KNJIŽEVNA TEORIJA I KRITIKA KAO JAZAVAC PRED SUDOM – Ivan Despotović

KNJIŽEVNA TEORIJA I KRITIKA

KAO JAZAVAC PRED SUDOM

…kako domaći i svetski intelektualci svojim razmišljanjem nastavljaju da vređaju moralni ukus regionalnih kulturnih poslenika, koji su zbog toga morali burno da reaguju, što im i beše društvena dužnost…

1..

Gospodin Hitler je veoma častan čovek.

Od nas, običnih ljudi, niko ne može imati bolje namere od jedne naše napredne evropske palanke. 

Kada bi drug Staljin znao gde se nalazimo, odmah bi intervenisao da nas oslobodi. (U gulagu.) Jer on je najodgovorniji i najbolji od svih naših pojedinaca.

Gospodin ili drug Pentagon, takođe predstavlja grupu veoma časnih ljudi, i traži saradnike.

Prethodne iskaze, to jest aksiome za silogizme koje će tvoriti glasnogovornici napredne demokratske, te politički korektne književne nad-čaršije – nismo preuzeli iz kakve Pekićeve „fantazmagorije“, te ni iz tabloidne štampe. Ovi su nas zapahnuli iz takozvane aktuelne stvarnosti, koja je, kao što se već „poslovično“ izrazio Dostojevski – nepredvidivija od svakoga romana, a dodaćemo – i od svake književne i stvarnosne kritike.

Granica između totalitarnog i demokratskog se na srpskoj književnoj sceni pokazala kao veoma skliska, poput one između fikcije i faktografije. Donedavno smo konstatovali kako, poput svih, predvidesmo ko će biti laureat NIN-ove nagrade kritike za roman 2020. godine, kao i fakat da će pisac to postati, između ostalog, zahvaljujući svojim zaslugama u sprovođenju moralnih, demokratskih i konkretnih korektnih vrednosti (zahvaljujući dobroj krvnoj slici) – pre svega hrabrim ustajanjem protiv jednog (da li i drugog) književnika velike evropske vidljivosti. Nismo, međutim, mogli predvideti da će naš laureat kasnije i tužiti jednog istaknutog kritičara zbog relativno negativne (ali ništa manje “nepristojne”) kritike i ideološko-književnih zamerki, u osnovnom sudu u Beogradu.

Kako se to u Srbiji događa da neko iz redova istaknutih moralista, usklađen sa EU politikom i demokratskim te i diverzifikovanim principima našega okruženja – odjedared nastupi samosvojno-jednostrano, poput aktuelnog predsednika Republike, tužbom upriličenom sa pozicije moći koju ugledno priznanje i književni mandat valjda daju – ostaje zagonetna metamorfoza.

Srbija je velika tajna.

Demokrata u njoj ne zna koliko je zapravo despot; a despot je zaboravio koliko je bio demokrata.

Kako svi putevi vode do Nobela, setimo se nakratko prvo Harolda Pintera koji se protivio intervenciji 1999-e i izručenju Miloševića u Hag. Izvesni pisci primetili su da Britanija nije dopustila da se Pinter izloži makar prizvuku linča zbog toga, jer su Englezi svesni da se takva književnost ne rađa svakoga dana. Mala i nesvrstana Austrija, kao potpuno propala imperijalna sila, po mnogo čemu nalik Srbiji, prosto nije smogla snage i reputacije da nešto slično učini za Handkea, to jest za njegov pogled na svet.

