LIST
Pravougaonik Central parka u kome je ona bila jedna tačka iz ptičije perspektive, među mnoštvom drugih koje su popunjavale jesenje popodne, koje bi mogli opisati tihim ali naglašenim, jer je crno na žutom bezobrazno odudaralo poput bolesti koja je zahvatila list nemogavši opalom da mu dodatno naudi, pružio je okvir za priču o njoj, priču o Veroniki Baum.
Veronika je bila žena srednjih godina, svoja i posebna. Tako bi rekli drugi, pored kojih je prolazila razgrćući pred sobom lišće, koje kao da se pred njom povlačilo, učinivši na trenutak park čudesnim. Pre toga je pojela supu od ajkulinog peraja, sa pirinčanom testeninom, koju je posebno volela. Popodnevna šetnja u tišini parka joj je prijala, baš kao i ajkuli duboko more dok nije bila uhvaćena u mrežu nadomak Njujorka.
Veronika Baum je volela slobodu, baš kao i opali list, najzad slobodan da poleti, ali ipak zavisan od vetra. Podignuto lišće isrpašeno njenim stopalima je iznad „Dakote“, prihvaćeno jesenjim vetrom, koji je jedan list uneo u nečiji stan.
Zapravo to nije bio nečiji stan. U njemu nije živeo „neko“. Zvao se Džejms. Svi mi imamo svoje ime, a list je baš uleteo u njegov stan, promenivši perspektivu iz koje je Veronikina glava za njega bila samo jedna tačka u mnoštvu drugih.
Ovo je priča o Veroniki Baum o kojoj ne bi imalo puno toga da se kaže, da je drugi nisu videli kao svoju i posebnu. List ne može ništa da kaže, jer nažalost lišće ne govori. Onaj list koji je imao manje sreće, završio bi zalepljen za beton, baš kao i Džejms, dvodimenzionalan poput lista, ali za razliku od njega na bioskopskom platnu. Njegov pogled i plava podignuta kosa, mamila je uzdahe gledalaca, za razliku od lista koji bi lako mogao da završi na nečijem đonu, neprimetan dok ga ne bi očistili o otirač.
Za Veroniku je ovo bio uobičajen dan, u ritmu koji joj je prijao. Nije volela promene, baš kao ni građani Njujorka. Ni ajkula nije volela promene.
Perspektiva lista u Džejmsovoj sobi, kojoj ne pripada, sada je bio mrak ispod troseda, sa ostacima hrane nemarno odbačenim i sakrivenim od pogleda. Trosed ne bi mogao da poveruje da će ispod njega jednom biti jedan list, baš kao ni drvo koje je mu je u obliku stilski obrađenih nogara, pružalo oslonac. Da je imalo sećanje, drvo bi se lista setilo, kao svog. Ovako…ništa.
Veronika nije bila svesna još uvek živog Džejmsa na par stotina metara od nje, koji je baš u tom trenutku zapalio cigaretu na prozoru stana koji se nalazio na 63. spratu. Pušio je tačno 5. minuta i 39 sekundi.
Veronika ga je viđala u filmovima i nije jos se sviđao, do te mere da je svaki sledeći film u kojem bi se on pojavio izbegavala. Jednostavno, kada bi videla plakat koji je najavljivao premijeru filma u kome on igra glavnu ulogu, okrenula bi se i otišla. Imala je bolju ideju za nedeljno popodne. Ona je uvek imala neku bolju ideju. Oni koji je nisu poznavali bi rekli da Veronika nema ideje, i da ni u šta ne veruje.
Nikada nije priznala da je sama.
Veronika.
Nije se plašila samoće.
Kada je Džejms zatvorio prozor popušivši cigaretu, list se malo pomerio, dovoljno da se jasno ukaže, ne sam, već pod naletom ovog puta zarobljenog vetra kog bi sada mogli nazvati tipičnim za Njujork. Pre nego što je seo na trosed, Džejms je podigao list koji mu se našao u šaci, posmatrajući mu pore koje su se poklapale sa linijama njegovog dlana. Da je drvo zarobljeno u nogare moglo da vidi svoje godove, znalo bi koliko je imalo godina kada je promenilo formu i bilo bi zadovoljno što je toliko poživelo.
Život Veronike Baum i nije bio nešto posebno, rekli bi za nju drugi. Bila je žena sa četvrtog sprata, zgrade u 74. ulici. Svako jutro bi otišla po novine, koje nije čitala. Nije volela novine jer novine su pune vesti sa kojima Veronika nije imala ništa. Odnela bi ih komšiji koji nije smeo da izlazi zbog straha od virusa kog zapravo nikada nije ni bilo. Ovaj bi ih kada ih pročita davao Veroniki koje bi joj potom poslužile za pranje prozora. Jednog dana, kada je ušla u njegov stan, komšija je bio mrtav, sa jučerašnjim novinama koje su mu pale preko glave. Nastavila je da kupuje novine.
Veroniki se gadila smrt.
Bila je hladna.
Smrt.
Sloboda nije smrt. Gadna je i smrt za slobodu o kojoj su novine hladno izveštale.
Veronika je bila slobodna.
Volela je duge šetnje ulicama Njujorka, koji bi se jutrom budio maglom isparenja podzemne železnice, koja je brektala ispod tih istih ulica, kao zver koja se hrani putnicima koji su nekud žurili sudarajući se u njenom stomaku.
Stigla bi Veronika do Bateri parka, pogledavši ka Kipu slobode udenutog među stene malog ostrva koje je odolevalo strujama zaliva, zamišljajući one koji su se na njega nasukali, uverenih da su stigli, a da zapravo to nisu, jer ostrvo nije kopno, ostrvo je omeđeno poput parka, ali za razliku od njega nepravilnog i prilično okruglog oblika.
Onda bi u podne usledila supa, pa park. Ništa posebno.
Veronika je bila posebna.
Svoja i posebna.
Znala je to Veronika, iako joj drugi to nisu nikada rekli. Znali su to drugi kada bi prošla pored njih, po načinu na koji bi lišće pred njom poletelo ka nebu. Ljudi ne vole da drugome kažu da je poseban, radije ga zovu ludim.
Džejms je voleo da leti, mada nikada nije poleteo.
Džejms je zapravo voleo brzinu; činila je život lakim.
Veronika nije volela duga putovanja, nije ih voleo ni Džejms.
Džejms je voleo brzinu.
Voleo je da stigne brzo, da na neki način pobedi i prvi prodje kroz cilj, mada to nije znao kao ni da je list nesvesno umetnuo u džep teksas jakne, podigavši kragnu. Izgleda da je list postao posebno važan za Džejmsa. Razlog? Nije ga znao. Likovi koje igrao, puno karatkera, sabijenih događaja, činili su Džejmsa nepoznatog sebi. Umirao je Džejms više puta i proživeo više života, dvodimenzionalan u prostoru bioskopskog platna, u filmovima koje Veronika nije volela, baš kao ni Džejmsa. To sa listom nije imalo nikakve veze.
Poznate Veronika nije volela.
Nije volela ništa prenaglašeno.
Bila je slobodna da ne voli.
Namerno nije volela, iz inata, a samo su slobodni inadžije.
Veronika nije čitala novine, ali je sa njima brisala vlažne prozore. Fotografija sa naslovne strane otkinuta naglim potezom njene ruke ostala je zalepljena na prozoru.
Fotografija smrskanog poršea u kojem je stradao Džejms.
List je mrtav preživeo.
Željko Ivanji
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.