Sram vas dupeta bilo

Uvod

Čitaoče, uvod možeš slobodno da preskočiš, ali neću reći kako nije bitan za potpuno razumevanje teksta.

Pisao sam o knjizi koju neću da pročitam, pisao o filmu koji neću da gledam…

Pohvaliću se, imam sva prva izdanja dobitnika NINove nagrade do pre par godina, a onda sam zaključio kako se, posle govora Filipa Davida, kada je u Narodnoj biblioteci opljunuo po vlasti i tadašnjem predsedniku naše države,  ta nagrada nikada neće dodeliti nekom ko nije prošao “bezbednosnu proveru”. Apsurdno je takve  knjige da čitam. Da ne spominjem naslov te knjige o kojoj sam pisao, zaboravljena je i kod najvećih ljubitelja domaće književnosti.

Pisao sam na nekim drugim mestima o FESTu, dok ga pre par godina nije trebalo da otvori film Emira (Nemanje) Kusturice. Zašto FEST da otvara film koji je dobio samo jednu (beznačajnu)  nagradu. Dobila je ona lepa Monika Beluči za žensku ulogu, u svom rodnom gradu Veneciji. Film je otvorio taj festival i više nikome nije interesantan. Privilegija, čast, bezobrazluk…  Taj film se zove “Na mlečnom putu”… Sećaš li se ti, čitaoče, i jednog filma vlastelina Nemanje (čovek ima u vlasništvu jedan, a možda i dva grada) i jednog filma tog slavnog režisera koji je snimio zadnjih 20 godina? Pa koji je to GEST, da on otvara FEST?

Ako sam mogao o tome da pišem, zašto ne bih pisao o Gala koncertu na koji neću da idem. Uostalom, kada budete dokumetnovali da je neko, ili iko više pisao o večerašnjim akterima, oduzećete mi reč, jer ću posramljen zaćutati…

A svemu je predhodila 2019. godina.

Ni ovo ne moraš čitaoče da čitaš, ako si nestrpljiv idi odmah na deo: Sram vas dupeta bilo.

2019. godina, godina srama i blama.

Godina je počela sa posetom premijerke Ane Brnabić Narodnom pozorištu. Već u prvom mesecu.

Najznačajnije što je tada rekla mediji su preneli, citiram:

“…predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić je poručila da su promene u kulturi moguće i da to pokazuje uspešno završena obnova Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti.”

Za te i takve reči nije morala da, u po bela dana, zapuca od Vlade do Trga. Da, ali da je to izjavila u svom kabinetu, ne bi je novinari slikali. Razumljivo.

Promena nije izgradnja, adaptacija… Promena u kulturi nije krečenje, gipsani radovi, nabavka tehnike… Bitna je promena stava, pristupa… A kako pristupa Gospođa Brnabić… Čekali smo je skoro dva sata od zakazanog termina da otvori Narodni muzej (sa kojim se ona hvali)… Za to vreme se slikala na koktelu, a ovce su ostale da čekaju… Naravno i ja sam bio ovca (samo malo manja od većine), jer sam neko vreme čekao i otišao pre svečanog otvaranja i najavljenog programa…

Nije mi samo razumljivo zašto nije prisustvovala ni jednoj predstavi te 2019. godine. Ili možda jeste, a mediji nisu objavili, a ni ja je nisam video. Na predstavama ne može da se prosipa demagogija. Na predstavama nisu u fokusu oni u gledalištu, već oni na sceni, a to Brnabićki, očigledno, ne odgovara.

A što je bitna ta 2019. Bitna je, jer je u nju preneta proslava 150 godina otvaranja Nacionalnog teatra.

Ponoviću i ovde: Bravar je bio bolji. Da li je bravar, može se dokazivati, a da li je dolazio u Narodno pozorište, da li je voleo operu, pa i operske pevačice, dobro je poznato.

Elem! Napraviću malu digresiju. Pre samo mesec dana, na jednoj premijeri u Milanskoj Skali pojavio se predsednik Italije. Publika ga je dočekala  aplauzom dugim  16 minuta.

