Rat i mir Irene Zarić – Irena o sebi

Napisala sam:

Irena Zarić, upamćeno ime, nostalgija, harizmatična žena krupnih, vrcavih očiju koja uvek ima osmeh i neiscrpnu radost i optimizam koji se uvek oseća kada je neko pored nje. I kada nije. Zrači, kroz slike, snimke, pomen imena. Ostvarena, srećna, ali daleko od nas.

Predložila  sam Gospođi Ireni Zarić da za Magazin Pravo U Metu odgovori na nekoliko pitanja. Nakon prvog pitanja, pogledavši ni malo kratak odgovor, poručila sam: Samo nastavi, niti će se šta oduzeti, niti će se bilo šta ispravljati, a tome naslov mora da glasi: Rat i mir Irene Zarić. Odmah se složila, rekavši: “To sam ja!”

L. M.

Rođena sam u Beogradu, ali moji (sa mamine strane) su došli iz Vojvodine, dok je sa tatine strane, njegov otac rodom iz Požarevca, službom oficira, otišao u Sarajevo i tamo sreo moju baku, lepu crvenokosu Prijedorčanku, da bi kasnije svi završili u Beogradu… Mama je došla iz Novog Sada u Beograd na studije medicine gde je i upoznala tatu… Pradeda sa mamine strane je bio šumar na imanju porodice Dunđerski i kada je mama rešila da studira u Beogradu , pradeda je sa ćupom zlata došao u centar Beograda i kupio mami stan na Terazijama. Deka (mamin tata) je imao fabriku cigli (tkz. ciglanu) u Novom Sadu, na mestu današnjeg Sajma… Baka je imala šnajdersku radnju u kojoj je radilo 9-10 devojaka, u kojoj su se šile najlepše balske haljine… Kako je mama bila jedinica, baka i deka su rešili da pređu u Beograd i da joj se nađu i pomognu…. Mama i tata su se upoznali na studijama medicine u Beogradu i ludo se zaljubili… Kako su mama i tata bili lekari, oboje predati svom poslu i radili danonoćno, ja sam rasla sa dekom i bakom u prelepoj kući na Dedinju koju su oni kupili kada su se preselili u Beograd… Okružena ljubavlju, divnom prirodom, slobodom rastanja i formiranja ličpnosti, ušuškana u sigurnu bezbrižnost, od ranog detinjstva sam imala sreću da zagrlim život i da uživam u svoj njegovoj veličanstvenosti, kao neka princeza u prelepom zamku sreće , ljubavi i lepote. Baka – nana, kako sam je ja zvala,  bila je veoma stroga u mom vaspitavanju, pa sam morala da vežbam da hodam sa knjigom na glavi, da bih imala pravilno držanje dok hodam, ili da za vreme obroka držim dugački lenjir duž leđa, da se ne bih krivila… Nana je pevala u crkvenom horu, i jutrom bi me budila svojim umilnim sopranom… mama je svirala klavir i gitaru i školovala glas, ali nije nastavila dalje, a tata je svirao violinu i harmoniku i pevao najlepše sevdalinke…

I kao nekakav normalan nastavak svega toga, kao mala devojčica sam imala privatne časove klavira i pod budnim okom moje porodice,  ispunjavala sam ono što se od mene očekivalo, i to sve sa mašnom u kosi, lenjirom duž leđa i knjigom na glavi… ali avaaaaj… moj profesor klavira je bio pijanista Aleksandar Toškov, čija je majka bila operska pevačica… a kako sam ja na časovima klavira više volela da pevam, nego da vežbam etide i skale, Prof. Aleksandar je predložio mojima da me njegova majka čuje… i tako me je odveo kod nje, a divna gospođa me je čula i rekla mojima da imam lep glas i da bi po njoj trebalo da ga školujem. Kako sam od malena bila veliki zvrk, jedva dočekah da ne moram satima da sedim vežbajući klavir, nego mogu da pevam u stojećem položaju i gestikuliram, a moj dragi profesor da me prati na klaviru….

