Vi ste dirigent. Biti dirigent… Biti uspešan dirigent sa ovih prostora, a u inostranstvu, je sjajno. Da li ste dirigent u porodici, (ahahahah) ili je porodica baza gde crpite energiju i prepuštate joj se.
Biti dirigent je neopisiv osećaj, već 25 godina živim svoj dečački san. Divan je i osećaj biti uspešan u svom poslu, to mi daje energiju da uvek idem dalje i pomeram granice. Što se porodice tiče, prilagođavamo se jedni drugima, pogotovo kada su moja putovanja duga. Jednom me je supruga pitala da li mogu da ostavim svoj ego ispred vrata (hahahahahahahaha). Ja sam joj objasnio da moja „čarobna“ dirigentska palica funkcioniše samo na podijumu. Šalu na stranu (ona se nije šalila, ja jesam), kod kuće sam potpuno oslobođen te poslovne tenzije i obzirom da su ti momenti kada smo svi zajedno vrlo retki, trudim se da to vreme provedem kvalitetno sa njima. Ja sam taj koji na podijumu vodi, kod kuće sam samo običan član porodice.
Dvadeset pet godina živite u inostranstvu, tačnije u Švajcarskoj, radite u Nemačkoj (Muzički direktor državnog orkestra i pozorišta u Braunšvajgu) ali radite i po svetu. Da li užvate u privilegiji što ste okruženi posebnom lepotom koja je stalno oko Vas, mislim na umetnost, arhitekturu, kvalitet života, prirodu, putovanja, grandiozne sale…. Jer, retki su “naši” umetnici koji su opstali u inostranstvu, a Vi jeste, i to veoma uspešno…..
Da , moj put dirigenta je nezvanično krenuo još ranije, učio sam horsko dirigovanje već u školi, kod izvanrednog prof. Radojice Milosavljevića – Ice (tako smo ga zvali od milošte i zbog ogromnog poštovanja prema njemu), koji je s druge strane bio učenik mog dede, Srboljuba Srbe Cvetkovića koji je bio jedan od osnivača niške muzičke škole. Moje muzičko školovanje se posle nastavilo u Beogradu, Nemačkoj i Makedoniji. Trenutno zauzimam poziciju glavnog muzičkog direktora (Generalmusikdirektor) državnog orkestra i pozorišta u Braunšvajgu. Orkestar postoji od 1587. a pozorište od 1690. godine. Izuzetno sam ponosan na to što sam prvi Srbin na toj poziciji u istoriji. Tu poziciju je na nivou bivše Jugoslavije imao pre mene samo čuveni Lovro Matačić koji je bio Generalmusik direktor u Frankfurtu.
Moj posao mi pruža ogromnu satisfakciju, ne samo zbog mogućnosti bavljenja muzikom na vrhunskom nivou, već i zbog svega što bavljenje tim poslom uz to i donosi. Putovanja u prelepe zemlje na raznim kontinentima, mogućnost učenja i usavršavanja jezika (moj mali hobi, 8 na broju), upoznavanje različitih kultura, tradicija i ljudi, rad sa vrhunskim umetnicima i još mnogo toga. Kada sam pre 25 godina došao u Švajcarsku, mislio sam da sanjam. Imao sam prilike da upoznam mnoge zemlje, svaka je lepa na svoj način, Italija, Francuska, Finska, Nemačka, Austrija , Švajcarska, Meksiko, Argentina, USA, Kina, Koreja i mnoge druge. Na početku nije bilo ni najmanje lako, ali je u meni pobedio taj dupli jarac koji je stalno išao napred.
Imao sam prilike da nastupam sa umetnicima kao što su Ana Netrebko, Diana Damrau, Agnes Baltza, Ramon Vargas, Grace Bumbry, Francisco Araiza, Javier Camarena, Lukas Vondracek, Leticia Moreno, Roman Simović, Nemanja Radulović i mnogi drugi i to je za mene nemerljivo iskustvo….
