Carmen – Ponovo radi bioskop

 PONOVO RADI BIOSKOP !

 (opera?)

Carmen, jedna tragedija

(za malo)

Bizet, Meilhac, Halévy, Mérimée, Pushkin, Buca, Milka, Ana, Tamara,  Ivana, Stefan, Dunja….

Ko je koga, zašto, kako i kada…

-pronađi uljeza-

Jedva dočekan ponovni susret sa operom, a predstava upriličena povodom obeležavanja  evropskog dana jevrejske kulture. Organizator Rossi fest i Bell Opera. Mesto Dorćol Platz.

Susret veoma uspešan. Sreća i radost… prisutne. Atmosfera izuzetno pozitivna, opuštena i veoma prijatna, a čine je  LJUDI. U publici i na sceni (malo manje).

Manji kamerni sastav operskog orkestra, veoma solidnog izvođenja, a to je bilo baš lepo iznenađenje,  Stefan Zekić  dirigent, nasmejan, fokusiran ali ne i krut, vodi predstavu veoma dobro. Podrška je  mladim pevačima, novoj sceni, projektu. Nismo navikli na takvu istovremeno i sigurnost i opuštenost jednog dirigenta, na žalost. A tako prija, tako se radi “tamo negde”.  Ovi “ovamo” su uglavnom, ali ne svi,  turobni, zabrinuti, indisponirani, mrzovoljni. Jedan takav  me  tužio. Povredila sam mu dušu. A dušu procenio, samovoljno, na velike pare…. Kaže, i drugi će. I oni imaju dušu. A njega odavno zovu bezdušnik…. Ali…. nećemo o tome, to će tek da dođe na red…. idemo na lepše stvari.

Carmen, jedna tragedija.

Scena mala, ali dovoljna za veoma dobre zamisli rediteljke Ane Grigorović i ovako obrađenu verziju opere. Imam delimično poverenja u ovu rediteljku, jer mislim da nam nove ideje i moderniji pristup jako nedostaju, a ako nije nadobudna (ne poznajem dotičnu, i nadam se da se neće prikloniti metuzalemskim despotima), dobronamerne sugestije će joj pomoći da bude još bolja. Početak i  kraj su veoma efektni, puni naboja, energije koja drži pažnju, ali tokom predstave, taj intenzitet povremeno opada, što daje, po negde, veoma mlak utisak dešavanja. Carmen je TRAGEDIJA, puna krvi, sperme, znoja, nasilja, i, sem par emotivno-nežnih delova i veoma malo radosti,  mora da ostane u tom stanju teškog. Pitanje: Da li Carmen može da ostane očešljana i besprekorno našminkana, čiste haljine, bez i jedne fleke, ogrebotine,  i dalje obuvena i zapertlana,  a sve to  nakon tuče, zavođenja, hapšenja, erotskog plesa (nije ga bilo, ali smo zamislil) i ubistva?  Ili je previše nedodirljiva i neosetljiva na takve stvari, a opsednuta izgledom i pojavom…. zanemarivši ulogu.  Važno je ostati „riba“…. biće  da je to, bar u ovom načinu, razmišljanju i tumačenju večerašnje Carmen. Kao što rekoh, nadam se…. možda…. jednom…. ikada….

Ponekada se desi da je režija (operska) toliko dobra (ili loša), da prevaziđe (naglasi) pevanje. Ovo prvo   se desilo u Rigoletu (i Faustu) koji se odvijaju u Novom Sadu, gde je reditelj Aleksandar Nikolić, uz koreografiju, svetla i kostime, predstave napravio fantastičnim, a sami pevači, iako su solidni,  daleko su bili  ispod režijskog  nivoa. Ovde se dogodilo nesto slično. Slično.  Moja pažnja je bila fokusirana na “šta će biti dalje, kako će se dešavati radnja, odakle će neko da izađe, ”… a pevači su bili samo prateći dekor. Mnogi se neće složiti samnom, ali ovo je moj utisak.

Elem, uz Rossi fest, pojavljuje se i, za mene, nedovršena informacija o organizaciji “Bell Opera”.

Citiram: ….”Organizaciju „Bell Opera“ su oformili školovani mladi operski pevači, sa ciljem širenja interesovanja za svet opere, predstavljanjem operskih dela na inovativan  i odvažan način. „Bell opera“ nastoji da bude dokaz važnosti i validnosti postojanja umetnosti  i izvan zvaničnih institucija kulture, pokušavajući da uključi veliki broj mladih izvođača, čime se mladim umetnicima pruža alternativa i omogućuje putokaz  za njihov budući rad i stvaralaštvo. Organizacija sarađuje sa afirmisanim muzičkim umetnicima i rediteljima, čime obezbeđuje kvalitet projekata koji će sa ponosom predstaviti publici u Srbiji i inostranstvu….“

Anonimusi, ljudi iz senke, bezimeni?  Zašto? Zašto ne bismo mogli da pročitamo KO je oformio ovu organizaciju i ko želi mladima afirmaciju? Da ih pohvalimo, pokudimo, podržimo? Možda ćemo i saznati jednog dana… bilo bi, bar, korektno, da ne kažem profesionalno.

Ok, šta sad? Pevači ili kostimograf, scenograf, koreograf ?

Ovako. Scenograf  Dunja Kostić, od ponuđenog prostora osmislila nešto pristojno, inovativno. Koreograf Tamara Pjević, nije loše osmislila predstavu, a nije ni za padanje u nesvest, a moglo je. Nadamo se…..