U našoj velikoj kući uvek je bilo puno gostiju, rođaka i prijatelja… u dnevnoj sobi dugačak sto pun naninih specijaliteta i đakonija,  deka koji u pročelju stola vodi glavnu reč, a u sred sobe veliki televizor…. na programu Đorđe Marjanović i Olivera Vučo…. ja mala, niža od stola, ali sa jakim glasom (jačim od dekinog), stanem ispred televizora i pevam “Ponekad u 8” ili “Neću tebe, neću ja”, igram, pevam i imitiram moje idole Đorđa i Oliveru…. naravno deka i žamor gostiju se utiša,  jer ko je mogao protiv zvrka sa ugrađenom sirenom, hehe….. verovatno je   mojoj prevelikoj energiji doprinelo i odrastanje u velikom dvorištu punom cveća i voća, a  tu su bile i ljuljaška i klackalica, na kojima sam od ranog jutra izvodila svakojake vratolomije, pevajući iz sveg glasa i budeći sve komšije redom…

Nekako, ceo život me prati neka oprečnost, sa jedne strane ljubav prema svemu što je odmereno, klasično, muzici na prvom mestu, slikarstvu, dramskim predstavama, balskim haljinama, zamkovima, muzejima, kočijama, književnosti i arhitekturi, a sa druge strane ljubav prema modernoj tehnologiji, dalekim putovanjima, modi, brzim kolima i motorima, druženju uz muziku tamburaša i starogradske muzike, harmonike i sevdalinki,  gitare  i romskih nostalgičnih  melodija, do igranja  po najpoznatijim svetskim diskotekama, odlaženja na predstave  mjuzikla po Brodveju i burleskama u Parizu…   U isto vreme sam išla u klasičnu gimnaziju, obožavala hemiju i provodila sate u laboratoriji uz formule i epruvete, da bih drugi deo dana nastavljala u muzičkoj školi Mokranjac (klasa Prof. Mirjane Vlaović), upijajući svaku notu, svaki zvuk, učeci, vežbajući, isprobavajući glas, instrument od Boga mi dat, trudeći se da izvučem svu lepotu iz tog dara, da steknem sigurnost  uživajući u tom predivnom magičnom svetu zvukova poteklih iz velelepnih dela grandioznih kompozitora i uvek se iznova osecajući  tako malenom, neznatnom i neukom pred tom veličanstvenom magijom zvanom muzika.

Hemiju sam morala da zaboravim, jer se isparenja tokom eksperimenata nikako nisu slagala sa učenjem pevanja… I tako upisah Filološki fakultet na odseku za španski jezik i književnost, kao i engleski jezik,  i to uporedo sa Muzičkom Akademijom na odseku za solo pevanje u klasi Prof. Biserke Cvejić… Jezici su mi lako išli, čitanje i analiziranje knjiga takođe, (budući da je mama studirala svetsku književnost uporedo sa medicinom), te nam je kućna biblioteka bila prepuna knjiga koje su me oduvek privlačile, a čitanje je davalo neki mir i stabilnost mom uzavrelom temperamentu… dala sam sve ispite u roku, i stigla do tri ispita pred diplomu na filološkom fakultetu na odseku za španski jezik, smer za simultano prevođenje… Paraleno  se odvijao moj umetnički put učenja pevanja i sazrevanja kao muzičara… sa 21-22 godine sa raznim osvojenim republičkim i saveznim nagradama, prijavim se za audiciju u Narodnom pozorištu… u to vreme direktor Opere je bio Konstantin Vinaver, a upravnik Pozorišta Veca Lukic, dva velika poznavaoca svog posla, umetnosti i umetnika….. i bih primljena da počnem sa manjim ulogama, te započeh moje dugo putovanje u svet čudesa, ulogom Emilije u operi Otelo…