Tako smo na domaćem terenu dospeli do podele na dva fronta, a među redovima onih koji zastupaju nešto što bismo mogli nazvati globalističkim libero-nacizmom našli su se, očekivano, Saša Ilić, Vlada Arsenić i drugi. Prvo, ovlašno pogledajmo naratologiju i poetiku dva sasvim različita, vremešna, a savremena autora: Handkea i Roberta Cimermana. Proza Austrijanca apriorno je eksperimentalna, post-beketovska, no konkretizovanija nego što su to pomalo jalovi Beketovi prozni poduhvati kao Moloa i sl. Odmah zatim, primetićemo da je Handke autor koji je inspirisan aktuelnom stvarnošću zapadne Evrope, s tim što se ta stvarnost ne dotiče politike niti krupne fabule, već prati psihu ili nultu ideologiju tzv. običnog čoveka. Junak je često metafora za minimalističku aktuelnu stvarnost i svest. Premda jezički, floberovski (M. Bovari), pisac ne daje nikakve autorske komentare ni osećaje, te bi time trebalo da bude distanciran od svakog angažmana i društvene kritike – delo u čitaocu može da izazove mučninu, zgroženost nad otuđenjem, te naposletku i nad nemoralom podvučenim u površnosti i frazi. Kao što je u nedavno održanoj internet-tribini potcrtala teoretičarka Milena Đorđijević, Austrijanac se u očima književne kritike javlja kao pisac koji traži slabog čitaoca, jer su i njegovi likovi slabi, te je potrebno da čitaoci postanu ta slabost da bi poprimili „svest“ takve proze odnosno stvarnosti. Poput stvarnosti viđene i opravdane uglom jednog šizofreničara, kao najnormalnijim polazištem, na primer. Bob Dilan, pseudonimom i imenom onaj drugi u ovom „poređenju“, kao pesnik, eksplicitnije iznosi nezgodna pitanja „nas“ kao „Zapada“, mislećih entiteta, ljudi, u potrazi za drugošću i slično. No, kako su rok i pop odavno izgubili opasne i istraživačke elemente, ova Dilanova oštrica ušuškana je u minulu muziku, uprkos nesumnjivoj vrednosti određenih njegovih pesama. Nije svaka Cimermanova pesma dovoljno dobra, niti antologijska. Naravno da nije. Ali to ne beše ni svaka Verlenova, nemojmo zaboraviti. I tako dalje.

I šta se sada dešava? Arsenić, kao pristaša globalnog pokreta, to jest njegovih neo-fašističkih liberalnih varijanti – u Danasu daje tvrdnju kako prozaistu nije ni trebalo nagraditi, no učiniti nešto sasvim suprotno od toga. Suprotno od nagraditi, jeste kazniti. Dakle demokrata se zalaže za zabranu slobodnog govora, ili prava da se prisustvuje nečijoj sahrani na primer, što manje-više spada i u osnovna ljudska prava. Kažnjavanjem, piscu bi trebalo uvesti sankcije, zabranjivati mu rad, kao što je, na primer, iz sasvim drugačijih i krivičnih razloga, u muzici izvršen pritisak na Plasida Dominga. Međutim, kod Handkea ne postoji optužba za krivično delo. Dakle, ostaje samo verbalni delikt koji je Austrijanac „izvršio“. Nedopustivo mišljenje. Prisustvo na „državnikovom“ pogrebu na kome je zabranjeno naći se. Takav delikt se sada pripisuje i svakome ko u medijskom prostoru sledi neki pravac toga mišljenja ili ga „uzdržano podržava“. No, Arsenić dalje tvrdi i da su Dilan i Handke nebo i zemlja, te da je nagrada Cimermanu sasvim opravdana, a Austrijancu nedopustiva. Šta je razlog takvoj dihotomiji? Cimerman podjednako preispituje zapadne vrednosti, iste one na kojima Arsenić utvrđuje svoj ustanak na Handkea. Dilan je upakovan u muziku, te izokola (mada nezasluženo) ostaje u prizvuku prigodnoga. Handke je u prozi oštar i nag, a uz to se usuđuje da verbalno izusti svoje kompleksno mišljenje. To je mnogo veći problem za nesuđenoga kritičara koji je, veoma originalno, ljubitelj rokenrola, a zapravo jedan lokalni i karijerni kičer, koji sa izvornim rokom teško da ima kakve veze.

Handkeove autopoetičke i stvarnosne postavke, koje, kao što je u pomenutoj tribini nagovestio Nebojša Grujičić – tvrde da upravo pojednostavljivanje i predstavljanje stvarnosti (po prirodi kontroverzne i složene) kao nečega monolitnog i jednostranog – doprinosi zapravo nasilju i predstavlja vid istog – očigledno se nisu primile u razmatranju naše ekstremno liberarne te i totalitarne intelektualne struje, možda poput nečega odveć komplikovanog i mutnog. Moguće – suviše inteligentnog. Svi smo krivi za sve – jeste citat koji anticipira i ovaj handkeovski problem. Kod ove „pravdoljubive“ struje nisu zaživele ni činjenice da je većina optužbi protiv Handkea potezana za nešto što on uopšte nije ni izjavio (napisao), te su stoga objavljeni i njegovi ukupni publicističi tekstovi i eseji, da bi se crno na belo moglo videti šta je Handke zaista zabeležio o eks-Ju, a šta nije. Prostor za piščev verbalni delikt tu je prosto iščezao. A u očima „nekoliko gnevnih ljudi“ – i fakat da Jugoslavija nije jedino geografsko područje kojim se Austrijanac bavio. Tu je i Španija, i mnogi drugi delovi sveta. Ne želeći da medijsko i jezičko frazeološko nasilje – sa distance – određuje njegovu emociju – otputovao je na lice mesta, to jest poprište dešavanja. 

