Dečije priče za odrasle (II) – Vladimir Kolarić

PRIZNANJE

Ponekad, kad sam nad hartijom, čini mi se da ću da nestanem u rečima. Reči će prosto da se razmaknu i progutaju me. Ponekad, kad pišem, poželim da sam ništa. Reči samo prolaze kroz mene, a ja ih gledam i čudim se. Posle te reči potpišem svojim imenom i kažem: Imam novu priču.

A Darko, on više voli ekrane. On kaže: „Tamo je život.“ Ali pisanje, slova na papiru, to je ekran u mojoj glavi. Mislim da je to bolje.

Tata mi je rekao:

„Zamisli nešto.“

Onda je rekao:

„Sada pokušaj to da preneseš na papir.“

„Ne mogu, glupo je“, rekao sam.

„To je zato što pisanje počinje od reči“, rekao je tata, „Reč i slika su ista stvar. Sama slika ne znači ništa.“

Onda mi je dao neki papir sa svojim mislima o pisanju.

Pomirisao sam papir i počeo da čitam:

„Ponekad, kad sam nad hartijom, čini mi se da ću da nestanem u rečima. Reči će prosto da se razmaknu i progutaju me. Ponekad, kad pišem, poželim da sam ništa. Reči samo prolaze kroz mene, a ja ih gledam i čudim se. Posle te reči potpišem svojim imenom i kažem: Imam novu priču.“

Svidelo mi se to što sam pročitao.

„Mogu li ovo da pozajmim? Da stavim u neku svoju priču?“, pitao sam.

„Možeš, samo ako priznaš da to nisi sam napisao.“

Eto, priznajem. Osećam hartiju pod rukom, ali i to će uskoro prestati. Unutra, u mom srcu i glavi otvaraju se ekrani, bezbrojni, i svi istovremeno.

Tata je rekao da pisati uvek znači biti sam.

BRAT

Rodio mi se brat, i nije znao da priča. Znao sam da ne mogu da pričam sa njim, bar ne onako, rečima, ali sam želeo da pričam o njemu. Možda i nisam želeo, ali pitali su me.

Pitali su me da li volim batu, neki su mislili da sam ljubomoran što ga svi maze, a mene ne, jer sam već veliki. Ja nisam znao šta da odgovorim na to, a nisam hteo da lažem, pa sam ćutao. Zato su naravno mislili da sam ljubomoran.

A brat je bio prosto tu. Da li to što sam svestan da je tu znači da ga volim?

Sećam se da sam jednom mamu, kada se puno igrala sa mojom sestrom od tetke, koja nam je bila u gostima, pitao: „Mama, je l ti sad više voliš mene ili seku?“

Ali za brata je to nisam pitao, nije mi čak palo ni na pamet. Ni kad sam gledao kako ga drži na grudima i hrani, kako ga zaljubljeno gleda, kako mi kaže „donesi ovo ili ono“ ili „tišina, vidiš da spava“.

Ne znam, možda zato što je brat mali, što još ne ume da priča, a ta sestra od tetke je umela. Ili zato što svi očekuju da budem ljubomoran, a ja neću za inat. Kao što se nekada inatim, naročito sa tatom. Kada mi naređuje. Kada ne sluša šta govorim nego mi se samo osmehne i misli da je to dovoljno. Kada kao da nije tu, iako jeste, pa moram da ga nateram da se vrati.

Kada svi misle da si ljubomoran ili bezobrazan, to je kao da govore da je normalno biti ljubomoran ili bezobrazan. A da ja valjda nisam normalan ili da lažem. Jednom sam nešto slično rekao tati, naravno, malo uvijeno, ne pominjući ni njega ni batu. A on mi je rekao: „To je svet“.

Nisam ga baš razumeo, mada možda i jesam. Svet je valjda ono na šta moramo da se naviknemo. Stariji često govore takve stvari.

A brata ću moći da volim ili da budem ljubomoran tek kada nešto doživimo zajedno, tek kad budemo mogli nešto zajedno da radimo ili nekuda idemo, da se za nešto ili jedan protiv drugog borimo.