Ceo život sam volela da učim i svakog dana i svakog momenta da saznajen nešto novo, pa sam uporedo sa predstavama u Narodnom pozorištu, i dalje  studirala filološki (na kome imam prosek 9,7 – štreberka šašava ) i uvek bila u prvim redovima na predavanjima i na vežbama simultanog prevođenja… znači od ranog jutra sa slušalicama na ušima sam na sav glas prevodila dnevnike i novosti španskog radija i televizije, pohađala predmete i vežbe na Akademiji, išla na časove pevanja, a uveče pevala predstave… i onda se desila velika prekretnica i odluka, kada mi je profesor sa Filološkog, koji me je uzgred veoma gotivio,  pred celim auditorijumom i njegovim kolegama rekao: “Draga koleginice, vidim da vaša karijera operske pevačice ide lepim koracima napred…. ali… ne možete večito da imate, i to javno, i muža i ljubavnika…. mislim da ćete ipak morati da se odlučite!!!“  I eto, odlučila sam se i nastavila da pevam, ubeđena da ću jednog dana ipak moći nekako da „dokrajčim“ tog mog ljubavnika. tj. prevođenje, ali suprug – opera je ipak pobedio!…. Sve je bilo muzika, sve je bio san….

U Narodno pozorište uplovila sam  kao u neki sasvim prirodni tok moje umetničke reke. Sve je išlo glatko i logično, iz uloge u ulogu moja umetnost se hranila zvezdanom prašinom pozorišne scene. Ujutru gimnastika u baletskim salama pozorišta, tuširanje i odlazak na probe… želja za usavršavanjem, vežbanje, učenje uloga, preslušavanje raznih izvođenja. Uloge su se ređale jedna za drugom… Emilija u Otelu, Lola u Cavalleria rusticana, Italiana u Menotijevom Konzulu, Cherubino u Le nozze di Figaro, Mercedes u Carmen, Rosina u Barbiere di Siviglia, Fenena u Nabucco, Carmen u Carmen ( haha, ovo mu dodje kao kafa tri u jedan) …. Kako često volim da ponavljam, mislim da je glas i talenat od Boga, samo polazna tačka u dugačkom putovanju zvanom karijera… mladost i svežina je sama po sebi fluidna, sočna, u isto vreme prozračna,  kao i magični fenomen zvani glas. Ali da bi ta svežina, sočnost, ali i sigurnost zvuka potrajala kroz vreme, neophodno je posvetiti se učenju, vežbanju, negovanju duha i tela. ali pre svega u istraživanju sopstvenih mogućnosti. Samo na taj način umetnik uspeva da najtananije emocije iz srca i duše prenese direktno u srca i dušu publike. Kako sam već napomenula, ja obožavam život i uvek sam mu se predavala svim svojim bićem, ali za opersko pevanje je neophodno odricanje. Za divno čudo, to odricanje mi nikada nije padalo teško. jer kada se ima cilj, neke stvari padaju u drugi plan. Uostalom, uopšte mi se ne čini da sam se odricala nečega, jer sam umela sve da nadoknadim kada je za to došlo pravo vreme i pravo mesto…

Za vreme pripremanja premijere, (koja obično traje po mesec i više dana), nije mi smetala samoća, jer postoji ta koncentracija uma prema što boljem ostvarenju uloge…. možda mi je najteži trenutak bio posle uspešne predstave, posle mnoštva ljudi koji bi se tiskali da mi predaju buket cveća, ili potraže autogram, odlazak  u hotelsku sobu, napunjenu prelepim buketima, i još onako puna adrenalina i raznoraznih emocija od skoro završene predstave,   osećanje neke teške praznine i samoće…. ali sve je pitanje prilagodljivosti koja je veoma važna u ovom poslu…. 

Kako  je Prof. Biserka Cvejić poznavala moju nestašnu prirodu, zakazivala mi je časove na Akademiji u 7 ujutru… u prvo vreme sam se bunila, ali posle sam se navikla, i to mi je veoma pomoglo u karijeri i nije mi nikada bilo teško da idem direktno na probu i da pevam ni posle 15 časova leta sa kontinenta na kontinent. Paralelno sa mojim odrastanjem u Narodnom pozorištu, odlazila sam na razna putovanja, takmičenja i audicije po Evropi. Tako sam dobila drugu grand prix nagradu u Touluzu u Francuskoj, a sa nagradom i moj prvi lep novčani dobitak.

