Plovi lađa, a u lađi Manon – Laura Miletić

GEORGINA, NEK JE SA SREĆOM !!!!!

ili

Porodi se Georgina, rodila se Manon

A zapravo smo slušali  samo De Grijea

Dođe i prođe premijera. Dugo očekivana, dugo spremana. Odlagana, vraćana, rađena sa mnogo nepotrebnih problema. I…. prođe…. Sa neopisivo mlakim aplauzima. I to se dešava. Ipak, odahnusmo. Od tolike hvale, pričanja, prepričavanja, kukanja, oduševljenja….. dobismo samo omot, bez sadržaja.

Dakle, toliko hvaljeni gosti, dirigent Stefano Romani, reditelj Pier Francesco Maestrini, scenograf  Alfredo Torisi i kostimograf Luca Dall’Alpi …..

Šta da kažem, sem da mi je iskreno žao što je ceo ansambl bio prezadovoljan radom ovih gostiju, jer nisu mrdnuli dalje od sopstvene senke, niti su igde gledali operske predstave van ove kuće (retki su  i  na prste mogu da se nabroje izuzeci), o youtube i drugim mogućnostima…. NO. Žalosno, jer su ova četiri gosta svakako bolji od naših u istim “ulogama”, ali su daleko od onoga što je “pisac hteo da kaže”.

Meni je stvarno najmučnije da pišem o ovakvim predstavama koje nisu loše, a nisu ni dobre.

Ipak, možda je, po večerašnjem izvođenju, ova predstava mogla da se zove Le Chevalier des Grieux (vitez de Grie), po ulozi koju je tumačio Janko Sinadinović. A sada, vežite se. BRAVO JANKO!  Neki pevači  u ovoj našoj operskoj kući imitiraju druge, treće pa i sami sebe, a Janko je večeras prevazišao  i druge i sebe. I pevački i glumački. Bravo Janko. Očigledno bolji kao pevač, nego kao direktor.

Manon Lescaut, Jasmina Trumbetaš Petrović, hm…. Pola-pola. Pevala je, kako nije. Solidno.  Glumila je, trudila se, beše očajno. Lepa erotska scena u II činu…. Zavodi svog ljubavnika, reditelj je zamislio da digne nogu , da ga dodiruje, povlači svoju krinolinu, treba sve da kuva i  da vri…. A imali smo štanglu na čekrk i gužvanje kostima. Ne, ne…. nikako. Nikako Jasmina i erotika.

Lescaut, Nebojša Babić, uloga koja njemu ne odgovara….. ili ….meni se nije svidelo, iako je postojan u svom pevanju. Nisam ništa dobila.

Ostali su, što ponekada kažem, ostali.

Hor, rastrojen, nesiguran, glumački loš.

Orkestar…. Pitajte dirigenta. Maestro Romani je zalutao  pored mnogih italijanskih dirigenata, a pored ove opere sasvim. Nisam prepoznala mnoge delove, on je išao  na sinfonijski zvuk u intermezzu, pravio je neku dinamiku, muzičari nisu klali niti su pljuvali u instrumente, ali je sve to bilo daleko od napisanog.

Scenograf, Alfredo Troisi je možda izvukao iz sebe maximum, ili maximum koji ovde može da prikaže, meni se nije dopalo. Naročito u prvom činu.  Nije to TO.

Kostimi (Luca Dall’Alpi) su, za moje poimanje ove opere, previse “mišji”, bledi, neusklađeni…. Crni kostimi u II činu, nisam razumela šta predstavljaju,  devojke    kako koja, ženski hor sa kapicama, gostioničarke sveže isfenirane sa  balajažom…. Epohe, kontrasti, ko je kriv za te, meni važne detalje?  Sve u svemu, kao i cela predstava…. Kostimirana papazjanija.

Reditelj! Okosnica predstave. Italijan. Pier Francesco Maestrini.  Ljudi uživali u radu sa njim. Jer nije bio nervozan, nije histerisao, nije  vikao. A nije ni uradio kako treba. E sad, što naš ansambl ima traume od temperamentnih, energičnih i znalački potkovanih reditelja…. Plaše se, BRE. Samo neka je dobar, da ne viče. Nema veze, super je. Kako za koga. Za moje skromno znanje i osrednji ukus,  imao je više promašaja nego pogodaka.

Prvi čin je, što se mene tiče, kompletno mogao da se izbegne. Zbog svega. Mrtva radnja, sivilo na sceni, dosada do bola. A onda….. Ludilo zvano Felini. Sam kraj drugog čina, jedan haos, mnoštvo likova, ogledalo, invalidska kolica, tarapana na sceni, halabuka….tzv. “kalakurnica”…. nedostajalo je samo jedno drvo (premešteno u pustinju u poslednjem činu ?), deda  i  čuvena rečenica iz kultnog Amarkorda: “Voglio una donnaaa”.

Potom, preokret. Intermezzo “oplemenjen” časom geografije. Animacija, kao zanimacija dok teče muzika. “Plovi” geografska karta od Pariza do New Orleansa…. Leluja, leprša…. Tu je i lađa. Sve kao u nekadašnjim filmskim žurnalima. Zapravo, ideja je uvod u predstojeći FEST. Jeste da jedno sa drugim nema veze, ali nema veze ni globus na zavesi, pa smo izdržali. Nema veze ni propust reditelja da se izgnanice, promiskuitetne žene sa socijalnog dna i prosjakinje, uredno  potpisuju kada ih prozovu za izgnanstvo. Šta li mi je da postavljam takva pitanja? Šta me briga da li su bile pismene ili ne. Ni reditelj nije sve uradio kako treba, pa šta? Važno je da je bio dobar. Da ne ljuti umetnike. A što ne zna, nikom ništa. Što su  gosti naplatili promašaje, nikom ništa. Što je naša opera platila promašaje, nikom ništa. Ma ….    I tako, doplovila lađa, izdržala građa, i hop… nađosmo se u pustinji. Manon izdiše četrdeset minuta, De Grije očajava…. Nemaju vodu, nemaju vodu… ali je drvo tu. I dva točka.  I dođe kraj. A na kraju, aplauz mlak, kao odstajao čaj. Sala puna, dlanovi tihi. Dobiše umetnici  cveće, kako ko, pokloniše se pevači, a onda dođoše na scenu i ostali….. Gostujući četverac se prepoznao, a uz njih se pojaviše i neke  pratilje. Ko je čija i šta je radila…. Mi, publika, ne znamo. A nije ni važno. Porodi se Georgina, rodila je Manon. Neka je sa srećom.

P.S. Znate šta je pogubno za ovu premijeru? Pad zavese. Jedan jedini.  Pogubno je i što su  u istoj kući  nedavno bile još dve premijere. Koštana i Na uranku. Na premijeri Koštane je bilo samo par kolega iz opere, bile su ovacije i zavesa se dizala nekoliko puta. Večeras su bile skoro SVE kolege (ih, pa kad peva Direktorka, i još premijeru,  a kako reče u jednom intervjuu “ Manon Lesko je veliki izazov u karijeri, nije je pevala uživo čak ni Marija Kalas”),kako da propuste takav nastup? A na silu održavana zavesa na visini, i pored aplauza koji jenjava,  pri prvom spuštanju je i ostala tako, nepomična, a  šansa za još jedno dizanje nije postojala ni u tragu, jer je publika već pohrlila vani, u ovu romantičnu noć pod tananim pahuljama.

 Laura Miletić

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

MANON LESKO – DAVID NAUM

Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.