Zadržavanje zločinca na pragu sopstvene kuće – Radomir Konstantinović

Istinska duhovna revolucija, ona koja treba da sledi i dalje inspiriše revoluciju u svetu, koja treba da vodi u sukob sa svetom, podrazumeva istinski humanizam kao nedeljivost sveta i čoveka, pa samim tim podrazumeva i sukob sa samim sobom. Nema stvarne pobune protiv sveta koja nije i pobuna protiv samog sebe, ako svet zaista ne prestaje tamo gde ja počinjem, ako ja zaista ne počinjem tamo gde prestaje svet. Ustati protiv sveta (čija načela se produžavaju kroz mene) znači ustati protiv samog sebe
Postoje – znamo to svi dobro – izvesne tabu teme: svet brani sebe time što se služi tehnikom tabua. Glava se okreće, s užasom, s odvratnošću.

Evo zločina koji divlja, koji ne prestaje. On je u samim korenovima našega sveta. Mi svakodnevno ručamo, slušamo muziku, idemo na počinak, istovremeno s ovim divljanjem zločina. Zločin se dešava samo jedan sprat ispod nas. Dešava se u susednoj prostoriji. Dešava se čak u istoj sobi gde smo mi. Zločinac, majstor ovoga svevlasnog zločina, njegova produžena ruka, negde je sasvim blizu nas. Ali, u našoj svesti, u tekstovima koje piše naša ruka, u stihovima, pričama, ljubavnim pismima, taj zločinac, naravno, nije niko od nas.

To je stara i prastara igra, ovo otkrivanje zločinca u kući prekoputa, ovo zadržavanje zločinca na pragu sopstvene kuće. Zločinac se piše uvek u trećem licu jednine, on kao da nema svoga Ja, svoje prvo lice. Gde je to prvo lice?

Fenomen zločina i zla je danas najveće iskušenje i determinizma i dijalektičke misli
Ako se desi, ponekad, da on progovori u prvom svom licu, u istini toga lica a ne u prividu, koji otkriva da je to prvo lice samo maska jednog zločinca koji se drži u stanju trećega lica, ovoga ispred našeg kućnog praga sačekuje ga gnušanje i revolt. Ja pozdravljam takvo gnušanje; smisao ovoga prvog lica, kad ono progovori, i jeste upravo u gnušanju, njegov smisao i njegova crna slava. Ali ono što nećete smeti da pozdravite, to je kvazi-humanizam koji se poziva na plemenitost, na lepotu čovekovu, i koji u ime te apriorne plemenitosti i lepote odbija svaki govor prvog lica zločinca kao anti-ljudski i anti-humanistički, u najbolju ruku kao izraz patologije. Čak se i u ime pobune protiv ovog sveta, a za svet onemogućenog zločina i zločinca, sve češće potržu argumenti ovoga i ovakvog “humanizma” koji u zločinu vidi devijaciju od ljudskosti, onakve kakva ona realno postoji. Zločin se, kao mogućnost, predaje na ovaj način u nadležnost drugoga, što nije samo stvar sramnog izvlačenja odgovornosti, od imperativa samosaznanja već je i stvar službe, pokorne i slepe, samom svetu zločina.
Ovaj svet kao da nas stavlja tako u svoju slepu službu u onome času kad odbijamo zločin kao svoju sopstvenu mogućnost jer kao mogućnost ovoga sveta koji, naravno, ostaje naš svet. Ako je zločin samo stvar jedne devijacije kako hoće da oglasi ovaj kvazi-humanizam, ako je on deljiv u tome smislu što je tuđa crna šansa a ne takođe i moja onda je deljivo i samo zlo ovoga sveta. Ako je, dalje, to zlo deljivo onda ne samo sto ono nije apsolutno zlo nego, u krajnjoj liniji, zato što nije apsolutno ono nije zlo uopšte. Kao što kvazi-humanizam, koji je deljiv, nije humanizam upravo zato što je deljiv, tako ni zločin, koji je na isti način “deljiv” nije zločin, ali samim tim ni svet koji je osnovno njegovo matično jezgro, koji je njegov vrhovni majstor, ovaj svet pljačke, paljevine i rušenja, nije svet zločina što zahteva apsolutnu negaciju. Samo apsolutni zločin je inspiracija na apsolutnu negaciju sveta. Gde god je moguća deljivost moguć je i kompromis. Gde god je moguć kompromis nemoguća je negacija.

