Karmen – Jedna tragedija – Rossi fest, Bell Opera

Čitaoče, posle šestomesečnog operskog nedešavanja, u Beogradu se dogodilo nešto, ne samo vredno pažnje, već i nešto što ne samo treba zapamtiti, već i zapisati, nadajući se kako će to da bude umetnička prekretnica u scensko muzičkim dešavanjima.

Svakako ne računam ono sramno gađanje krompirima i karfiolom na Dorćolskoj pijaci (od čega su mnogi nedeljama prali i ruke i obraz) i grotesknu papazjaniju džez – balet – operske arije, sa balkona i terasice Narodnog pozorišta, dok između stotinki slučajnih posmatrača i učesnika, promiču trolejbusi.

Uostalom u svojoj zaslepljenosti, glava (ili glavudža) ne vidi kako joj je rok upotrebe istekao. I od povratka na ono predhodno Ništa može samo da spase ljubav sa Gradskim političkim strukturama, ali o tome kada dođe vreme… Uostalom, ne proveravajta šta znam i šta mi se priviđa.

Upoređivanja radi Opera a la Sofija je do 20. jula (kada su otišli na godišnji odmor) nastupala) 21 put van svoje zgrade, kako preporučuju epidemiološki stručnjaci… Što se tiče Beograda, znate…  Čitaoče, ne proveravaj moje navode, ne budi među onih 50 opsesivno kompulsivnih, koji u svojoj umetničkoj jalovosti (koju ne štedim, javno) kopaju i prekopavaju sve oko mene, ne bi li našli grešku.

Da se vratimo na Dorćol. Dorćol Platz, Bell Opera, Rossi fest. Karmen. Ali ne Žorža Bizea, kako je pisalo u najavi i u programu. Zna se ko je uradio adaptaciju, koja se igra na scenama u svetu. Organizator neka se potrudi i napiše ispravno, lično sam i previse skup kao učitelj i nikome ne preporučujem sebe.

U startu, kao deo zainteresovane javnosti, a potom deo publike, ništa ne znam o Bell Operi… Zar mislite da ih nisam tražio čak i u Registru Agencije za privredne subjekte… nema ih… Želeo sam da pohvalim rukovodioca, da mu napišem jednom, ili dva puta ime i prezime… Znate, skromnost veoma lako pređe u bezobrazluk… U programu nema ni reči o NOVOM (su)organizatoru, a ovo mu je, (tako kažu), prvi projekat. Na drugoj strani Stefan Zekić ispred Rossi festa… Prvi na udaru, a koji kupi lovorike, ako ih bude… I ovog puta ih je bilo… Bar što se mene tiče.

Režije se prihvatila Ana Grigorović. Ako niste ranije čuli za nju, poslednji je momenat da zapamtite to ime, ako želite da pratite scenska dešavanja. Veoma efektan početak predstave i podjednako snažan kraj. Pravi izbor reditelja. Vratiću se ponovo na to ime, jer sve koje pomalo dižem u nebesa, čiji rad glorifikujem, nemilosrdno sagledavam i iz drugih uglova.

Čak i u veoma dobrim predstavama, kao što je ova, postoje oni bolni, da ne upotrebim reč sramni elementi. Kostimografiju potpisuje Ivana Ivić, neko ko ima iskustva, ali… Prva na scenu izlazi Mikaela… Plava haljina sa belim “tufnama”, žipon (koji negde prelazi rub suknje 2 a negde 6 centimetara), visoke potpetice, tanak zlatni kaiš oko struka, torbica koja se nosi na ramenu. Zanemarivši ovo zadnje, eto slike iz modnih žurnala pedesetih godina prošlog veka… Na drugoj strani Karmen, prvo u beloj kombinezon haljini, naravno poluprovidnoj, da se vide crne gaćice… Da bi u zadnjoj sceni glavna junakinja bila u potpuno providnoj haljini ispod čega ima crni bodi…. Ovo zadnje je daleko od Renoarovih kupačica… A vojnici, maskirne uniforme, Don Žoze čak ima i “vijetnamku”, naravno kao i pantalone, tri broja veće… Jer Gospodina Karanca kostimografi uvek oblače u kostime tri broja veće… Valjda mogu da svedočim o tome, slušao sam ga i gledao u svim predstavama na našim scenama, osim u “Bomemima”, a o tome postoje fotografije koje potvrđuju ove moje navode. Lilas Pastja i Garsija su u dizelaškom stilu oblačenja… trenerke na golo telo, itd. itd…