Da dalje, u kontekstu srpske čaršije i lokalne scene, ne parafraziramo činjenice koje su izneli pisci koji umetnost  i dalje ne smatraju uniformnim i prigodnim „globalnim“ fenomenom, koji dakle ni roman ne drže za oblik zabave i podučavanja, a to su fakti koji se tiču situacije u kojoj se NIN-ova nagrada dodeljuje kao nagrada kritike, a u žiriju nema nijednog (ili samo jednog?) književnog kritičara.

Srbija je, nezavisno od pogleda inostranih pisaca – velika tajna, i u njoj je žiri za Veliku literarnu nagradu kompetentan koliko i žiri za Zvezde granda. Književna teorija, za takvu potrebu – pevaće karaoke. No Nobelov „žiri“ ipak ne čine toliki šarlatani (još uvek), te je shodno tome – onaj stokholmski krug glavni target napada, a ne ovaj domaći. Svoje meso se ne jede, uzrečica je i sicilijanske mafije, čije filijale su se dobro prilagodile i u EU.

Tako smo dakle došli do zaključka da se ozbiljan i etičan (a  ne samo estetičan) književnik mora staviti na stranu jačega. U sporu Pentagona i Miloševića, ovaj mora podržati gospodina Pentagona, a ne mister-Slobu. Opasno je, iz gore navedenoga, ako se ne stavi ni na čiju stranu. Kada niste sa nama, onda ste protiv nas, a to je zapravo kič. Ako se kakva švabska post-avangardna budaletina prividno i stavi na stranu nejakog Slobe koji od flote ima samo pokvarene migove – mora biti kažnjen, ako ne zbog – piscu pridenutoga i izmišljenoga zločina – ono zbog same gluposti. A šta sa Srebrenicom? Pa, kada bira koji zločin da „podrži“, eminentan i etičan pisac treba da opravda onaj vijetnamski, gde je živo spaljeno oko tri miliona ljudi (civila, žena i mahom dece mlađe od 12 godina), a ne da „opravdava“ kakav bedan balkanski, gde su „trapavi“ lokalci jedva uspeli da namaknu nekoliko hiljada nedužnih nesrećnika. Veliki pisac nikada ne staje na stranu slabotinje, niti na onu „crnaca“ ili „žutaća“, a to aktuelni NIN-ov laureat i rok-kritičari u potpunosti „znaju“, ili je to barem tako u njihovoj glavi. A ni današnji levičari nemaju više ni „v“ od levice. Tako je uostalom propao i rokenrol, a da li će uz njih propasti književna umetnost, etos, moral, lepota, ili nešto treće (poput suviše složene ljudske vrste) – ostaje da se vidi.

2.    

Nekako u senci ovih zbivanja ostaje suštinski problem jedne umetnosti – odnos knjige „za života“ i one „posle smrti“, kao i nevolja jedne male sredine koju čini zemlja od 7 miliona stanovnika – sredine ne toliko majušne po svome kvantitetu, već po mikro-klimi i rođačko-rodovskom, te burazerskom ustrojstvu društva, pa i književnosti. Tako je jedna čisto književno-teorijska polemika apropo Pavića, između Jasmine Ahmetagić i Vase Pavkovića potisnuta u drugi plan, a po svoj prilici mnogo simptomatičnija za književno-istorijsku prekretnicu na kojoj se srpska kultura možda nalazi. Kao i u prethodnom slučaju, kritičarka-teoretičarka se našla pred naletom okolnoga čuđenja, mada u daleko normalnijim i polemičkijim kategorijama, daleko od svake tužbe i podalje od preterane profanizacije. Naravno, da je Pavić živ, mi prosto ne verujemo da bi mogao tužiti dr Jasminu, te ni da bi to mogla učiniti njegova žena, ma koliko da smo svežeg klasika poznavali i u svakodnevnim i tabloidnim izdanjima. 