Prof. Biserka bi znala da nas studente potrpa u svoj veliki mercedes i da nas vodi u Beč na predstave, što je bilo u isto vreme i korisno i zabavno…. Sa profesorkom Biserkom smo stekli sigurnu i solidnu tehničku i umetničku bazu sa kojom smo kasnije mogli da se sami otisnemo u svet, i za to sam joj beskrajno zahvalna….

Na tim mojim putovanjima sam imala mogućnosti da cujem pevače iz celog sveta. Jedno je slušati već ostvarene pevače na velikim scenama, a drugo slušati i upoređivati se sa pevačima sličnog uzrasta i znanja. Uči se na svojim, ali i na tuđim uspesima, kao i na greškama… sve je to bila jedna velika škola i iskustvo, i ja sam beskrajno zahvalna i mojoj porodici, i Narodnom pozorištu koji su mi uvek izlazili u susret, a direkcija opere mi je uvek davala mogućnost dogovora…

Uporedo sa operskim, negovala sam i koncertna izvođenja dela ruskih, francuskih, španskih, italijanskih i domaćih kompozitora i putovala  po celoj bivšoj Jugoslaviji… Bila sam stalni gost Hrvatskog kazališta u Zagrebu, i sa njima išla na dugačku turneju po Rusiji (Kijev, Moskva i San Petersburg), sa ulogom Fenene u operi Nabucco….    Sva ta putovanja po Evropi nisu mi bila nepoznanica, jer sam imala privilegiju da od malena putujem sa majkom po svim gradovima Evrope, da odlazim u teatre i koncertne dvorane i slušam i gledam operske i baletske predstave… Iako imam duboko usađene korene u mojoj domovini,  za mene je svet uvek bio mali, a kuću sam nosila u koferu… ikonicu svete Petke, slike mojih najdražih, neku lepu knjigu i beskrajnu ljubav prema publici sa kojom sam želela da podelim ono što je meni  darivano. Za mene nisu nikada postojale male i velike uloge… prihvatala sam samo one za koje sam bila sigurna da cu moći da dam svoj maksimum i da ću, što se mene tiče,  to da uradim  na najbolji mogući način, jer sam ubeđena da nije važan kvantitet uloga i nastupa, vec samo kvalitet. I koliko god sam po prirodi uvek spremna za šalu, kada se radi o poslu, prava sam babaroga i ne podnosim nespremnost i rad otprilike. Pred nastup imam veliku tremu, ali čim desnom nogom kročim na scenu, prestaje da postoji stvarni svet, i počinje bajka najlepše umetnosti… Mislim da mi je jedino scena pružila tu sigurnost i odlučnost, jer u privatnom životu mi se često desi da se blokiram,  da sam neodlučna i nesigurna, pa znam danima i noćima da razmišljam i da na kraju opet nemam pravo rešenje… mislim da jedan život nije dovoljan da se nauči sve o pevanju, jer to je veoma komplikovan instrument sazdan od krvi, mesa i emocija… pa i sada, posle toliko godina na sceni, učenja i rada, mislim da bih imala još toliko toga da naučim i otkrijem.

Mi umetnici smo ipak tako mali u odnosu na večna dela koja su nam ostavili u amanet neprevaziđeni kompozitori….