Dirigovao sam u novoj sali u Hamburgu (Elbphilhamonie), Sala Nezahualcoyotl u Meksiku, Grand Theater u Šangaju, KKL u Lucernu, u operskim kućama kao što su Colon u Buenos Ajresu, Palacio de Bellas Artes u Meksiko Sitiju, Teatro Massimo u Palermu, Semeroper u Drezdenu, Stuttgart, Savonlinna, Bologna, Verona, Valencia, Basel, Bern…. Ti momenti su prelepi i ostaće mi u sećanju celog života.
Zajednička karakteristika za sve naše, u svetu uspešne umetnike je da im se u Srbiji veoma retko pruži šansa da nastupe. Neki to rešavaju tako što se (sentimentalno) odazovu pozivima svojih ovdašnjih prijatelja, bilo privatno, bilo preko zvaničnih institucija, i pristanu da svojim nastupom pokažu gde su u svetu, jer su možda željni da se pojave u sredini iz koje su potekli, predstave sebe, zaboravljene ovde, nekima je i ta šansa uskracena, a neki to ne žele, jer su povređeni i ogorčeni nebrigom (o našim umetnicima) koja ovde caruje?
Ono što je kristalno jasno je da naša zemlja, tu pre svega mislim na ljude odgovorne za kulturu, nema nikakvu strategiju. Ponekad se pitam da li je stvarno toliko teško napraviti jednu listu naših vrhunskih umetnika, stupiti u kontakt sa njima i pozvati ih da gostuju? Mislim da bi svi od toga imali koristi, i mi i država i publika. Valjda je onima koji „po cenu života“ čuvaju svoja mesta, jasno da ideja dolaska naših uspešnih umetnika nije da im ta mesta otmu. Sa druge strane, mi imamo divnu publiku koja je željna takvih dešavanja. Da li imate predstavu koliko se koncerata i drugih manifestacija moglo održati za cenu jednog performansa izvesne umetnice koja je sa svojom „izložbom“ gostovala u Beogradu? I da li mislite da su naši „veliki“ poznavaoci umetnosti, pre svega mislim tu na vrhušku koja je nju i dovela, stvarno nešto shvatili?
Vrhunski muzičari, slikari, dramski umetnici, pisci, zive u svetu i imaju ogroman uspeh ali za njih niko ne mari. Od Pariza, Berlina, Njujorka pa sve do Australije, svuda ima naših umetnika. Zašto ne gostuju češće kod nas Milijana Nikolić, Željko Lučić, Gordan Nikolić, Roman Simović, Aleksandar Marković, Aleksandar Madžar kao i mnogi, mnogi drugi. Da li znate kakve kritike u prestižnim evropskim novinama i časopisima dobijaju Sanja Radišić, Tijana Grujić, Marijana Mijanović, Marko Pantelić, Aleksandar Timotić, Jelena Banković, Sanja Anastasia, Tamara Banješević i ostali? Za njih malo ko zna u Srbiji, ali za učesnike rijaliti programa znaju mnogi. Tuga jedna. Naravno da su mnogi imali negativna iskustva, ovog puta počinjem prvo od sebe, ali i pored toga nisam odbio nikada ni jedan poziv za gostovanje u našoj zemlji i siguran sam da bi mnogi želeli da češće gostuju u svojoj Srbiji.
Vi ste, rekosmo, po profesiji dirigent, a to je osoba koja najbolje sagledava kvalitet jednog ansambla, ma koliki bio, (kamerni, simfonijski ili operski), kao i nivo organizacije i institucije. Sa druge strane, na čelu ste uglednog teatra.