Unutrašnja strana postmodernizma; Pavić i pogled na teoriju preispituje dosadašnji pogled na Pavićevu grandioznost u srpskom posmodernom romanu, i što je još znakovitije, osporava i samoj postmoderni epitet napredne književne poetike koja je nadogradila modernu, dajući joj radije prizvuh praznine između dominantnih književnih epoha.

Ono što je za srpsko podneblje značajno jeste pitanje – da li se u jednoj lokalnoj post-kulturi može desiti da jedino prijateljske i druge veze i poznanstva, te okolnosti karijere, postanu presudne za percepciju budućega kanona – te da u novonastaloj državi, baš poput Crne Gore, Bosne, Hrvatske, i kod nas nacionalnu književnost budu ispisivali književni službenici i dobro umrežena kritičarska ekipa? I da li jeste neprikosnoven pravac „modernosti“ i savremenosti, objektivnosti ili korektnosti u kome se jedna književnost mora odvijati. Sada je neko možda prvi put naučno postavio pod upit celu postmodernu, prvenstveno onu na ovom jeziku. Drugo, neko je teorijskim aparatom osporio ogromnu većinu onoga što je jedan od najistaknutijih a donedavno savremenih naših pisaca napisao, ostavivši u kanonu „večnosti“ samo Hazarski rečnik i Ruskog hrta, dakle jedan kraći roman i jednu priču.

 

 Ahmetagić je ovim bacila senku na književnu kritiku iz prethodne epohe, koja je Pavića „ohrabrivala u neopravdanim i vanestetskim pravcima“, kritike koja je dakle tvrdila da je svaki novi njegov roman izvrsan i od značaja, „nanoseći time štetu razvoju ovog pisca“. Sve to dodatno problematizuje fenomen „poslušne kritike“, koja se grupiše oko jednog centra moći, bez individualnoga i teorijski potkrepljenoga stava.

Ono što je interesantno na lokalnom pa i evro-američkom nivou, jeste: da li dominantne poetike na kojima mladi autori odrastaju, odnosno koje pak smatraju za nepremostivi zid svome stvaralaštvu, jesu uvek pravosnažne i razložne (a neke su to svakako svojevremeno i bile). I još više – da li su glasnogovornici (često i nadareni pisci i spisateljice) jedne takve poetike – slučajevi poput „Novaka Đokovića“ ili „Fišera“ – osobe nastale niotkuda, jedino snagom svoga genija i fenomenom književne sudbine; ili su to izlobirane veličine čiji je dar upregnut u širu književno-političku sliku, pa i okrnjen njome – nešto poput etabliranog mejn-strima.

Svakako, dobro je da se vreme menja, kao što ono to uvek i čini. Postmoderna je tvrdila da su jednoznačnost i vera moderne prevaziđeni. Danas u poeziji tvrdimo da je tzv. lirizam, kao i metrika, prevaziđen bitništvom i kristalno jednostavnim rečima. Međutim, Cimerman dobi Nobela, pri čemu je njemu uspelo da u takvu nagradu prošvercuje rimu, možda prvi put posle Pasternaka… na ogorčenje mnogih gnevnih. Poslednji dobitnik ove prestižne nagrade jeste opet pesnik(inja), Luis Glik. Ona možda jeste i formalno bliža bitništvu, korišćenjem svakodnevnih reči i posmatranjem pesama kao predmeta, naglašenom inteligencijom, premda i ispovednim tonom koji je moguće opasan; no – pukotine su već napravljene i neki kritičar ili (još opasnije) „teoretičar-terorista“, u stvari samo „prostodušni“ uzbunjivač iz akademske zajednice – može napraviti prostor za preokret i iznenađenje. Živimo u zanimljivim književnim vremenima.

Ivan Despotović

Ivan Despotović, (1978.), Beograd. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, a objavio više knjiga proze i poezije. Piše eseje i kritičke članke. Za svoj rad je dobio više književnih nagrada. (Ovo je oficijelno, a naš komentar uz njegovo ime glasi: Sa ljudima koji ovako razmišljaju i pišu, sa ponosom sarađujemo.)

Božo Kijac, u svom stilu