U međuvremenu sam provela leto u Italiji (Sieni), na koledžu za italijanski jezik, sa stipendijom koju sam dobila na  takmičenju operskih pevača, a drugo leto u Madridu, na koledžu za španski jezik… U teatru u Bilbaou u Severnoj Španiji su spremali Cosi fa tutte i ja sam dobila ulogu Dorabelle, koju sam trebala da spremim u roku od 20 dana… 300 stranica rečitativa, dueta, ansambala… noću su me u snu jurile Mocartove notice, ali eto uspeh da spremim tu interesantnu ulogu i tako započnem moje trogodišnje pevanije po Španiji, uzduz i popreko….  Od Bilbaoa, Pamplone, Barcelone, preko Tenerifa, do Palme de Majorke…  Za razliku od Švajcarske, gde su probe počinjale u 9 ujutru (pevala sam Siebel u Faustu-Gounod), u Španiji su probe  počinjale u podne, a predstave u 22 h.  Tadasnji menadžer iz Madrida mi je predložio da pevam Carmen u Venecueli, pa sam prvi put preletela okean i započela svoju  muzičku i životnu avanturu sa one strane bare…Kako sam u Venezueli pevala dva meseca, reših da u pauzi odletim do Njujorka i da upoznam taj neobični grad… bila je to ljubav na prvi pogled i veoma brzo sa mojim tadašnjim mužem rešavamo da kupimo stan na Brodveju i tamo napravimo naš dom…

Bog mi je u međuvremenu poklonio najlepši dar i najveličanstveniju premijeru u životu, moju ćerku, jedinicu, Alessandru… Njujork me je prigrlio i prihvatio kao svog najboljeg drugara i dao mi nekoliko prelepih godina ostvarenog sna… dok je dete maleno, mnogo je lakše putovati i organizovati se… putovali smo od Japana, Brazila, Australije, Cele Amerike, Južne i Severne, Kanade, do Evrope, što zbog mojih, što zbog nastupa mog tadašnjeg muža. Kada smo putovale moja ćerkica i ja, vodila bih je sa sobom u pozorište na predstave…. nekada bih imala bejbisiterku koja je išla sa nama, a nekada bi je čuvale moje garderoberke, ili bi ostajala u šminkernici dok sam ja pevala na sceni…. svi su je obožavali i davali joj da se igra i prevrće po puderima, karminima i rumenilima… kada je porasla to je i uticalo  da izabre svoj životni put…  

  Majčinstvo me je učinilo boljim čovekom…. devet meseci sam čekala da upoznam to malo biće, koje je bilo deo mene i mog tela, i kada je došlo na ovaj svet postalo je centar mog bitisanja! Odjednom otkriješ da nisi više ti najvažnija osoba sebi samoj… izašla sam iz staklenog zamka u kome sam rasla ušuškana i zaštićena, i uživala svoje divno detinjstvo i mladost, a sa majčinstvom postala jaka žena koja je otkrila koliko snage, strpljenja i ljubavi ima u sebi…. otkrila te najfinije nijanse osećanja nesebične i apsolutne ljubavi…. zahvalna sam beskrajno mojoj Alessandri, jer me je učinila boljim, jačim, mudrijim i svestranijim čovekom!  

 Želim da naznačim da iz naše zemlje nisam otišla u svet zato što mi tu nije bilo dobro… naprotiv, u to vreme imala sam sve privilegije, bila u prvoj grupi solista sa sasvim pristojnom platom za to vreme, sa koncertima i gostovanjima po celoj ex Jugoslaviji, sa divnim privatnim uslovima, ali ipak sa iskonskom željom za istraživanjem i upoznavanjem sveta  koji mi je uvek bio tesan, i koji sam Guliverovim koracima gazila i otkrivala… Moja mama Vera, koja je sav život uložila u mene i moje školovanje, prvih godina mojih gostovanja van naše zemlje me je pratila, i mogle smo zajedno da uživamo u ostvarenom snu, ali, nažalost, teško se razbolela i morale smo da se pomirimo da ću ja biti negde tamo, daleko na scenama, gde je ona i želela da ja budem…

