Kako se pravi radost. Tako što se nesto uradi, što ce radovati drugoga. Šta to raduje ljude. Hiljadu stvari, ali one moraju da se kupe, kupiti radost, onda to nije radost, već samo uslovljena radnja, koja sobom nosi tezinu kostanja. Radost ne podnosi otežavajuce okolnosti i koja je to radost koja ne košta. Ima samo jedna radost koja glasi, živ sam i sve što živim je radost i ne može biti nista drugo, ako je nešto drugo, to su oni koji su zaboravili da su živi, kupujući zivot u radnjama, nemoguća zamena. Zivot ima samo jedno mesto, svog nosioca, koji se nije blagonaklono poneo prema tom veličanstvenom poklonu, živeći, ma koliko se trudio da razumem, ne znam šta.
Kad slikam, ne znam šta slikam, kad sliku završim osećam da znam to što je naslikano, kao kad jedem trešnje, ne znam šta je trešnja, kad je pojedem znam je, to znanje nije u domenu ičega poznatog i izvan je ove tri dimenzije, izvan vokabulara.
Imam sto planova i nijedan ne može da se ostvari, nema od čega. Tako stalno sedim ne ostvaren u praznini ne kretanja. Sve stoji i ne mrda, nema šta da pokrene bilo šta. Ličim na kamen i pitam se šta bi bilo kad bi neki plan počeo da se ostvaruje, bilo je toga kad sam bio elastičan i akrobatičan, sada, kamenu se ne bi svidelo da izvodi kerefeke na taj način. Kameni način je tvrd, isključiv, bez osećaja za bilo kakvu tolerantnost, nepodnošljiv za prisutne, gnjecave okolnosti. A jeste videli one kamene kugle u Peruu, ko da su mi sestre.
Kraljica ubija muža kralja i udaje se za njegovog brata koji postaje kralj. Omlet strašno pati. Šta ja trebam da doživim od takvih gadosti ili da doznam nešto što ne znam. Pisac napiše gadost, režiser režira, glumac odigra i taj ogromni posao služi da bi se prikazala odvratnost čoveka. Gledaoci su ushićeni što su doživeli priču o perverznoj sudbini ništarija. Za sve to gadost dobija nagradu i zarađuje velike novce od gledalaca koji hrle da vide priču o svom jadu i užasu. Ovo je bila engleska dijareja, još da pomenem rusko zapomaganje u kraljevini ljigave psihologije. Behu tri sestre živeći u nekoj ruskoj zabiti sa svojim snovima koji se nisu ostvarili. Dva sata pričju šta će sve uraditi. U jednom momentu najstarija sestra uzvikuje ptanje, šta je smisao života, odgovara, pa evo pada sneg. Izlazim iz pozorišta sa istom dosadom sa kojom sam došao.
Nakon mnogo godina kakvog takvog verbalnog sporazumevanja, odlučio je da prestane da koristi reči, prešavši samo na zvuke samoglasnika. Normalno, okolina je smatrala da je poblesavio, ipak prihvatajući ga kao takvog, čak bi povremeno komunicirali sa njim jezikom samoglasnika, što ih je zabavljalo, osećajući neko rasterećenje od napora neprestanog verbalizma. Svaki otpevani samoglasnik momentalno je stvarao preciznu emociju u bezbroj varijanti ne obavezujući se za bilo koji smisao. Onda je napravio pozorišnu pretstavu, koja je bila mesecima rasprodata, zato što je izazivala neobičnu radost i puno smeha.
Preseljenje đubreta iz glave, već se desilo, ne tako davno, prešlo je u Ajfon, jednostavan aparat koji je preuzeo memorijsko đubre i obezbedio neometanu manipulaciju njime na retardiranom nivou crno belog sistema. Tako je ukinuta toplina brojnih neodređenosti, nijansi životnog šara. Đubre je težilo da sredi svoj haos, napokon i uspelo u tome, da uspostavi svoj red. U celom svetu deca od malena dobijaju kordinator đubreta, usvajajući pravila igre, uvežbavajući ulogu predatora i pobednika u svetu koji je došao do svog kraja pretvorenog u aparat koji nije više čovek.
Tupavi biološki časovnik, em menja telo, em menja glavu. Svaki period ima svoj stav u kome se snalazih kako umem i znam, sve se nadovezujući jedan na drugi u nekoj neprimetnoj spontanosti, ko da se samo od sebe odvija od tačke do tačke. Sve se gledah u ogledalo da proverim koliko sam lep i frizuru da namestim i da se naročito odenem i da budem na raznim mestima sa raznim osobama da uradimo razne stvari. Tako to bivalo, ko da će tako uvek biti, dok se pokazalo da budućnost se gasi, prostor se smanjuje i lice postade svo izmenjeno, iskrivljeno ni nalik onome koje je bilo. Tupava mudrost dočeka tu promenu sa snishodljivim razumevanjem i mnoštvom pametnih zaključaka i opaski, no slika u ogledalu ne dade se promeniti, niti bilo šta drugo. Stanje nigdine, donosi, ako se uspe, doba sažimanja amorfnog u jasnoću geometrije kristala, kroz koji se svetlost slobodno prelama.
Kosta Bunuševac (Split 20. 01. 1948. – Beograd 08. 09. 2021.)
Od istog autora u P.U.M. Magazinu
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.