Pročitajte zadnje dve rečenice dva puta.

Naš predsednik nije bio na proslavi 150 godina nacionalnog teatra. Možda se čovek plaši mraka, jer predstave se igraju u mraku. Možda zazire od skupova gde su  njegove pristalice u manjini… Tu ne mogu da pomognem. Možda se plaši da će neko iz tog mraka da vikne: Vučiću ……!  … Za ovo zadnje bih već bio na njegovoj strani.

Tačno je da sam uvek bio protiv njegovih ideja, od one: “Karlobag, Ogulin, Virovitica…” do zadnje, da je izgrađen auto put ljudima koji su ga čekali 60 godina. A da je neko iz mraka viknuo na njegov račun davno prišiven bezobrazluk, reagovao bih veoma oštro… Jer, kao što sam protestvovao protiv opsade Sarajeva, tako idem na Parade ponosa. Uvek sam, sam sa svojom gospođom,  na strani onih koje omalovažavaju i marginalizuju. Ma koliko to njih doticalo, ili ne.

Tako bih, siguran sam, prvi put bio na strani predsednika, ali mi se nije ukazala prilika.

Bio bih i na strani Premijerke, da su njoj dobacili nešto slično, ali ni tu mi se nije ukazala prilika.

Tako, naši državnici se nisu poklonili teatru, baletu i operi… Jedino ako ne računaju da vladaju još 50 godina, pa ne dođu na dvestogodišnjicu. Možda iz inata njima, a pošto sam bio, kao dete, i na stogodišnjici, potrudiću se da i tada dođem i vidim ih tamo gde je mesto svakom srpskom intelektualcu. A tada, siguran sam, iz publike bih im ja nešto doviknuo, ali mnogo originalnije od sadašnjih etiketa koje imaju.

 Dosta o političarima, prelazimo na umetnike

I ovo, čitaoče, možeš da preskočiš i ideš na odeljak: Sram Vas dupeta bilo… ali ćeš izgubiti zrnce razonode…

Prošla godina, što se tiče opere,  bila je najmršavija. Ne bi me čudilo da neko na nekom od zidova okrenutih ka Trgu Republike napiše: Čak je i Janko  bio bolji.

Kada se više piše i priča o jednoj večeri, nego o predstavama, onda ljudi van Beograda znaju koliko je sati…

Šta je bilo, bilo je, ali biser uvek izvuče neko od glavnih. Ovog puta Upravnik Ivana Vujić….

Ona za jedan od decembarskih brojeva “Blica-a”, govoreći o spornoj večeri na sceni pozorišta, štiklama na klaviru i sličnim temama izjavljuje:

“Na našoj sceni izvođena je i klasična muzika sa solistima Opere, ali to niko nije fotografisao. Nacionalni teatar i treba da radi gala programe kreativnih industrija,…”

Gospođa se zanela. Očigledno je u nekoj joneskovoj drami apsurda, jer kod nje pale puške koje nisu na sceni. A valjda je, kao reditelj, na prvom času naučila kako puška koja je u drami, ili na filmu okačena na zidu, pa još se nađe i u krupnom planu, mora do kraja predstave da opali…

Ona puca bez puške? Jer, zašto onda sajt pozorišta nije postavio fotografije? Nema ih nigde, akteri se stide, aktere je sramota. Učesnici te proslave su sagli glave, ne hvale se po društvenim mrežama… Razumljivo svima, osim režijskim vizijama Ivane Vujić.

A Upravnica puca, kao iz topa… Stavite slike… Da se svi ponosimo učesnicima i kvalitetom izvođenja…. Sledeći korak je da se kaže, ako nemate fotografije ćutite, jer toga nije ni bilo…

Neko mora da da ostavku. Da li Upravni odbor, da li neko iz Pozorišta?

Mislim kako se došlo u onu drugu fazu, da se čeka ostavka onoga ko ima obraza (i sramote što je u takvom “društvu”), a ne krivca.

Idemo dalje…

Zar vas nije dupeta sramota

Znate li značenje toga?