Mislim da mi  je najteži momenat bio 1999. godine. kada sam pevala Bersi u operi Andrea Chenier u Teatru u Baltimoru, gradu koji je veoma blizu Washington-a… i dok sam čekala da izađem na scenu, do mene je stigla novost da je baš iz tog Washington-a poslata naredba da bombarduju moj Beograd, moju mamu, koja je bolesna ležala u krevetu… čujem glas inspicijenta koji me zove da izađem na scenu… osećam da u nogama imam olovo i kao u nekoj noćnoj mori, ne uspevam da hodam… glas sa zvučnika panično izgovara moje ime… a ja ne znam da li da izađem i da počnem da „pljujem“ po publici koja pripada narodu koji bukvalno satire moj narod, moju mamu, moju zemlju, moje prijatelje, ili da zaustavim predstavu i napravim skandal…. a kroz misli čujem mamu koja mi šapuće da nije publika kriva…. oni su tu zbog tvoje umetnosti i glasa… i onda čujem onu sebe koju do tada nisam poznavala i koju svi u takvim momentima upoznamo, idi i pokaži im svima kakvo jako oružje ima jedna mala umetnica iz te malene, ali odvažne zemlje…. Da…. glas je bio moje najjače oružje i to je bio pravi izbor… izašla sam i otpevala tu ne tako veliku, ali veoma zahtevnu ulogu, i na kraju predstave dobila zaista veliki aplauz! Bila sam tako ponosna što nisam promenila svoje prezime i uvek ga ponosno predstavljala, mada mi je prvi muž bio poznati tenor, a drugi sa, u svetu muzike, veoma važnim prezimenom Corelli.  Možda bih imala više uspeha da sam menjala prezime, ali uvek bi mi se činilo da je to neko drugi, a ne ja… nekako su ti moji koreni duboko usađeni u moje biće i u moju ličnost….

Izabrala sam teži put slobodnog umetnika, sa velikim mogućnostma za bolje napredovanje i naravno bolju zaradu, nego da sam izabrala stalni angažman u nekoj od nemačkih operskih kuca, ali u usto vreme i manje siguran i sa neizvesnom budućnošću…. U svakom slučaju Amerika mi je dala veliku mogućnost da se usavršavam i radim sa velikim imenima kao što su Renata Scotto, Licia Albanese, Marianna Christos… Odlazila sam na časove u stan na 57. ulici kod Franca Corellia i njegove supruge Lorette, sa kojom sam se godinama družila i odlazila na operske predstave u Metropoliten operi…. Pavarotti je imao stan u komšiluku, i kada je dolazio u Njujork da peva, odlazili smo kod njega u stan na ćaskanje o pevanju. Brat moga bivšeg muža je dirigovao koncertima tri tenora, pa je to sve bilo spontano i normalno…. zatim bi nam poklanjao karte za prvi red, i kada bi odlazio iz Njujorka, ostavljao nam svakojake đakonije i specijalitete koje je donosio iz Italije. Bio je to divan umetnik i veliki čovek..

Placido Domingo nam je krstio Alessandru u crkvi pored Lincoln centra…. Kada se američki san brutalno završio i to iz privatnih razloga o kojima ne bih da govorim ovde, jer  nije umesno, a i želim da se prisećam samo lepih stvari iz tog perioda, prešla sam u Italiju, gde i sada živim… u Italiji sam pevala Madalena – Rigoletto, Amico Fritz, Carmen – Carmen, Mozart Requiem, mnogo različitih koncerata, a snimila sam Olimpiade – Pergolesi (uloga Alcandro) sa producentskom kućom Arcadia …. Pevanje je velika radost, uživanje, privilegija umetnika da ispolji svoja najtananija osećanja, da pati, voli, da se ljuti i luduje na sceni, da radi posao koji neizmerno obožava i da u njemu uživa i istovremeno zarađuje za lep život…

Rekla bih da mi je uloga Carmen, koju sam mnogo puta pevala po svetu, omogućila sve to zajedno… volim tu njenu kompleksnost koja se često svodi na samo neke njene osobine, dok je, u suštini veoma komplikovana i kompletna ličnost… Za tu ulogu Bog mi je, kao ženi, dao lepotu i glas, a za svu njenu celovitost, potrudila sam se  da je sama otkrijem, osetim i prenesem publici koja me je često nagrađivala, volela i zahvaljivala se dugim aplauzima… u tim trenucima slave, želela sam da siđem među sve te drage ljude, da  svakog ponaosob snažno zagrlim i zahvalim se, što sam ponekada i vrlo rado činila posle predstava….. na kraju krajeva, umetnik za te aplauze i živi, i radi i stvara! U ovom trenutku, zagrljaji su nam zabranjeni, i ja jedva čekam da svet opet postane duša duši bliska,  a telo telu pripojeno u nežnom, a snažnom tako potrebnom i iskonskom zagrljaju! 