Kad bude ustao i mogao da priča. Kad budem mogao da mu kažem: „Hajde, idemo“.

A on meni: „Hoću“ ili „Neću“.

Kad budemo imali neku zajedničku priču iza sebe, tada ću valjda znati da li ga volim ili sam ljubomoran, da li sam dobar ili loš, i kakav je on.

Brat je tu, sami smo, i ja ga gledam. Crven je i mleko mu curi iz usta. Brišem ga rukavom dukserice, jer u blizini nema ničega drugog.

KAUBOJI I INDIJANCI

Prvo sam pisao o kaubojima i Indijancima, kao i moj tata.

Tata je pisao u velikoj crvenoj svesci debelih korica. Pisao je penkalom, a na koricama je čak nacrtao, jako loše, jer je uvek loše crtao, glavu tog Indijanca po kom je nazvao roman. Roman je imao trideset strana, i to je odlično za klinca kakav je tada bio moj tata.

Ja sam pisao u malom crnom rokovniku, hemijskom, a onda ukucavao u kompjuter. Hteo sam da to bude priča puna avantura i opasnosti, prijateljstva, svega onoga što niko ne može da doživi u stvarnom životu.

Ali onda sam, dok sam pokušavao da pišem, shvatio da kauboji i Indijanci nisu ono što su nekada bili. Nešto se promenilo – mi ili oni, ne znam ni sam. Nisam mogao da ih vidim dovoljno jasno, pa nisam mogao ni da pišem.

Darko mi je govorio da moje priče treba da budu kao igrice, a onda je shvatio da je to bezveze, jer u pričama nikako ne mogu da postoje nivoi, ne možemo sami da biramo krajeve, junake, ne možemo da se borimo protiv nekoga, ili da se svađamo i razgovaramo.

Onda mi je rekao: „Onda piši o čudovištima, jer to najviše liči na igrice. A taj junak budi ti, samo da uzmeš drugo ime, tvoje je glupo“.

Uopšte, moje drugove u razredu kao da nisu mnogo interesovale priče, više su voleli da se dopisuju, šalju fotografije jedni drugima, igraju iste igrice i komentarišu ih, dok svako sedi u svojoj kući, za svojim kompjuterom, tabletom ili mobilnim. To sam i ja radio. Ali sam mislio i da je priča iznad toga, da i to može biti deo priče, i da priča sve to nekako povezuje i objašnjava.

Hteo sam da pišem o svom životu, ali meni se ništa uzbudljivo nije dešavalo. Uvek sam imao problema kada smo u školi morali da pišemo sastave o onome što smo doživeli na raspustu. Jednom sam pisao kako sam se zamalo udavio u moru, dok sam pokušavao da ronim. Nisam lagao, ali sam malo preuveličao, samo mi je ušlo malo vode u usta.

Vladimir Kolarić

Na pojavu ovih priča, prevedenih na ruski jezik pisac Platon Besedin je o njima napisao: “Nadam se da će na ruskom uskoro izaći knjige Vladimira Kolarića. One to itekako zaslužuju. Do tada na mreži možete pročitati nekoliko njegovih priča, koje je prevela Jelena Bujevič. Uslovno ih možemo označiti kao priče za decu.“Prva od tih priča koje sam pročitao bila je o krtici i počinjala je ovako: Krtica je izgledala potpuno drugačije nego krtice nacrtane u dečijim knjigama.Kolarićeve priče su zapravo samo zamaskirane u dečije. U stvari, one nam donose jednu jednostavnu istinu: postoji nešto u senci realnosti, i samo je ono stvarno. Samo to omogućava zemlji da se i dalje okreće. Samo to nam omogućava da ostanemo ljudi, a ne slike koje proizvode pohlepni proizvođači slika. (…)Mi prečesto ličimo na te nacrtane mehaničke životinje, koje posebno ne liče na prave. I neophodno je da nešto radimo tim povodim.”

.

Od istog autora