Lično se zalažem za apsolutnu slobodu umetničkog izražavanja i da ne iznosim svoje estetske pricipe, ali moram da konstatujem, kostimografkinja je zaboravila da je Mikaela devojka sa sela (tako piše u libretu)… Ako je već htela da od nje napravi “seosku faćkalicu” (što nije u skladu sa libretom) koja je sav ušteđeni novac potrošila u prvom butiku, obukavši se sa namerom da “zbari” vojnika, onda glumom to treba prikazati na sasvim drugi način. Drugi način ne samo za to već i za Don Žozea, za tako obučene “tipove” u srpskom jeziku imaju dva stara (zaboravljena izraza) aljkoš i adrapovac. Profesionalni vojnici su nalickani tipovi i žene “padaju” na uniforme, a ne na mekoću i poetičnost njihovog “srca”. To kostimografkinja, ili ne zna, ili je zaboravila, ali još nije kasno da shvati kako se može pojaviti neko ko će da izanalizira ono za šta je uzela novac i za šta očekuje aplauz…

A aplauz je bio veoma diskutabilan u ovoj Karmen. Tvrdim kako na ovim prostorima niko  nije o operi Karmen pisao više od mene. A ovog puta se desio presedan. Posle “Habanere” nije bilo aplauza. Propade i kombinezon i crne gaćice… Pa takve mlade ciganke samo istrčavaju iz kuće da provere da li onih pet starijih braće i sestara čuvaju najmlađe dete, vraćajući se brzo u topli krevet, gde je čeka novopečeni muž.

Karmen koja za Habaneru ne dobije aplauz, trebalo bi da se pokloni i ode momentalno kući. Mislim da sam time i previše rekao o pevanju Nataše Rašić. Onaj ko pomisli kako sam nemilosrdan, neka se prvo zapita jesam li u pravu sa svojim stavom… Jer Karmen je kao roman “Ljubavna priča” Ericha Segala… Prozaično, jeftino, ali akteri od toga naprave vino za opijanje… I popularnost je neizmerna.

Stevan Karanac. Uz sve nedaće koje mu je učinio kostimograf, reditelj mu je omogućavao u glumi mnogo više nego što je postigao… Nasuprot tome, pevanje je više nego korektno. Ogroman napredak kod mladog Gospodina. Stevan Karanac postaje tenor zbog koga, kada je je na sceni, ne osećam strah da će da popusti, ili pak “pukne”, kao mnoge njegove starije kolege. Može da bude zadovoljan tehnikom, strekao  je i vlada svojom operskom rolom, ali tu treba ukrasa, emocija, glume… Za ljubavnike i heroje, a tenori su na sceni ljubavnici i heroji, treba onoga što se zove lucidnost… Nadajmo se da če napredovati. Ja mu to iskreno želim.

Eskamiljo, Vuk Zekić. Kudio sam ga, hvalio sam ga… Zapravo razočaravao me je i oduševljavao … Ovog puta je ono drugo. Ja to nazivam “kultivisao glas”… Kada Gospodin Zekić nije preglasan, onda je veoma dobar… Da se u predstavi sa Dorćol Platza čuo do Trga Republike, ne bi valjalo, a kapacitet mu je da može… Zato je za pohvalu… Režija i koreografija su mu omogućili iskorak iz stereotipa toreadora, što je maksimalno iskoristio.

Da ne zaobiđem Pavla Žarkova u roli  Zunige, Nemanju Stamatovića (Lilas Pastja) i Đorđa Živadinovića Grgura (Garsija)… Tu je Tamara Pjević od instrumentalnih deonica napravila upečatljive koreografske priče, koje su gledaocima pojasnila međusobne odnose glavnih junaka.