Živela sam punim jedrima, putovala avionima, jahtama, limuzinama, kamionima, motorima, vozila od juga do severa Amerike i Evrope, volanima s desne  i s leve strane vozila, volela, uživala, patila, plakala, živela živote mojih scenskih ličnosti,  kao i svojih sopstvenih raznih ličnosti, stekla prijatelje svih rasa , boja kože i običaja, davala i uzimala, poštovala i prezirala, maštala, želela, dobijala, sanjala,  ratovala i mirila, ali uvek ostala dosledna sebi i svom srcu…. Živeli umetnici i umetnost u svim njenim formama… u muzici, pokretu, reči, slikarstvu! Živela ljubav!

A onda  dođe momenat kada se uplovi u neke godine, i kada čovek stavi na vagu šta ga zaista čini ispunjenim i srećnim… Naročito ako iza sebe ima jedan tako celovit život…

Kada sam prvi put, sa nešto malo više od 20-tak godina stigla u Nicu, da pevam Lolu u Cavalleria Rusticana, dok me je taxi vozio od aerodroma do hotela, prolazeći prelepo osvetljenom promenadom duž mora, pomislila sam, evo to je ono što želim od života… onda je Azurna obala postala mesto gde sam imala stan (u Montecarlu) i odlazila po nekoliko dana na plažu, ili u neki omiljeni restoran… Kada su me prvi put, posle predstave u Venezueli, limuzinom odveli na prijem kod jednog od njihovih najbogatijih ljudi, u njegovu velelepnu vilu uz posluživanje jastoga,  kavijara i šampanjca pored ogromnog osvetljenog bazena, činilo mi se da je sve kao neki san, da bi mi kasnije bilo gotovo normalno da me voze limuzinom od hotela na probe i predstave (to je u Americi veoma uobičajeno), a jastog sa biftekom je postao  tipično američki obrok, koji bismo Alessandra i ja imale običaj da naručujemo u našem omiljenom restoranu na Tajms Skveru u Njujorku…

Znači, vremenom shvatiš da je sve relativno, i neke male stvari postanu od ogromne važnosti…. šetnja u jesen po opalom lišću uz šuškanje i opojan miris prirode, aroma  i ispijanje kafe u autogrill-u na autoputu (u jeku pandemije kada su svi kafići i restorani zatvoreni u gradu), svežina penušavog belog vina u zalazak sunca, gledanje u plavetnilo horizonta iznad usnulog jezera (kako Zvonko Bogdan peva: “… a ti ćeš negde gledat’ u daljinu, i sve više traziti tisinu…”), zatvorene oči dok slušaš omiljeni intermezzo iz Pučinijeve opere Manon Lescaut… I onda zahvališ nebesima, Bogu i svim svecima što ti je život poklonio najlepši dar, tvoje dete, krv tvoje krvi i telo tvoga tela… I priznajem da mi ništa više nije važnije od zdravlja moje Alessandre, od njene sreće i blagostanja, a najveći poklon je njen topli zagrljaj… moj najveći uspeh,  moj najveći aplauz, moj najveći ponos i moja najlepša premijera i predstava! I kada je danas posmatram kao lepu, dobru i ostvarenu ličnost, srce mi se ispuni najvećom srećom i ponosom! Kako sam nepopravljivi optimista i pozitivac, i dalje uživam u neprocenjivom daru koji se zove Život!

I molim se da se naši životi vrate u normalu i da opet zajedno slobodno pevamo, sviramo, igramo, glumimo, da se družimo na sceni i van nje… Život je uživanje u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti! I sve smo to mi,  i sve je to tren!

(Nastaviće se)

Rekli su o muzici