Šta mi je?
Nisam izgubila čula… ni jedno. Naprotiv, izoštrila su se….
I?
Srećom….. osobe u čije muzičko znanje, ukus, prepoznavanje dobrog i veoma kvalitetnog…. verujem, jer smo istomišljenici, i decenijama se “to naše poimanje” potvrđuje…. po Evropi i svetu… a i nije nas malo….. doživesmo večeras nešto veoma čudno…… (iako ja , prepotentno, ali uvek potvrđeno, nikada ne sumnjam u svoj sud). Sve je bilo sjajno, a odosmo kući prazni.
Tako dugo željen, čekan, tražen, konačno i jedva dočekan koncert omiljenog nam, zapravo najomiljenijeg violiniste Maxima Vengerova…. Pijanista sjajan Simon Trpčeski.
Kolarac, 29. pretoplog juna 2022., sala puna, atmosfera, kao i u poslednjih par decenija…. napaljena unapred. Napaljena na ime, bez sačekanog utiska. Ok. To već znamo.
A sama sala, zapravo bina Kolarca….. potresno jadna. Prazna. Ok, imamo klavir na sceni. I to je to. Sirotinjski. Sablasno. Apsolutno depresivno. Nema cveća, samo go parket. Kao u čekaonici. Drvenoj. Nekoj, negde, davno.
NAŠ KOLARAC! A u sred koncerta, osta na bini Vengerov u mraku, nekoliko minuta. Šta se desilo, ko je kriv, jer struje je bilo, ali je neko “kliknuo na dugmence za solistu” greskom ili….. tek…. nikom ništa, umetnik sv
Nekada je bina bila obrublljena cvećem, a solisti su UVEK dobijali cveće…. manje, veće… dobijali. Lep gest. Al~ od gesta osta… ništa. Kriza? Nemanje para? Sastavljanje kraja sa krajem? Niko ne dotira Kolarac? Zatvoriće se? BLA, BLA, BLA… LAŽ !!!!!!! Višegodišnja !!!!!! A opstaje, veoma dobro, koncerti se dešavaju, gostovanja, sve je kao nekada, što se toga tiče. Ali, vapaji ne prestaju…. A cveća za umetnike NEMA. Kao i u operi. Nema se para za dva ili pet buketa cveća od po 300 dinara, pa godinama prodaju pored Opere…. pored ili prekoputa Narodnog Muzeja….. Dovedete umetnike za nekoliko hiljada ili desetine hiljada evra honorara, a nemate 1000 dinara za cveće?????? Kako da ne. Sramota.
E…. zato, a verovatno i zbog drugih stvari koje mi padaju na pamet, jer pratim kako “to tamo negde funkcioniše”, umetnici dodju ovde i poklone publici 6% svojih mogućnosti, ili….. dobili smo minimum profesionalnosti kojoj su naučeni. Prepoznali smo taj minimum kroz poređenje koncerata od pre. Ima nas koji jako dobro pamtimo…. Vengerov nekada i sada….
Maxim Vengerov je ovde dolazio i svirao koliko puta….. padali smo u nesvest od ludog muziciranja, davanja sebe….. Ali…. vremena se menjaju, pa i umetnici. Na stranu sto “nas svi vole i obožavaju”, pokušavaju da nas pozdrave na srpskom jeziku, kažu kako nas vole …. Niko više nije toliko lud, čak ni za ne znam kakve pare, da se troši i izgara…. da je sve isto kao pre, najmanje dvadeset godina. Ljudi, umetnici, danas žele lepe sale, svetlo, organizaciju, lepu binu….. ne ovo. Šta god ko mislio, dok ovo čita…. tako je, na žalost. Pa to je “isto” kao kad neko ode kod frizera gde je atmosfera i ambijent lep, salon moderan, prijatan, ljubazno osoblje, kvalitetna usluga….. i naplaćeno….. sa druge strane, ćumez nekakav, ruzan, džabe dobar majstor….. ne ide se ponovo tamo…..
I tako…..
Mozart, Prokofiev…. pauza… Frank, Ravel….. kraj…. BIS -Brams, Fore, Krajsler.
Program odličan, iako su neki tvrdili da nije za široke mase….. pa ovde i ne dolaze ti….”široki”, već publika prilično “istobranširana”, koja zna šta je ponuđeno…. Iako je vrištanje bilo uobičajeno, iako su nam podarili tri BISA….. Lično, uh, otišla sam kući…. PRAZNA. Iako su bili profesionalni, samo su ODRADILI honorar. Oseća se.
Mi znamo Vengerova jako dobro, kada su BISEVI trajali duže nego koncert…. kada je bio iznuren posle koncerta na kome se davao 1000 %, kada je znoj lio sa njega, kada je bio najemotivniji, da smo posle koncerta bili kao omađijani….
Večeras….. samo tužno prisećanje tih vremena i žal za istim, a ne tako davnim.
Pijanista Simon Trpčeki….. odličan, bravurozan, divnog tona, lepog zvuka….
ALI ……
Mozart je bio dosadan, Prokofiev, umesto da nas digne na noge… srednja žalost…. pauza…..
Frank ispod svakog očekivanja…. smandrljan….. tu mi se najviše učinilo da je Simon jurcao kao na trkama, i nije dao Maximu da iskaze svoju zamisao (moj utisak), te je moja omiljena sonata završila kao i da se nije svirala. Ciganin, rapsodija Ravela….. Počelo je solidno…. imalo neku uzlaznu liniju… ali finale…. gde, kad je kako treba, publika ne čeka kraj, već svi tapšu i vrište….. pre kraja…. NIŠTA. Bez naboja, bez uzlazne i finalne linije, ONAKO, daj da završimo.
Bis….. Brams, Fore i Krajsler….
Samo je nedostajao video – bim sa Čarli Čaplinom…..
Laura…. mnogo tražiš!
I tako….. Pošteno odrađen koncert, sve note odsvirane…. emocija NIGDE….. Maxim je možda i pokušao negde da da sebe, ali ga je Simon zbrzavao, nekako, povremeno je svirao kao pisaća mašina (rekoh i da ima divan ton, i da su disali zajedno, ali na veštaćkom kiseoniku)…. imala sam utisak da Simonu ovaj repertoar uopšte ne odgovara, i da je njegov Makedonissimo i taj program ono što mu leži. Nisam, bez obzira na sve, osetila da ima dubinu i muzikalnost koju ovaj program traži, zapravo mislim da uopšte nema dubinu muziciranja. Maxim je druga priča…. ali zajedno…. ništa.
I tako……bilo je odlično, a nije bilo odlično.
Bila je i Carmina Burana u isto vreme u operi. I Light Show. Bez mene….. a želela sam to da čujem…. ali….
Organizatorima BRAVO ZA OVAKVE PROPUSTE !….. i ponoviću….. CEBEF i BELEF …. Sram vas bilo. I sve koji su radili na ovim programima.
Leto nam dolazi…. moramo da se odmorimo od svega. I da čekamo novu sezonu u nadi. Nada nas je uvek spašavala, makar i lažno.
Nado….. vrati se…. ne posustaj.
Laura Miletić
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.