Onaj ko nema obraza, šta mu preostaje? Onaj ko gurne glavu u pesak pred problemima, šta mu je na izvolte? Onome kome ne možete da se pozovete na obraz (sinonim poštenja, časti, morala,…) računajte na ono što vam može pružiti njegova zadnjica.

Kao što rekoh, sezona je bila, kakva je bila… Sa najočajnijim početkom u oktobru. Sa gostima koji drže repertoar.

Tada sam nagovestio kako neću doći na Novogodišnji Gala koncert, jer ne želim da platim toliko suludu cenu ulaznica da bi mi pevali: Jakovljević, Dojković i Plazinić. (proverite, tako sam napisao).

Direktorko, zar Jakovljević i Dojković ne odustadoše sa lađe koja tone, nekoliko dana pred koncert…

Plazinić se izgubio negde u potpalublju lađe koja tone, iako figurira na spisku pevača. Sigurno je Direktorka poslala dve kerberske glave, koje joj ulepšavaju i čuvaju Umetnički dvorac, da ga traže i umilostive da peva.

Gde su Vam Jadra Nacionale i najbolji bas Glavnog grada?

Nema Jelene Vlahović, nema Ane Rupčić, nema Sanje Krkez, nema Dragane del Monako, kao što nema Nataše Jović Trivić.

Bio je tu Dejan Maksimović, pa nestao… Zamerio bih mu lično da se pojavio. Posle onog dobrog Fausta u Novom Sadu (pa naravno da sam i o tome pisao) treba da bude veoma obraziv sa kim se viđa i sa kim peva zajedno.

Direktorko, vaša lađa tone za svaki Gala koncert. Hvata vas panika od vetrova, ali kormilo ne ispuštate.

Galioti u potpalublju prete gudalima, ali oni su jedinstveni i ne dotiče ih se dešavanja na palubi.

A vama se jedra cepaju, ševrdate levo desno, jer i onako nemate za upravljanje ni kompas, ni sekstant. To sam već zaključio u predhodnim tekstovima. Mislim za upravljanje nacionalnom operom. Za upravljanje privatnom fimmom sam vas hvalio.

Važno je da program režira najpoznatiji reditelj Gala koncerata, Ivana Dragutinović Maričić. Mislim da će uskoro ući u Ginisovu knjigu rekorda po broju režiranih Gala koncerata.

Tenora tražite dvadeset četiri časa pre predstave, najavljujete gosta koji ne postoji… Usamljeni ste Gospođo Trumbetaš Petrović na komandnoj palubi. Mislite da će vam prvi oficir “Đoka dirigovanje spašava” izvaditi stvar… Možda u nekim drugim prilikama možete da se oslonite na  takvog, ali u muzici ne….

Zna se šta će na kraju da bude…

Sada dolazimo do onog glavnog pitanja. Javno pitam, šta na koncertu traže Dragoljub Bajić, Ljubica Vraneš i Dragutin Matić. Zar pod noge pred publikom koja zna šta je opera, šta je kvalitet, šta je moral, koje su zakonitosti scene….

Da, zakonitosti scene… Etika, moral, pravila scene se ne izučavaju na umetničkim fakultetima… čak i oni polupismeni estradni pevači imaju osećaj za scenu veći nego mnoge ovdašnje pevačke veličine i “veličine”.

Zar je ovo društvo Gospodina Bajića? Ili je Bajiću stvarno sve jedno, kako mnogi zaključuju, da li peva u klubovima (da ne upotrtebim neku drugu reč), ili na operskoj sceni. Zar Ljubica Vraneš, preko granice poznata kao Karmen i Dalila treba da se pevanjem oduži upravi što je primljena u ansambl (kao drugi solista), pa prihvata vožnju u ovoj lađi koja vodi u propast? Moranje, ucena,… Devalvacija njenog rada.

