Ina i Dalapa – Božo Kijac (priča)

INA I DALAPA

Dalapa je u životu bio sve. Imao je šta je htio. Mogao je imati mnogo više. Svoj sadašnji život sam je izabrao. Dragan Angelinin, kojeg ljudi, uglavnom, poznaju pod nadimkom Dalapa, živi sada sam u tuđoj garsonijeri, u onoj „sadaka-zgradi“, kod „Glorije“. Bolje reći, preživljava kao vuk samotnjak i skitnica. I rado se, sa sjetom, sjeća mladosti i nekadašnjih boemskih dana.

– Kad je, krajem onog rata, preko Širokog Brijega, došla Druga dalmatinska, na Dan zaljubljenih, ostavili su, kod nas u kući, na Šehovini, tri harmonike. Ja sam ih čuvao, čistio, glanjcao, i vremenom, kako niko po njih nije dolazio, počeo sam da sviruckam pred rajom iza Fabrike duhana. Moji me drugovi slušali otvorenih usta, a ja im harmonikom kupovao šejtana. Od tada, oni, kad me ugledaju, počnu hakati i dobacivati: „Eno Dalape!“ I, tako mi ostane taj nadimak…

– U mladosti sam silno volio knjige. Čitao sam Jesenjina, Dostojevskog, Tolstoja, Bodlera, Prevera, Majakovskog, Alberta Moraviju, Rilkea, Sartra… Prosto sam gutao knjige iz vojničke biblioteke koja se nalazila tu, u Južnom logoru. Najviše sam volio poeziju, i valjda se tada u mene usadio jebeni boemski duh…

– Poslije zanata i vojske, povuče me zov velegrada. Najprije Zagreb i prvi posao u Maksimiru, u Zoološkom vrtu, a onda dođoh u beogradsku divljinu. Zaposlim se na Tašmajdanu. Tu sam održavao bazen, bio spasilac, električar, izbacivač, a kasnije i obezbjeđenje… Izbori za ljepotice, glumci, pjevači, ma, jarane, život dvjesta na sat… Poznavao sam mnoge poznate face. Družio se i izlazio s njima… Burduš, Toma Zdravković, Momo Kapor, Brana Petrović, Bata Kameni, roker Mile Lojpur, pa još jedan naš Mostarac Isidor Papo, Šeki…

– Često sam imao love više nego oni! Sa pokojnim Zoranom Radmilovićem i Slobodanom Aligrudićem, sa Silvanom i Oliverom Katarinom, dočekivao sam jutra na Dunavu. Počnemo, ja i glumčina Zoki, od „Srpske kafane“ i „Kasine“. Onda se redaju špriceri kod „Ima dana“, pa „malo belo“ i „Cerska bitka“, pa „Lovački rog“, „Poslednja šansa“, „Venera“, „Rab“, „Grmeč“, „Lipa“, „Šumatovac“, „Grčka kraljica“. Završimo u „Stambol kapiji“. To je, care, bio lokal! Svirao je orkestar Paje Nikolića, a pjevala Divna Kostić. Takvog života i takve muzike više nigdje nema. Od po pića, ja bih uzimao harmoniku, a Zoki bi, Bog da mu dušu prosti, pjevao „Podmoskovske večeri“… Upoznao sam se i sa Džeraldinom Čaplin kad je bila u Begišu. Ne’š mi vjerovat’, plesao sam s njom, vodio je na Taš, sami mi, bili u bazenu. Koliko je njen otac bio dobar glumac i plesač, toliko je ona bila dobra kao skvou, kao žena, kužiš!? Ostala je radi mene tri dana duže u Beogradu… Onda mi je, odjednom, puk’o film! Poželio sam se moga Mostara, „Revije“, tvrdog pakovanja „morave“, Starog mosta, Neretve, onih naših smradova, domaće loze, šipaka, tavle, Kantarevca…

– Vratim se. U rodnom gradu upoznam moju jedinu, pravu i najveću ljubav, moju Inu, kćerku Dede Ciganina. Moju dragu Cigančicu! Sa njom imam Dalilu i Serjošku. Majka Angelina i polubrat Zijo htjedoše tada, preko novina, da me se javno odreknu, što sam u kuću doveo Ciganku. Ali, džaba im sve bi. Ina je umrla rano. Bilo je jutro. Bio je prvi februar. Imala je rak na plućima. Dugo je to krila, a onda je poravnila. I, stavila tačku na „i“… Eh, Ina, Ina…

– Pogledaj, Boža! Ovo je ona moja „dalapa“…

Jedna starčeva suza pade na harmoniku koju je s mukom pridizao. Dugo se s njom hrv’o, dok je konačno nije objesio na grudi i otkopčao ono dugme. Harmonika je sipljivo uzdahnula.

Starac se naglo izdera na mene:

– Šta gledaš kako plačem!? Tamo se okreni! Otvori taj prozor i vrata na balkonu! Sada ćemo jednu našu. Nek’ čuje vas Mostar…

Krenuo je teški sevdah: „…Razbolje se šimšir list, pod pendžerom lijepe Magbule,/ aaaa, aaaaj, razbolje se pa od tuge požuti…/ Ne plač’ više, Magbulo, do korjena sav sam ogrez’o,/ aaaa, aaaaj, u suzama sevdah jada golemog…/ Ne plač’ više djevojko, svaki momak može biti tvoj,/ aaaa, aaaaj, ne plač’ više, već me zalij vodicom…“

Onda smo dugo, s balkona, gledali Mostar. Ja i stari Dalapa. On je predložio:

Hajmo, care, neđe! I ovdje je neko, meš’čini, metn’o tačku na „i“. Hajmo, bola’, neđe, ja svoju tačku još ne mogu dobavit’! I, neću, da znaš… Neću ništa na silu…

Božo Kijac

.

Od istog autora u P.U.M Magazinu