Ali radi li se, najzad, samo o negaciji ovoga sveta zbog nje same? Za mene je, zasad, izvesno da se radi i o samome saznanju sveta. Ako saznanja jedne stvari nema bez interakcije, instrumenta adekvatnog samom suštastvenom načelu te stvari, kako je onda ovde mogućno ikakvo saznanje?

Što je najsumornije, to je da se oni moji bližnji, koji odbijaju u ime svoga humanizma i samu pomisao na integralnost sveta, čoveka, svih njegovih manifestacija pa i zločina, istovremeno s bezazlenom (a opakom i po sve nas opasnom) lakoćom pozivaju na filozofiju determinizma, po kojoj produžavamo istinu i biće sveta svakim svojim aktom, ali i na samu dijalektiku koja podrazumeva jedinstvo težih suprotnosti, pa i suprotnosti ovog sveta zločina i mene samoga.

Oni bi hteli, s lukavošću koje najčešće nisu svesni, da zakoni determinacije i jedinstva važe svuda, ali tako što će, u trenutku kada se o zločinu radi (o zločinu koji bi, pod lupom analitike, ritmovima paklene dedukcije, imao da otkrije ovo jedinstvo) ti zakoni prestati da važe. Fenomen zločina i zla je danas najveće iskušenje i determinizma i dijalektičke misli.

Branioci ovog kvazi-humanizma po kome je zločin devijacija od ljudskosti, hteli bi da slave dijalektički princip, ali da sebe izuzmu iz paklenog sveta tog principa. Izuzimati sebe iz zločina, kao svoje sopstvene šanse, koja je to samim tim jer je komponenta sveta u kome se živi, to znači braniti taj isti svet, spašavati ga makar i protiv svoje volje, u neznanju, i na taj način opredeliti se protiv čoveka.

Istinska duhovna revolucija, ona koja treba da sledi i dalje inspiriše revoluciju u svetu, koja treba da vodi u sukob sa svetom, podrazumeva istinski humanizam kao nedeljivost sveta i čoveka, pa samim tim podrazumeva i sukob sa samim sobom. Nema stvarne pobune protiv sveta koja nije i pobuna protiv samog sebe, ako svet zaista ne prestaje tamo gde ja počinjem, ako ja zaista ne počinjem tamo gde prestaje svet. Ustati protiv sveta (čija načela se produžavaju kroz mene) znači ustati protiv samog sebe. Ako je stvarna negacija sveta tako teška, to je zato sto se tako teško daje ova samonegacija, ova sposobnost za nju kao sposobnost za vatru. Smisao poezije (moramo njoj uvek da se vratimo kad god pokušamo da se vratimo sebi) smisao je za ovu vatru, smisao koji mi tu negde pruža poslednje svoje dokaze, i onda kada je svaki drugi, njegov dokaz i razlog odavno pao u prah i pepeo: možda nas poezija, čiji glas ume da bude samo glas integralnosti, osposobljava pre svega za ovu vatru jer za ovaj sukob sa sobom.

Ako otkriće integralnosti (koje me vraća svetu, koje svet vraća meni samom) čini da u svome ja otkrijem jedan slučaj sveta, neko drugo njegovo ja, i ako me ono okreće protiv sveta, zar me zaista ne okreću i protiv mene samoga? Jedini pesnički talenat, posle svega, možda je talenat za vatru: pisati kao goreti i goreti kao pisati. Tek tu negde, gde pada moja izuzetnost kao moja izuzetost iz sveta počinje moja ljudskost jer tu tek počinje ono sto je čini ljudskošću: moja sposobnost za pobunu i moja sposobnost za saznanje, sposobnost negacije. I tu, u tom otkriću integralnosti, u času kad uspevam da vidim i samoga sebe, da izađem iz svoje lažne izdvojenosti, iz svoga prljavog čistunstva, počinje istinski humanizam, onaj koji je uvek pretpostavljao jedinstvo sveta i čoveka. Ako je današnji humanizam u krizi, nije li to zato što je u krizi naše osećanje ovog jedinstva?

*Tekst objavljen u listu “Politika” 1967. godine

Novi tekst Nenada Karana