Zar se gospodin Matić nada kako će dobrim pevanjem da umilostivi Upravu da bude primljen u ansambl??? Pa ti i ne čuju kako on peva…. Pa ja iz predstave u predstavu, godinama i godinama, gledam one u direktorskoj loži kada Matić dobija aplauze (najveće u beogradskoj operi). Trepću nezainteresovano kao svrake na jugovinu. Sve jedno im je.

Možda njih troje znaju da su i koliko su bolji od drugih i jesu bolji, ali im to niko osim mene JAVNO ne priznaje. Prema tome… Prema tome treba postupiti  kao najbolji bas u Beogradu. Mislim na Ivana Tomaševa. Čoveka, sa razlogom, nema, nema i nema na gala koncertima. Čestitam mu!

Može mu se, rećiće neko.

Pa, može mu se, odgovaram. Svojim kvalitetom, jasnim i nedvosmislenim stavom je to postigao.

Ne daje dirigovane intervjue “Politikama”, ali ko zna šta je kvalitet, zna ko je Tomašev.

Znam, Gospođi Trumbetaš se sve više tresu ruke dok kormilari operom. Ali gospođo, sami sebe ste doveli u situaciju da nemate autoriteta… Gurate u operu ono što ne pristaje operi, trčkarate van opere, jureći tezge i tezgice… Jedini adut vam je na doškolovavanju… Noćnom i prekonoćnom doškolovavanju… Što bi rekla osoba koja uvek na predstavama sedi pored mene: Svakom bubnju treba šipka.

(Pojašnjenje) Šipka nije maljica, to je “ono sa leve strane”… što daje ritam….

Sada će velika Direktorka da se posipa pepelom po glavi. Sigurno je naručila jedno dve kofe finog pepela za posipanje po glavi…

Direktorko, ja ne poklanjam svoje ideje, prodajem ih, ali zašto niste napravili GALA KONCERT za 4 glasa. Za sopran, tenor, bariton i bas… Hoćete da napunite salu, hoćete da se o tome priča… Dragana Radaković, Nikola Kitanovski, Nikola Mijailović… tri profesora neka povedu sa sobom po jednog studenta i uz njih bas Ivan Tomašev… Da li Beograd Beogradu može da ponudi nešto kvalitetnije od toga??? Eto najspektakularnijeg operskog koncerta koji ovaj grad može da priušti sebi.

Ali tu nema ni vas, ni vaših miljenika,… a i ideja je mnogo teška da se do nje dođe. Pogotovo za one kapetane bez kompasa i sekstanta.

Pa naravno da se niste setili, kada su Vam u mislima koncerti po Srbiji. Bitnije je da formirate ekipu… Već vam se pridružio i jedan dirigent… Pa da operski cirkus krene. Naravnu u biznis planu neće biti predviđeno kako će za 5 koncerata da ukupno bude 100 posetilaca. Država će to da plati… Postoji onaj ko će da nabavi novac, postoji ko će da peva, svira, režira… Ekipa spremna…

Čekam da neko da ostavku.

Da li će to da bude neko iz Uprave, ili iz Upravnog odbora, ne znam… Ali sam sve više ubeđen, ako je neko i bude dao, biće to iz lične sramote što je tu u takvoj kući.

I na kraju “Marš na Drinu”… Ima li u ovoj državi neko znanja i ideje da na kraj koncerta stavi drugu ništa manje popularnu melodiju, …. Hoćete li da vam navedem nazive? Naću… Dosta je što sam poklonio ideju za NAJSPEKTAKULARNIJI GALA KONCERT koji Beograd može da pruži.

Pa “Marš” su svirali i pre par dana u Zrenjaninu. Tamošnja filharmonija…

Marš, Vinska pesma, Marš, Vinska pesma,… Mediokritetstvo.

A dok traje (čitaj vlada) mediokritetstvo, očekujem da neko da ostavku.

Nije bitno ko… Što bi (za istoriju) rekla Brnabićka: Promene u kulturi su moguće…

Moguće, ali malo morgen!

A ti čitaoče, po svojoj volji, napravi spisak onih na koje se naslov Sram vas dupeta bilo, odnosi. Ja ga nikome nisam direktno prikačio.

David Naum