Sama titula koju imam, a koja na nemačkom jeziku zvuči vrlo pompezno je isto toliko i kompleksna. Samim tim je i ogdovornost ogromna. Pre svega, umetnički i kadrovski razvoj orkestra, hora, ansambla, planiranje kako operske tako i koncertne sezone, audicije, odnos sa medijima, reklame, kao i nebrojene probe, koncerti i operske predstave. Tako obiman posao vam sa druge strane omogućava da imate uvid u sve sfere rada orkestra i pozorišta. Orkestar ima status A, to je u Nemačkoj veoma visoki rang. Trudimo se da izaberemo pevače, adekvatne za programe koje smo osmislili. Samo hor i orkestar imaju ugovore do penzije, ali im to ne daje za pravo da se ponašaju neprofesionalno prema svom poslu. Niko, apsolutno niko nije pošteđen konsekvenci ako ne radi dobro. Pevači i dirigenti imaju ugovore na određeno vreme. To vam ne da da se opustite, uvek morate dati svoj maksimum, u nadi da će Vam ugovor biti produžen. Ja sam u Bernu bio 12 godina, od toga 9 godina šef i nikada nisam imao duži ugovor od 2 godine. Sada imam najduži ugovor u karijeri, čak 5 godina. Staatstheater i orkestar iz Braunšvajga imaju dugu tradiciju, ovde su gostovali Gete, Mendelson, List, Rihard Štraus i mnogi drugi ugledni umetnici.
Sigurno spadate u najkompetentnije osobe koja može da ukaže na sve manjkavosti i greške, koje su decenijama evidentne na srpskoj muzičkoj sceni. Nesumnjivo da poznavaoci Vaših umetničkih stavova znaju da veoma pomno pratite desavanja kako u svetu, tako I kod nas.
Uffffff, to je uvek teško pitanje. Pratim srpsku muzičku scenu, ima i lepih i manje lepih stvari. Mislim da mi je na kraju krajeva i dužnost da pratim situaciju, tu sam ponikao, studirao, poznajem ljude… Iako imam dvojno državljanstvo, nikada mi nije palo na pamet da u biografiju stavim da sam švajcarski dirigent. Imam ogromno poštovanje prema Švajcarskoj, ali znam odakle potičem i strašno sam ponosan na to.
U mnogim Vašim predstavljanjima i razgovorima, veoma ste oštri, a i mi smo, pa neka pitanja možda nisu uobičajena, ni prijatna, ali su zanimljiva……
Naš magazin spada u naše najinformisanije medije, najpre iz oblasti opere a i šire (koncerti, gostovanja, desavanja u kulturi uopste….), i veoma dobro znamo šta se sve dešavalo u vezi pokušaja da dirigujete operom Manon Lesko.
Naša ideja je da o tome Vi iznesete činjenice, kako bi se dobila prava slika o tome. Ovde ćemo dodati kako oni koji rukovode tom institucijom nisu svesni da su, kao i sve druge javne ličnosti, pod lupom posmatranja javnosti i da njihove greške i stavovi, pa makar izneti i pred samo nekoliko osoba, imaju mnogo širi odjek nego što mogu da zamisle.
Vidite, mogao bih da Vam o tome pričam satima. No da krenemo od početka. Ideja nekih izuzetnih ljudi u NP, kao što je moj kolega i prijatelj, Miša Jovanović, prvak opere u Beogradu, bila je da probaju da me vežu za NP još pre puno godina. Naravno da tadašnjem vodećem kadru oko gospodina Savića ova ideja nije ni najmanje odgovarala. I pored toga se nekako desilo da 2012. godine iz vedra neba stigne poziv za premijeru Carmen. TO iskustvo ne bih poželeo nikome. Kao nekome ko godinama radi u pozorištu, situacija u NP je posle pola sata postala potpuno jasna. Sujeta, ljubomora, neprofesionalizam pojedinaca su samo neke od situacija sa kojima sam morao izaći na kraj. I onda, šta se dešava, pred samu premijeru kreće borba za podelu. Nikada do tada nisam doživeo takve stvari. Politički pritisci, javne uvrede, omalovažavanje mog rada (sa izuzetkom tadašnjeg upravnika Bobe Đurovića, nekih članova ansambla i većine orkestra i hora), jednom rečju, skandal! Posle tog “izuzetnog iskustva”, 7 godina kasnije, stiže poziv aprila 2019. godine iz NP za Manon Lescaut. Ja sam lično bio počastvovan pozivom, ipak opera je slavila 100 – godišnjicu postojanja, bilo mi je interesantno i prijalo mi je da su me se setili, jer i dan danas imam izuzetno korektan, čak i prijateljski odnos sa mnogim umentnicima iz NP. Sa druge strane, moji najbliži prijatelji predvođeni mojom mamom su mislili da sam potpuno sišao s uma da ponovo prihvatim nešto u NP, posle svega što se desilo 2012.