Kostimograf Ivana Ivić. Šta reći, sem da ne zna. Ne zato što je pokušala da spoji neobavezno, opušteno, moderno, „džukačko“ uz priču o španskim ciganima, nego zato što nije upućena u zvanje kostimografa, pa da bi joj bilo  olakšan dalji rad, evo skracenog, ali veoma tačnog opisa  tog zanata.

….“ „ Za pevača je kostim od velike važnosti, on mu daje samopouzdanje, upućuje ga na prirodnost, omogućuje pokret. Ako je savršen, daje mu mogućnost potpune identifikacije sa ulogom. Bucini kostimi sve to poseduju, i još mnogo više – ono neizrecivo i neobjašnjivo, što se u predstavi stapa sa scenografijom, nepogrešivo prati rediteljeve zamisli i na kraju trijumfalno rezultira čistom i neprikosnovenom umetnošću  koja napaja dušu“, objašnjava u monografiji „Umetnost scenskog kostima“ primadona Milka Stojanovic, šta za operskog pevača znači dobar kostim.

Eto….. Valjda dotična zna ko je Milka Stojanović.

Tesno skopčano sa ulogama, uz sve neodvojive elemente jedne operske predstave, skraćene ili ne,  kostimi ipak jednim velikim  delom  oblikuju i lik koji treba dočarati. Gde je tu nastala kolizija… jaje ili kokoška… nije bitno.

Carmen u pokušaju tumačenja Nataše Rašić je čist promašaj u svakom smislu. Da ostavimo kostim po strani, neusklađen u nedopustivo crno – beloj kombinaciji, i ma kako da je kostimograf zamislio, realizacija je bila očajna. Najbolje bi bilo da je  izgledala  kao na plakatu. Stereotipno, crno, ali bar prilagodljivo ulozi. Pevački, Nataša Rašić je devet svetlosnih godina udaljena od svega što se zove pevanje,  mezzosopran,  tumačenje uloge, udaljena od „operske pevačice“ totalno. Možda nije razumela ulogu, jer se sve svodilo na širenje nogu po sceni, na stolici ili Don Žozeu i dizanje haljinice od kolena do butina. Naivno, neuko, neubedljivo. Takav performans  gledamo na drugim mestima, ovde nam treba nešto treće. A pevanje, solfeđo za tri. Bez harizme, bez izražaja bilo koje vrste, bez emocija, bez naboja. Mlako, bledo, mlako, bledo, mlako, bledo…. Habanera bez apaluza…. Eto. Dakle, tek sada i  dalje nemamo Carmen.

Don Žoze,  Stevan Karanac,  zamišljen kao razulareni vojnik, u kostimu koji izaziva smeh, nije loše pevao. Čak solidno. Mlad i siguran pevač. Nedostaje mu sve ostalo, gluma, pokreti (koreograf li je tako hteo?) dijapazon od ljubavnika do krvnika. Opera, šta to beše… muzičko-scensko delo… SCENSKO???? Ali, nadamo se….

Mikaela, Katarina Radovanović. Ako bismo sliku, glumu i scensku pojavu (opet kostimograf  ima promašaj, jer vidi jednu „bogatu frajlu“, umesto skromne devojke, tako kaže libreto) premestili u mjuzikl „Ljubav i moda“, to bilo odlično. Ali, treba i pevati. A ovde, sem solidnog akademskog, a pristojno tehničkog i veoma uštogljenog pevanja,  ostasmo bez emocija i palete pevačkih boja koju čuvena arija daje kao ogromnu mogućnost iskazivanja, te Katarina mora još da uči šta da radi na sceni, i kako ono što uloga predstavlja treba da realizuje, mora da GLUMI i da nas ubedi da je zaljubljena, uplašena, besna, srećna, izgubljena….. Heeeeeeej….. paleta.  Ne samo, ponoviću, solfeđo. A godine lete. Znam, nemaju iskustvo, ali ni mi večito strpljenje do njihovih pedesetih…..

Eskamiljo, Vuk Zekic, solidan. Sramota me da napišem da napreduje, jer ima dovoljno godina da bi bio potpuno oformljen i stabilan pevač, ali, kod nas se daje šansa da  neki „budu bolji i napreduju“ do i preko određenih godina, koje su zapravo ili vrhunac ili kreću ka laganom zalasku. Ili si pevač, ili nisi. A najmanje si voz. Ali….. sem saznanja da nemamo Carmen, još nešto me užasno uznemirilo.

Jedna zajednička, a negativna i nedopustiva „stvar“.  Izgovor teksta. Kokoška ili jaje, ko je kriv, odakle se počinje… šta je primarno….. predugo za ulazak u analizu. Francuski jezik!!!! Nisam jedina koja je prokomentarisala, nakon predstave, da je povremeno izgledalo kao da mumlaju na nekom nerazumljivo-romsko-tanzanijsko-francuskom. Više je delovalo kao izigravanje, nego kao izgovaranje. Pa i Piroćanci se razumeju, ako se napneš.

I tako.  Krajnji utisak. Beše lepo, beše smešno, beše šareno, ali posle svega, ipak ostaje prijatnost. Da li zbog duge pauze u nemanju predstava, hladnog pića, razgovora i susreta sa dragim ljudima, pa i same opere, rekoh, prijalo je. A pojavila se i želja da se ovakvi projekti i dalje neguju, ali u ovakvim prostorima. Na Bahamima leto, u Sibiru zima. Nema kombinacije.

Laura Miletić

O istoj temi, ali iz drugog ugla