Nije lako biti operska pevačica.
Jedan internet magazin, danas, na Sv Jovana, 20. januara, je objavio senzacionalnu vest, o „istorijskom uspehu“ jedne domaće „operske pevačice“ na „grandioznoj turneji“ u Kini. Piše, objavljeno tačno u 16,11.
Sve bi možda i moglo da prođe. Čitava ta gomila hvalospeva sa 5 i slovima pet, fotografija da to ima bilo kakvu činjenicu koja potkrepljuje navode.
Niti se zna koliko je bilo koncerata (osim u Pekingu), niti je navedeno u kojim gradovima su održani, niti koliko te sale primaju posetilaca, samo je navedeno veoma zvučno ime orkestra. Ruskog.
Pa tu još mogu da pripomognu partijski drugovi, članci u partijskim novinama, ljudi iz ambasade… Sve može da se režira na međudržavnom nivou… Ko plaća, taj i režira…
Nema kritika koje bi to potkrepile, pa razumljivo da nema ni video snimaka. Jer fotografije, bilo da ih je pet, ili pedeset pet, ćute.
A još čudnije, to se dešavalo na prelazu između stare i nove godine. Pre 20 dana… A senzacionalna, ili senzacionalistička vest, malo veća sa 5 fotografija, stiže tek danas. (UPS!!!)
Možda se sada Slavko Ćuruvija prevrće u grobu. Svojevremeno sam njegove Telegraf-e kupovao ispod ruke. Štampao ih je čak i u Crnoj Gori, pa su švercovani za Srbiju. Ubijen je čovek zbog svojih ideja, zbog istine (niko nije demantovao ono što je objavljivao), a danas novinari mnogo slobodnije i pišu i kreću se i načini da se zaradi novac su mnogo lakši, pogotovo onih koji ne drže do principa Slavka Ćuruvije…
Navedoh Ćuruviju kao jednog od simbola srpskog novinarstva. Nema taj čovek sa ovim člankom ništa zajedničko.
Možda se pitate kako sam naleteo na taj članak. Poslala mi je link osoba iz operskog sveta. Kada sam pročitao članak u 17,30… Samo je bio jedan komentar koji je glasio: Operska diva (iza tih reči su stajala tri srca) Jedna je osoba to označila sa zelenim palcem uzdignutim i 9 osoba je označilo sa crvenim spuštenim… Deset minuta kasnije sam ponovo došao na članak kako bih ostavio svoj komentar. I dalje je stajao onaj jedan zeleni palac, ali crvenih je bilo 15…. A broj crvenih raste, raste, raste…
Poštujem, to je pravo redakcije. Da li će da dozvoli komentarisanje, ocenjivanje… Da li će da zaustave, „zalede“ ocenjivanje, da li će da “selektuju” komentare… Po meni bolje da i ocenjivanje i komentarisanje ne postoji. To bar nikome ne omogućava manipulacije.
Čak i da je tako, kako je prikazano ispod tog članka, čak i da nema uticaja iz redakcije, neko bi trebalo da se zapita, O KOME JE REČ, ili će se obavestiti takozvani „botovi“ koji će da nagrnu na to glasilo sa hvalospevima.
Najgora je varijanta, ako dozvoljavate, pa kada vidite gde vodi mišljenje čitalaca, to uskraćujete… Nisam rekao da neko na nekom određenom internet magazinu nešto uskraćuje… Moj komentar (tamo) i onako neće biti objavljen. Hajde da ne nagađamo koliko je bilo, ili koliko je moglo da bude negativnih komentara… Ja svoj priznajem. I nećete ga tamo nikada naći.
Ipak sam neko sa dobrim pamćenjem. Kina i Indija su veoma pogodno tlo za one koji imaju jaku političku (politka podrzumeva i finansije) podršku. Pa zar nije tamo najtiražnija srpska, a tada je bila i jugoslovenska književnica objavljivala svoje radove u tiražima od po milion primeraka. Mira Marković joj je ime. Zaboravili ste sigurno kakve je dnevnike vodila Mira Marković. Nešto za čim je čeznula publika u Kini i Indiji. Ako ste slabog pamćenja, pravac Narodna bibliotaka Srbije. Tamo je sve sačuvano. Toga nema na internetu. Nema na internetu ko je najtiražniji srpski pisac svih vremena. A i ako neko bude navodio podatke, neće uzeti u obzir po mnogo čemu čuvenu gospođu M.M.
i dirigovanja “onih odozgo”.
Stvarno izjavljujem saučešće mladoj „umetnici“. Nije lako (nazor) biti operska pevačica. Ko me redovno čita zna kako često upotrebljavam zaboravljene, arhaične reči i izraze. U vezi ovoga današnjeg, karakteristična je reč, NAZOR – kao prilog. A o kome je reč? Operskoj pevačici bez fakulteta (to se nekako i da srediti, bar u ovoj našoj sredini, pogotovo ako želi da postane član Beogradske opere), ali bez posebnog talenta, bez podrške publike (a i to se može srediti, u najčešće polupraznu opersku salu samo dovesti deset prijatelja), ali uz potpuni animozitet od strane svojih kolega… A, to već nikako ne može da se sredi.
Sigurno će u onaj članak da poveruju domaćice iz Svrljiga, prodavačice iz Feketića, čak i učiteljice iz Babušnice… ali oni koji idu u operu Beograd, članovi opere u Beogradu i Novom Sadu, profesori na fakultetu MU u Beogradu i Novom Sadu… Nema ništa gore nego kada ti kolege sa ljubaznim osmehom kažu: Dobar dan, a kada odmaknu par metara, stavljaju ruku na usta da ne puknu u smeh.
Ja tvrdim da u budućnosti možemo istu pevačicu očekivati i na Svetosavskom balu u Beču, pa u i u Karnegi Holu,… svuda dokle dopire politička, ili neka druga moć ove države koja za kulturu izdvaja po glavi stanovnika 11 evra. Manje i od Makedonije i Crne Gore… Da ne spominjemo druge…
Karnegi Holu… da da… Pa i druge srpske operske „dive“ su u svoj CV upisale nastupe u velikim operskim kućama, ali prećutkuju kako je to bilo u holu, uz pratnju klavira, pre početka redovnog programa…
Nije lako biti operska pevačica.
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.