Sve je bilo dogovoreno sa direktorkom opere JTP. Trebalo je da izvedem premijeru 30.11. Dogovor je bio da posle gostovanja u Teatro Colon u Buenos Ajresu, a pre gostovanja u Semperoper u Drezdenu, budem 6 nedelja u Beogradu i spremim premijeru. Četiri dana pred početak proba sam informisan da se probe pomeraju jer solisti i hor nisu spremni. Trazili su se od mene novi termini. Ja sam ponudio sredinu februara do sredine marta. Odbijeno je i rečeno mi je da premijera mora biti u januaru. Na kraju je premijera ipak bila krajem februara kada sam ja mogao, ali… Onda saznate da se u sve to umešala politika, agentura Sandre Milankov, interesi direktorke opere itd.. Jednom rečju, sramno. Nije strašno što su termini bili pomereni, dešava se to i u svetu. Strašan je način na koji se sve to desilo. Ipak je najbolje od svega kada je već pomenuta direktorka opere u poruci izjavila da nema razloga da se ljutim, jer su hteli da mi izadju u susret. Meni? Malo mi je bilo smešna ta izjava. Onda su mi nudili da dodjem i sa 2 probe dirigujem nešto. Ja sam mislio da me zovu zbog prestiža i nivoa, kakva zabluda. Oni nisu shvatili da ja moj posao nikada i nigde ne shvatam kao „tezgu“ a pogotovo ne u mojoj zemlji. 25 godina se trudim da uvek dam svoj maksimum gde god radio i onda treba da dodjem u NP i sa jednom, ili dve probe nešto isfušarim i uzmem novac, da bi me posle ti isti koji su me zvali, ogovarali??? Apsurd, ne postoji druga reč za to.
Pošto ste sigurno naš najuspešniji dirigent u inostranstvu, da li ste imali ponude sa srpskih visokoškolskih ustanova, da budete makar gostujući profesor dirigovanja, ili da držite master class za desetine mladih dirigenata, kojima se nakon školovanja uopšte ne pruža šansa za pokazivanjem onoga što umeju i mogu.
Imao sam samo jednom poziv od dekana FMU, gospođe Nestorovski za jedan Masterclass nakon što je videla moj koncert na Mokroj Gori, na tome se na žalost i završilo. Razlog mi nije poznat, iako slutim. Posle 25 godina svakodnevnog, višesatnog rada sa orkestrom i pevačima kao i solistima , mislim da bih imao šta da pokazem mladjim kolegama. Držim kurseve u inostranstvu. Dalje zaključite i sami.
Slikarstvo, jedna od Vaših pasija.
Ah, jedna od najdivnijih stvari u mom poslu su putovanja, i to što na njima mogu da vidim. Crkva svetog Petra u Rimu i Vatikan, Muzej Ufizi u Firenci, mesto gde je rodjen Corleone na Siciliji, kuća Fride Kalo i Dijega Rivere u Meksiko Sitiju, Mocartovi manuskripti u Austriji, Rajhsmuzej i muzej Van Goga u Amsterdamu čuveni dvorac u Drezdenu sa najvećom kolekcijom porcelana u svetu, muzeji u Londonu, Parizu, Berlinu, samo su neka mesta gde sam uživao u svojoj pasiji. Obozavam Rembrandta i slikare flamanske škole, što se vajarstva tiče za mene je Mikelanđelo još uvek neprevaziđen. Neizmerno sam zahvalan sudbini i svom poslu što sam mogao da doživim sve to.
Pitanja L. M.
(Nastaviće se)
Alessandra di Giorgio za P.U.M.
2 komentara
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.