Bolje ništa, nego svašta – Laura Miletić

BOLJE NIŠTA NEGO SVAŠTA

ili

Janko (saberi se)

ili

Levo, desno, eno moje lože, alˈ do nje doći, pomozi Bože

Jedva dočekah priliku da uđem ponovo u salu Narodnog pozorišta i da slušam, makar i koncertno, izvođenje  Verdijevog Trubadura.

Ali, ne možes da uđeš ni lako, ni brzo. Prvo te „izmere“, onda te  špricnu, ok, red je, potom  mi tutnuše neki papirić u ruke, ja mislim program, kad ono…. Upitnik, da popunim i vratim, ako dobijem Covid da znaju …. e tek tada možeš, ali na kros. Kroz holove, parter, između sedišta i publike, uz stepenice, do mesta. Okolo, naokolo. Da me neko pita zašto, ne znam. Da ja pitam zašto, ne znaju. I tako….. a na galeriji do koje smo tako kružili, nikoga. Vrata od sale zatvorena (19:50), ni jedne razvodnice, sve su  na suprotnoj strani. Valjda mi, „levaci“ pretimo… koronom, šta li je…..

Scena lepa. Svečana i topla. Dobro je. Hor, orkestar, na bini. Horisti u svečanim odorama, orkestar, kao i uvek, šaren. Jedna „druga violina“ u napi..u. Niko da joj kaže da ovo nije grand, ni noćni klub… nema veze, neka bar neko, od svega osamdesetak, u operu  zaljubljenih  duša u publici, pari oči. Ionako  ništa drugo nije bilo za gledanje. A kada nema na sceni dekora, kostima, prave predstave, čovek svašta vidi.

Elem, izađe dirigent, Dejan Savić, onaj što me tužio za povredu svoje duše. Ja ni večeras nisam primetila tu „povređenu dušu“, samo njegovo bezdušno teranje tempa, ne obazirući se da li solista ima neku zamisao, da li želi neku frazu da malo izvaja….. ne, duša mu u nosu, pa tera tempo….. Povremeno je i bilo pristojno, što se tiče dirigovanja i orkestra, a što se tiče samog hora, „Big Lale“ (Đordje Stanković) je izvirio na tren da bi pomogao horu za „A cappella“  numeru, ali avaj. Avaj. Altovi su bili van svake intonacije, soprani drže svoje, nasta intonativni užas. Nema opravdanja, nije urađeno, a ni svi solisti nisu baš mnogo radili, ili se to nije čulo, sve jedno.

Da se razumemo. Znam da je svima teško, ali ne znam zašto. Znam da uslovi za predstave nisu sjajni, ali, šta sad. Dakle, ja imam mišljenje da, ili nešto radi, pa uradi kako treba, ili nemoj uopšte da radiš. Za sve branše, situacije i stanja.

Elem, ispred solista pultevi. Ne kod svih. Vizuleno loša stvar. Pitanje za…. režiju, soliste, upravu, rasvetu….. Da li je iko osmislio i objasnio kako treba da izgleda koncertno izvođenje, jer jedan solista stoji i peva, drugi pokušava da glumi, pa pomera stolicu na kojoj sedi, treci sedi i peva…. Vizuelna papazjanija…. to je specijalitet ove kuće….

A o solistima…..

Neki sjajni, neki pristojni, neki loši, neki smešni.

Dragutin Matić, sjajan. Da se podsetimo zašto. Zato što peva fantastično jer je sjajan bariton. Fascinantno dugi dahovi, izvajane fraze, dirljivo i sugestivno pevanje, te čak i ovako, koncertno, doživesmo Grofa Lunu kao da je na sceni. Bravo Dragutine. Nedostajao si nam.

Sanja Kerkez, Leonora. Veoma solidna. Zašto samo to? Ima divne visine, temperament, ali i nežnost, shodno ulozi. Ali i dalje nema dobre dahove, a donji registar se izgubio. Kada bi se glasovi ravnali samo po  delu gde je glas najbolji, mislim soprani, kao i tenori, samo po visinama, ili altovi i basovi po dubinama, onda bi Sanja bila odličan sopran. Ali….. iako kantomani vole da cuju „visoko C“…. jedan ton ne čini kompletnog pevača.

Nataša Jović, kao Acučena  je samo dobro počela, ali nije tako i završila. I to je sve.

Janko Sinadinović kao Manriko me večeras baš zabavio. Hvala na tome. Jer Janko peva kako hoće, kad hoće i šta hoće, a na način koji on hoće. Eto pevača. Unikatnog u svemu. Malo sedi i peva, malo stoji, malo upada gde ne treba, a ima note, pa se čuje dirigent kako ga opominje „Janko“….  a Janko se zaneo. Čak je pokazao sklonost ka  dirigenstko-baletskim pokretima. Sam je sebi taktirao, da mu bude lakše da se iskaže. I tako sve do pred kraj. Pevao, pevao, disao gde je hteo, vajao „respirator fraze“, a onda se umorio, pa je malo dao po falsetu….. uobičajeno. I on je hteo da me tuži, al nije. Možda će sada, ako se okuraži. Ima primer. Jer, pretpostavljam, i njegovu dušu sam „okrpila“. Savet…. ne idi Janko za svakim…. prvo se raspitaj da li sam nešto izmislila…. Valjda te najmiliji snimaju, da te imaju za uspomenu. Pa oslušni malo, informacije radi. Ili pogledaj partituru, da vidiš da u jednoj frazi, JEDNOJ, nema dahova na „parove razbrojs“ … jedan, dva, DIŠI, jedan, dva, DIŠI. A možda grešim. Možda je Janko imao COVID, pa mu ponestalo daha. U tom slučaju, Covid kod njega traje desetinama godina. Ma samo neka prođe, da je živ i zdrav, pa neka i ovako peva, ko ovako peva, pevaće i dalje.

Nenad Jakovljević i Tatjana Mitić, bili, stajali, pevali.

A publika… malobrojna, kao ufiksana, ili je i ona skinuta sa respiratora. Nit  tapše, nitˈ diše, ćuti i…. ode posle predstave. Bilo je tu dobrih stvari, tercet, duet…. arije… za aplauze. Ništa, tu i tamo tap,…. tap…. Valjda se plaše da mašu rukama previše. Neka ih, neka idu. Doći će neka druga publika, ista…..

A onda, izađosmo kao ljudi, bez šunjanja po pozorištu. Zašto nismo tako i došli….. pitajte radio Svrljig, možda oni znaju, pošto ovi ne znaju.

Lepo toplo veče, lagano odosmo kući pitajući se kada ćemo imati na sceni normalnu opersku predstavu?  Ove delove što nazivaju raznim imenima i što nam nude po raznim mestima, kao zamenu za operu…. hvala…..

Laura Miletić

Predhodni tekst iste autorke

Za lepo muzičko veče treba zahvaliti Mirjani Nedeljković.

Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.