OVO NIJE SRBIN David Naum

Čitaoče, odmah na početku da sa tobom razjasnim dve svari.

Na moje tekstove u vezi tema “gde smo i šta nam se događa”, mnogi mi, u Srbiji, stavljaju etiketu da sam “srbomrzac”. A na iste tekstove, sa druge strane Drine i Save, ne tako mali broj čitalaca me karakteriše kao “četnika”. Ako već ne mogu da izbegnem jedne (bilo koje), onda mi je drago da postoje i oni drugi. Međusobno se potiru i logički, a i fizički, jer niko ne može da bude na dva mesta u isto vreme, sem ako nisam reinkarniran Pater Pio, a o njemu čitajte u nekim mojim drugim razmišljanjima, ovde je ono sa podnaslovom: “Gde smo i šta nam se događa”.

I druga bitna stvar za tebe, čitaoče, ako nisi spreman da pročitaš deset puta rečenicu: “Ovo nije Srbin!”, ovde odustani. Do sada si je samo dva puta, (računajući i naslov) pročitao. I zaključi kako grešim, jer reč Srbin pišem velikim slovom.

Spomenik čuvenog beogradskog “Pobednika” je na restauraciji, što daje mogućnost da se pogleda izbliza. Snimanje iz vazduha, uz pomoć dronova, je izum koji se primenjuje zadnjih par godina, a fotografi sa teleobjektivima nisu bili voljni da se lomataju po šikarama Velikog ratnog ostrva, pa su nam dosadašnje fotografije tog grandioznog spomenika bile veoma jednolične…

Setimo se, sa tim spomenikom je, u startu, bilo problema. Uostalom, nije to jedini spomenik u našoj istoriji koji je problematičan. Rad velikog vajara Ivana Meštrovića je, po prvobitnoj zamisli, trebao da bude u centru glavnog grada tek formirane kraljevine, ali uticaj gospođa tog doba, kao i muževa koji su se javno izražavali kao puritanci, bio je dovoljno jak da spomenik smeste na samo ušće Save u Dunav, da mu lice okrenu reci. I lice, i ono što je bilo sporno, diskutabilno i neprimereno, a bilo je ispod lica i ocrtavalo se na ogoljenom telu). Na apolonski mišićavom, do detalja mišićavom i ogoljenom telu, da se primetiti muškost, ali nedovoljna za ponos ijedne muške populacije na svetu.

Moja malenkost samo tvrdi: Ovo nije Srbin!

Ne liči ni na Karađorđa, niti na Kralja Petra I, nije sličan ni Vojvodi Živojinu Mišiću, ništa nema sa Dimitrijem Tucovićem i Gavrilom Principom, niti se može proglasiti komšijom, ili pak zemljakom majora Dragutina Gavrilovića… Znate onog Dragutina Gavrilovića, heroja ispod svodova Kalemegdana, koji je saopštio svom puku da je izbrisan iz vojnih spiskova. A još manje nalikuje onom drugom Dragutinu (običnom vojniku), Dragutinu Matiću, zvanom “Oko sokolovo”.

Odmah da napišem, pre deceniju, dve, tri,… u vreme bujanja (čitaj divljanja) srpskog nacionalizma, vajar Ivan Meštrović je kaljan tekstovima koji su Spomenik Neznanom junaku na Avali nazivali neuspelom kopijom grobnice persijskog kralja Kira… itd., itd.,… Branio sam gospodina Meštrovića, jer je, a i sada tvrdim, najveći vajar 20. veka, na prostorima bivše Jugoslavije. Što ne znači da danas ne mogu da izjavim kako karijatide na spornom avalskom spomeniku apsolutno liče na drusne dalmatinke, šumadijke, crnogorke,… ali spomenik pobedniku je nešto za šta tvrdim:

Ovo nije Srbin.

Zapravo, Srbi i nemaju sreće sa grandioznim spomenicima.

