Zaraza – Željko Ivanji

„Kuga je svima otela mogućnost ljubavi, pa i moć prijateljstva.

Jer ljubav zahteva nešto i od budućnosti,

a nama su ostali samo trenuci.“

Albert Kami “Kuga”

Okupiran svojom boli ja nisam slobodan, jer bilo koji oblik okupacije makar ona bila i nametnuta samome sebi, potire ličnu slobodu. Ne treba mi aspirin, ne treba mi briga za moje zdravlje, jer ono kako kažu ne zavisi od mene, ono zavisi od drugih od kojih bi trebalo da se zaštitim na način da druge štitim od sebe. Tu se pojavljuje država, koja me štiti od sebe i od drugih. I najzad sam sam. To sam i želeo zar ne? Zato sam se slobodnog duha sjajno držao za vreme policijskog časa, nikad bolji i zdraviji, željan da me već jednom svi ostave na miru.

Sam bez brige drugog i njegovog zagrljaja, okupiran sredjivanjem terase, muškatlama. Na terasu nisam nikada seo, a muškatle su postale obaveza, jer su s vremena na vreme osušenim cvetom i listovima tražile brigu, davno izmeštene iz prirode i pripitomljene za mene. Nametnutna briga za muškatlu ili ružu, koju sam sam sebi nametnuo. Cveće koje je okupiralo moju terasu i postalo pretežna vrsta na njoj, istisnuvši me. Za stolicu na koju bih seo nije bilo mesta. Hteo sam samo da uživam.

Biljke ne mogu da se zaraze i bezbedne su od mene, ja ih ne ugrožavam, a sam nemam mesto da sednem.

A na drugim terasama život, trenutak na popodnevnom Suncu koje peče, ne sprživši zarazu. Nauka ga je označila kao Sunce koje zalazi na zapadu, iako njegov zalazak, za druge znači izlazak. Ja stojim uspravno, a oni naopačke. Oni su sa svojim državama naopačke. Moja država je pravilno postupila suočivši me sa samim sobom. Nisam zatvoren, ja sam ostavljen terasi i cveću. Moja država stoji uspravno u ratu sa zarazom. Soliteri su puni života, koji se ne vidi, a prepoznaje se jedino po upaljenom svetlu stana, ispunjenog životima koji su ugroženi, stanom nepromenljivih sudbina. Dovoljno je ostati u okviru zidova koji garantuju bezbednost ukoliko nikome ne otvorimo vrata. I dobro nam ide. Sa terase se vidi nebo, ukoliko smo imali sreće, ali nema problema i ukoliko ga ne vidimo, tu je tv.

Na tv-u sudbine, na tv-u briga za vas, za vaše slobodno vreme, za vaše prljave gaće koju skida odstranjivač fleka, saveti za ljubav i primeri ljubavi prilagodjeni vama, ili vašem uzrastu, o ljubavi o kojoj možete da se izjasnite neposredno, glasajući da neko ostane ili da ispadne iz rijalitija, zadovoljni ili nezadovoljni načinom na koji je ljubav vodio. „Love is“ ponavlja se kao mantra, dvoje zagrljenih koji se vole, ali poštujući distancu od dva metra. Veza opstaje, jer veza je veza, ona nužno ne zahteva zagrljaj, nju prepoznaje država, ali i uobičajeni obrazac koji su drugi nametnuli, nazvan moralom, ili „vreme je“ ili „tako to treba“.

Otkidam osušeni list. Ne, nije se osušio od zaraze. Postoji neki sled, nekada je bio mlad, bio je deo biljke, a ja sam ga pustio da se osuši. Iskreno ja tu ništa nisam mogao da učinim. Istisnuo bi me list da je nastavio da raste, prevalio bi me preko ograde. Državu ne bi bilo briga, jer ona je zarazi proglasila rat. Ja brinem za muškatle, jer da medju biljkama postoji parlamentarna demokratija, korov bi ih pobedio. Pustio sam list da ga priroda osuši, ali ne dam korovu da ga uguši. Da li sam pogrešio? Da li imam pravo na to? Da li je korov nastao u laboratoriji? Muškatla je u saksiji, ja sam na terasi. Nekako smo sličnih sudbina. Gledam svoju ruku i protežem prste, svestan sebe. Puštam Suncu da me oslepi, jer dovoljna je toplina koju sada osećam poput mladih listova i koja za mene baš kao i za njih znači život. Sa tv-a čujem preporuke koje drugi izgovaraju hladno, ali ih ne slušam. Jednoličan i ravan glas saopštava broj mrtvih. Srećan sam što sam živ i što čujem zvuk trube nevešto odsviran kratkim dahom deteta. Ceo kraj je postao publika, a terasa preko puta je postala pozornica, kao i mnoge na susednim zgradama. Neko svira, a neko živi svoju sudbinu i čeka na nju da bi se razvila, bez želje da se njom pozabavi, da utiče na nju prepustivši se, ali ne sebi.

Pod maskama se ne prepoznajemo, srećom vide se oči i ja sam srećan što najzad nečije oči dolaze do izražaja. Često smo oči gubili iz vida, ja ne vidim ali osećam njihov pogled, koji obasjava moju dušu. Jasno mi je da ima nade, kutija je možda mračna, ali znam da je na njenom dnu i nije potrebno da je vidim. Osećam je, baš kao i nadolazeću zarazu. Zaražen pogledom koji prožima moje telo, pogledom zarivenim u moju dušu, koji me leči i osećam se zdravo. Moj zahtev upućujem Suncu kao i milijarde otpalih listova koji su živeli crpivši život iz zemlje za koji im je trebalo Sunce. Niko više ne može da osvetli oblačan dan, ali to je samo trenutak, sve dok zvezda koju smo nazvali Suncem ponovo ne izadje iza oblaka.

Ne vidim ga, ali ga osećam i to je dovoljno. Ono osvetljava dno kutije, koju otvaram rukom koje sam najzad svestan. Vidim sunčan dan, koji je izvestan i koji osvetljava budućnost. Nazovimo ga novim jutrom.

Zaraza će ostati za one koji su njom okupirani i za one koji su nas okupirali brigom za nas. Mi smo zaraženi rođenjem. Mi smo manjina. Sada smo toga svesni i to ne možemo i ne želimo da promenimo. Mi smo neizlečivi, za nas ne postoji vakcina. Sunce o nama ne vodi računa, niti mi možemo nešto da uradimo za njega. Ono postoji baš kao i mi, postoji dok osećamo njegovu toplotu.

Preživećemo, o da hoćemo!

Novi tekst Bože Kijca