaustavljive zaraze smeha. Nevolja je što se takve stvari ne mogu sasvim kontrolisati, barem ne na ovom stupnju tehnologije. Sada bismo pitali Aristotela, kako bi definisao Previše. Jer glavno pitanje umetnosti, kao i filosofije jeste: šta je sama stvarnost. Jedino što umetnost na ovo pitanje „ne izbiva toliko izravno“. Ako, recimo, ima mnogo bogova u stvarnosti (indijskoj), onda Previše umetnika odgovara toj pretpostavljenoj stvarnosti. Ako ima mnogo nacija negde, onda se opet naiđe na „previše“ raznih stvaralaca, i tome slično. Problem jeste – šta je autentični razvoj. Kako A definiše autentičnost? I šta jeste ona za „gornje“ i „donje“ pisce.
.
Uradiću najzad još jednu gadnu stvar. Naime, zamisliću da sam u Rusiji. I što je još kudikamo gore, predstaviću sebi da sam u mojoj Rusiji, u svojoj verziji takve nekakve. (Da, kod Snoudena, umesto kod Marije Milošević.) Da nevolja bude veća, neću je, razumljivo, ni privatizovati kao takvu. Jer šta je ona nego jedan nepregledan previsoki hangar neizmerive umetnosti, nepredvidivih mogućnosti, slabijih perspektiva kontrole? U čupavoj postojbini, u kojoj, hvala Bogu, ne može svako da izdrži, te ostaje dovoljno prostora. U niziji jednakosti. A šta jeste umetnost, ako nije dovoljno mesto? Za mene je i Betoven bio odande, ta neću valjda posle prvoga Pete, verovati da je bio odnekuda drugde, a što se tamo već nije moglo naći? (Odakle mu toliki razmak između nota, takva hladnoća; i epika, čudna radost?) Posledica konkretnog Predela biće to da ću moći kazati: „Ja slabo poznajem ljude, nisu baš ni naseljeni, i nemam mnogo prijatelja, a još manje šlagvorta da pripovedam kako sam upravo nekoga sreo, i kako je ovaj sȃm sebe objektivizovao preda mnom nekakvom dnevno-političkom pričom ili rodbinskim odnosom. Ako smo se i dotakli, pričali smo o onome što jeste, a to još uvek nismo dovoljno videli, samo smo – Ravan. Ili nekoliko. Niko me nije vukao za rukav, ne budući siguran kuda. Opet, nismo pleme, nego Ideja. Pomenuću mnoge one koje ne poznajem ili koje slabo znam (i izvan granica trenutne Srbije), osim možda u smislu poznanstva sa tekstom, opet Idejom. Poznanike i prijatelje ću preskočiti, osim ako smo baš na Kafkinom putu. Čuvaću dakle distancu zbog intimizujućega kiča, koji kudikamo dalje prodire od standardnih virusa, tako da će mi biti potrebno i mnogo veće rastojanje.
.
Sa te udaljenosti, a kako mi vid prirodno sa godinama slabi, možda neću ni primetiti strašila. U Sibiru, inače, piste nisu neophodne. Bitno je sleteti na Zemlju.
Ivan Despotović
.
Ivan Despotović
.
Od istog autora u P.U.M Magazinu
Koda nas bez cenzure.
Jeste li pročitali:
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.