Vajar (šeprtlja), i tada zbunjeni članovi odbora za izgradnju su, u centru Beograda, ostavili naraštajima spomenik Kneza, bez kape na glavi. Enriko Paci je bogato bio nagrađen za idejno rešenje spomenika Knezu Mihajilu Obrenoviću. I pošto je spomenik postavljen, zaključeno je kako je Knez bez kape. U vreme kada su svi seljaci, činovnici, kalfe i šegrti u javnom prostoru bili pokrivene glave, u skladu sa svojim statusom, pojavio se Knez…. gologlav. A uz sve, Knez je sa konja komandovao, dok su oko postolja bronzani reljefi sa imenima najznačajnijih pobeda srpske vojske…

I jedan bitan detalj za sagledavanje sadašnjeg trenutka. Vajar Paci se sprijateljio, za vreme boravka u Beogradu, sa čuvenim litografom Anastasom Jovanovićem, koji je bio na čelu Odbora za izgradnju spomenika, pa je napravio i bronzano poprsje Jovanovićeve ćerke Katarine, koje se čuva u Narodnom muzeju. Članov i odbora su prevideli onu veoma spornu gologlavost Kneza, jer su se divili radu za lične potrebe čelnika istog odbora.

Prolaskom decenija, bruka se zaboravlja, ali već 1908. Godine, poželelo se ovekovečenje Prvog srpskog ustanka, pa je raspisan konkurs za odgovarajući spomenik. Najviše je sreće, ili nesreće, imao vajar iz Splita, Paskoje Pasko Vučetić… I kada je, posle raznih peripetija, pet godina kasnije, skinuto belo platno sa ogromnog spomenika na Kalemegdanu, svi su zanemeli.

Iz tog doba su zabeležena i dva anegdotska detalja. Mladi kraljević Đorđe, koji je stajao pored Branislava Nušića, šapatom ga je, u muku koji je nastao, upitao šta misli o spomeniku. A veliki komediograf je prokomentarisao kako je do tog trena bio u odboru za izgradnju spomenika, a od tada će biti član odbora za uklanjanje spomenika.

Druga interesantna činjenica u vezi toga je članak koji se već sledećeg dana pojavio u novinama, u kome Moša Pijade piše o spomeniku, da je “bronzana nakaza koju treba srušiti pijukom.”

Recimo ukratko, spomenik na ogromnom granitnom postolju, a koga su činili statua Vožda, kao i statue (u prirodnoj veličini) dva vojnika, slepog guslara i žene sa detetom,… veoma su brzo uklonjeni.

A sada se da zaključiti kako je ovaj naš “Pobednik” bez ušiju.

Ovo nije Srbin!

Srbin, (takoreći) bez ušiju, obrva, sa talasastom kosom… Pa to pobija i Jovana Cvijića i Vladimira Dvornikovića, pa pobija navode poljaka Jana Čekanovskog i nebrojeno mnogo drugih autora, svetskih antropologa, koji su pisali i opisivali dinarski tip čoveka, da ne nabrajam sve, od karakterističnih dubokih zalizaka, do opisa: “…uši su dugačke, minđuša je velika, mesnata i od lica odvojena..”

Ko je služio slavnom vajaru za model? Deda Arnolda Švarcenegera???

Da li je iko sreo čoveka između Triglava i Vardara ko je ličio na “ovog”?

Daleko od toga da sam za rušenje, ovog, ili bilo kog drugog spomenika.

Samo tvrdim kako se sa Pobednikom nastavlja ujdurma. Mislim na onaj zahtev da mu se muškost okrene prema bivšoj Austrougarskoj. A sa brodova i čamaca i onako ne mogu da se zapaze detalji.

Kod srpskog vojnika, uši koje vire sa obe strane šajkače su više nego simbol.

Pa i nije moglo do sada da se vidi kako:

Ovo nije Srbin!

Podsećam, pobednik u Prvom svetskom ratu, kada su ovi prostori u pitanju, bio je srpski seljak. Pa 90% procenata vojske je bilo sa sela. Takozvani “prvopozivci” su na kraju Velikog rata u knjižicama imali upisano kako sedam godina nisu skidali uniforme. Sigurno su bili apoloni u duši, ali telesno iznureni. Znate li koja je u svetu, a i kod nas, najkorišćenija fotografija u vezi srpske vojske. Ona na kojoj je Dragutin Matić, “Oko sokolovo”…

Nažalost, biće koje je prikazano kao “Pobednik”, moglo bi sve ovde nabrojane junake, da “nosi u zubima”. Da, ali ratove ne vode robokapi, supermeni i terminatori. Pobednik je uvek iscrpljen, umoran, gladan. I njegova silina nije u nabildovanim mišićima, golom telu, očima bez sjaja, četvrtastoj metalnoj bradi, kremanjonskim jagodicama… već u onome što se zove duša i srce…