LULAŠI
Stajali su oko okruglog stolića u uglu. Svaki je u desnoj ruci držao lulu.
– Ja sam pišući o vragolanima Tomu Sojeru i Haklberiju Finu nastojao da brišem rasne i socijalne granice među ljudima – rekao je Mark Tven, nervozno vrteći lulu u ruci.
– To je – Žan-Pol Sartr je punio lulu fino rezanim, namirisanim duvanom – neka vrsta egzistencijalizma.
– Da nisu izumrli, Hazari bi bili velike pristalice t oje ideje – rekao je Milorad Pavić, stavljajući lulu među zube.
Livrejisani konobari poslužili su piće, ali su njih trojica, zaneseni razgovorom, zaboravili da uzmu čaše. Malo kasnije su se kuckali lulama i nazdravljali.
Gotovo nevidljiva, iza leđa im je prišla komunalna policija upozoravajući ih da je u sali zabranjeno pušenje, da moraju imati maske…..
Ja sam imao masku. Ja, Igor Simaković.
Ne nosih je zbog nametnutog protokola, već da mi, poput duvanskog dima iz lule, svi njeni mirisi, karmini i ulja ne pobegnu sa mojih usana. Skupljao sam to sa nje.
Ova trojica platiše silne kazne.
Ja sam se razmišljao da li da odem u Hitnu pomoć jer sam maločas tako šiknuo glavu o kuhinju, da su mi se javili, sa sve zvezdicama, mnogi knjigaši.
I lulaši.
KAKO SAM SISTEMATSKI UNIŠTAVAN OD IDIOTA
Umirem ovde. Duša mi se bukvalno gasi. Ako sam ikad imao neki talenat, više ga sigurno nemam. Posao koji sam i znao da radim, zaboravio sam. Pretvorio sam se u želatinastu masu, parazita koji za kikiriki koji mu daju mora da trpi gomilu idiota,poltrona i neznalica. Menjam se, na gore. Mrzim sebe. Iako sam na poslu upoznao par kolega za koje bih ruku u vatru stavio, slobodno mogu da kažem da radim sa lošim sojem ( ha, popularna, medicinska reč ), od kojih 50% ne bi prošlo na ozbiljnom psiho testu, a od preostalog broja, 25% ne bi prošlo na testu znanja. Voleo bih kad bi se neko ozbiljno prihvatio posla sređivanja sranja, pardon stanja u zemlji i krenuo bekhend slajsom da seče redom, makar to značilo da sam i ja sasečen. Neko to mora da uradi. Neko je to morao još pre desetak godina da uradi, i tada je bilo manje više isto, ako ne i gore.
Čim malo sredim svoj život i čim pronađem nešto što nije u stilu “jebemo te za 400€ i pitamo te jel’ dosta”….
Na kraju, ću poput svih oko sebe da zapalim preko. Nadam se samo da nisam prestareo i zakasnio. Ako ništa drugo prestaću da mrzim sebe.
A možda i ništa neću uraditi.
Možda je već prekasno.
LEĐA
Moram da vam priznam nešto.
Danas sam u parku, na snegu video otisak leđa iz 1979 god. Takozvana “Jezuška” pripadala je Srni, devojčici s kojom sam, te godine, tog popodneva, bio ceo dan na snegu, mokar i slinav ali srećan, želeći da obradujem svoje detinjstvo zimskim radostima.
Danas je 2022 god. Srna je izrasla u predivnu ženu. Krevet na kome smo se hrvali i vodili ljubav još ne nameštam. Na pamučnoj posteljini ostao je otisak njenih leđa. O Bogo, kako sam voleo ta leđa. Znao sam da zavrljačim njen pridrživač grudi, pa da je ljubim u vrat, leđa, neke njene mladeže sam zvao Ravel, Carmina Burana, Wagner…Ljubio ih, lizao,ponekad je na kvarno ujeo za guzu. Kažem vam,tj. pišem vam, okrenula mi je leđa jer je htela da poludi zbog tog lizanja i grickanja. Ondak sam i ja poludeo i kad god sam naglas dozivao njene mladeže oblačili su mi, nemarkiranu košulju koja se zakopčavala na – leđa.
Moram da vam priznam nešto. Znate li da se ova špriceruša, koja udara injekcije protiv ludaka, zove – Srna!
I ko je sada, u ovoj priči lud?
Igor Simaković
Ilustracije
um. fotograf Zo Pelin,
Split
Igor, Simaković, živi i radi u Smedervu
„Ja nisam više čovek, već besana, nemirna misao. Ostario sam kao skupljač utisaka…..“ I.S.
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.