Da ne pomisliš, čitaoče, kako sam Katarinu Radovanović samo posmatrao. Mladu pevačicu sam slušao, ne mali broj puta i tokom školovanja, tako da sam mnogo više od drugih upoznat sa njenim umetničkim napredovanjem. U ovoj predstavi je sve otpevala… to je ono što se traži tokom školovanja… Valjda će shvatiti kako ne peva pred profesorima, nego pred publikom, a publika doživljava pevača kao lik koji ima emocije i koje mora da iskaže i pokretom i mimikom… Davno je bio izraz; Pokloni se i počni… Za neke aktere ove predstave treba da važi pravilo: Opusti se i kreni…

Tako dobismo ne samo predstavu, prvu posle dugo vremena, prvu u novoj sezoni… Dobismo predstavu, za koju ću da tvrdim kako je nastavak “Krunisanja Popeje” od Monteverdija… Takođe u produkciji Rossi festa… Već je trasiran put novog (savremenog) pristupa operskoj umetnosti u Beogradu u Srbiji. Oni koji su za tako nešto će biti i sutra i prekosutra u manjini… A tome svesrdno pomogoše Dunja Kostić, u svojstvu scenografa, jer, takoreći, sa par stolova i nekoliko stolica pred praznim zidom veoma dobro dočara potrebnu atmosferu, a sa druge strane Tamara Pjević se razmahnula do maksimuma. Bravo!

Zak kraj sam ostavio sagledavanje orkestra. 15 članova operskog ansambla, pod dirigenstkom palicom već spominjanog Stefana Zekića,  najprofesionalnije je uradio svoj posao. Dokaz da mogu, ali u onoj operskoj “rupi” zvuče drugačije. Tamo se svira za platu, ovde za honorar. Tamo  njima rukovode oni koji ne zaslužuju da se pruži maksimum. Razumemo se.

Gospodin Zekić je sa orkestrom proizveo, ne samo dobar zvuk, već je uspeo da isprati pevače, iako nije bio u njihovom vidokrugu, (takva je koncepcija, za publiku, veoma prijatne sale).

Malo i o publici. U jednoj reči (iako ne umem ukratko da se izrazim): Prava!

Bilo je u čak i sopranske vriske na kraju. One studentske, jer neki taj manir karakterističan za javne časove prenose na operska dešavanja. Nikako da odrastu, a sa par nastupa već stekli oholost diva. To što uz pomoć biznis – političkih veza pređu granicu Srbije, može samo njihov ego da zadovolji, jer kada uđu u konkurenciju takmičenja gde ne diriguju domaće mumificirane pojave, shvate koje im je stvarno mesto… Ali folklor provincijalizma se teško napušta.

I da ne ispadne kako sagledavam u vezi Rossi festa samo pozitivne stvari, jedna opaska. Ovoga puta dobronamerna opaska. Sledeći put će biti najbodljikavija kritika.

Svojevremeno sam (tvrdim) napisao najpozitivniji članak o BUNTU. Jednom od festival klasične muzike u Beogradu. Već sledeće godine to je preraslo u privatni (porodični) festival, potpomognut nekolicinom prijatelja sa umetničko – zalazećim karijerama.

Ovo je bio kratak uvod, a konkretno. Kao publika, očekujem da u narednim programima Rossi festa diriguje neko drugi i da režira “neko treći” (dve uzastopne režije odlične Grigorovićke). Ne kažem da mi je lično Zekića i Grigorovićke previše, samo sam za ideju da se drugim mladim ljudima da šansa, možda samo da pored njih budu i ti “neki drugi”. Pratim, pamtim i beležim. Jer, kao što je u ovoj predstavi data šansa da se Nataša Rašić oproba u roli Karmen, Karanac kao Don Žoze, a Katarina Radovanović kao Mikaela, još toliko mladih, a tvrdim veoma dobrih umetnika, čeka svoju šansu.

Ja ih uvek podržavam, na pomalo nemilosrdan način, jer život je takav a umetnost još gora.

Hvala Rossi festu, hvala Bell Operi, hvala Dorćol Platzu.

P. S.

Cela predstava se igra ispred jednog kvrgavog i rošavog zida. Rediteljka je zamislila da Don Žoze ubija Karmen. tako što joj glavu udara u taj zid. Zid je ostao kakav je bio i pre ubistva. Karmen je mrtva.

A šta se sve rodilo iz tog čina videćemo u narednim projektima ovih mladih ljudi, jer ovo je, tvrdim, tek početak onoga što na sceni mogu i umeju da kažu.

David Naum

Kako isto ovo izgleda, ali iz drugog ugla

O istoj predstavi, ali iz ženskog ugla.

Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.