Novi Sad, 26.06.2022.
Evropska prestonica kulture
Beethoven maraton
Svih devet simfonija
Beogradska Filharmonija
Dortmund Philharmonic Orchestra
Slovak Philharmonic Choir
Anna Malesza Kutny -sopran
Michaela Selinger -Mezzosopran
Young Woo Kim -tenor
Robert Bork – bas bariton?
Gabriel Feltz -dirigent
I opet je Novi Sad bio u svom svom umetničkom sjaju. I uvek mi je jako prijatno u ovom divnom gradu. I uvek želim da mu se vratim što pre, jer nam nudi kvalitet i veoma veliku blizinu sa evropskim trendovima, i organizacijom, i programima…. publika divna, ma gde se odigravao događaj, kulturna…… dakle…. DESET. Bravo za Novi Sad!
Juče smo bili počašćeni, da slušamo svih devet simfonija L. van Beethovena, (a mogli smo i da biramo koje ćemo da slušamo) a kao završnica, deveta je bila na Petrovaradinskoj tvrđavi, uz učešće oba orkestra, hora i solista. Pobednik maratona je, svakako, bio Gabriel Feltz, dirigent.
Umetnik koji ovom prilikom zaslužuje sve pohvale, jer je, najpre, imao volju, onda snagu, umetnički zamah i, svih devet simfonija je dirigovao napamet!!!!! Retkost i jedno veliko BRAVO.
Slušala sam V i VI u Gradskoj Koncertnoj Dvorani, zapravo u novoj muzičkoj i baletskoj školi, koja ima jednu lepu, modernu, malu, ali novu salu. I divan hol. I arhitektonski je lepo urađena. O sadržajima unutra …. idite i pogledajte. Daleko smo mi. Mnogo. U Beogradu imamo Kolarčevu Zadužbinu. Ja sam odrasla u tom zdanju. Obožavam ga. To je subjekivno mišljenje. Realno….. sala liči na propali Dom Kulture negde u nekom malom mestu u Srbiji. Šteta. A hvalimo se akustikom. Kao da je nemoguće postići “takvu”, ili, možda mnogo bolju akustiku u nekom novom zdanju. Zaboga, 21 je vek. Ali, o tom, potom…..
Da se vratim na program.
Dortmundska Filharmonija. Prvi zvuci V simfonije… meni jedan tako dugo željeni šamar. Šamar lepote i gustine zvuka. A kultivisano. Za malo, pa sam zaboravila kako treba da zvuči simfonija uživo, srećom, oporaviše me za minut. I krenuše mi suze od uzbuđenja, i siline koja izbija iz te predivne muzike. I iz njihovog zvuka. Muzičari nisu ni besprekorni, ni savršeni, bilo je tu svega po malo (horne su bile prilično “brljave”, koncertmajstor, inače odlična Shinkyung Kim, bila je u početku veoma ritmički nestabilna, pa je orkestar isto tako bio po nekada “labav”, ali se to sve brzo dovelo u red, zahvaljujući, najpre dirigentu koji je kao panter vodio celu muzičku i izvođačku zamisao, a i zahvaljujući angažovanju muzičara. Zapravo, koncepcije V i VI su bile “po mom ćefu”. Dijapazon muzičkih linija, od najnežnijih, do najsnažnijih, spektar obrta u dinamici, zamisli, ideji….. fantastično. Divna oboa, solo viola, flauta, klarinet…. I sve to nam je dalo veliku energiju, radost i moranje za ovacijama, bravo povicima, i ushićenjem koje nas je obuzelo. Sve u sali. Sve muzičare. Dirigenta. Lepota. Lepota. Divni Beethoven u mislima i rukama dirigenta i profesionalnih, ali jedinstvenih nemackih muzičara. I moram da kažem, da ne bude da uvek imam zamerke. Koncertmajstor (Shinkyung Kim) je u VI simfoniji bila fenomenalna. Vodila je orkestar istovetno koliko i dirigent, pratila solo muziciranje kolega u njihovim deonicama, disala sa celim orkestrom. Bravo. Bravo za zajedničko disanje. Bravo, eto, Bravo.
U pauzi između dve simfonije….. osveženje u holu, ljubazno osoblje, prekrasna atmosfera, uzbuđenje i komentari nakon V simfonije, svi radosni. Žamor koji se čuo… od lepote i pozitivnosti. A sretosmo i prijatelje i poznanike. Novi Sad spaja ljude.
VI simfonija ( Pastoralna) sušta suprotnost burnoj petoj. Prekrasan tanan zvuk, fenomenalne nijanse, nežnost, obrti, bure i smiraj prirode…. ispričaše nam muzičari priču. Stvorili smo slike. Kao i u petoj.
I nikome nije smetala nesnosna vrućina u 15, 16 i 17 sati van sale, na ulicama Novog Sada. Naprotiv….. uživali smo. I čekali finale na Petrovaradinskoj Tvrđavi, IX simfoniju, oba orkestra, hor, soliste…. u simboličnih 20:20.
Ali….. avaj. Iako je trud bio ogroman, želja velika, mnoge okolnosti su učinile da izvođenje ove simfonije, u prekrasnoj atmosferi, ne bude veličanstveno kako smo očekivali. Bar ja. Mislim da je umor nakon dugih proba, putovanja za Nemačku, povratak, i opet dnevni maraton, učinili da svi, nekako, ipak posustanu u energiji i tenziji koja je morala da kulminira uz veliki izvođački aparat. No, nije moguće baš sve ostvariti kako je zamišljeno. Najviše je smetao ženski hor, nedopustivo intonativno loš, a solisti…. bolje i da nisu pevali, naročito Robert Bork. Da ne kudim i kvarim lepe utiske.
Ali, zašto bi bilo sve sjajno, kad uvek neko bitan mora da pokvari. Kamermani. Režija. Kao i na premijeri Aide, pre menje od godinu dana. Katasrofa. Zašto niko nije obratio pažnju na veoma važnu stvar…. TV prenos. Mi smo na video – bimu imali veoma skučen i totalno neznalački “prenos” dešavanja. Kamerman je prikazivao samo nekoliko “delova” sa bine, pojedine muzičare, jedne iste, kao da drugi ne postoje. I tako u krug… sve vreme. Pevači pevaju, mi gledamo druge violine…. Uuuuuh….. A o ideji da je naučio ko kada svira, šta je važno da se prikaže….. No Way. Čiji je to propust i zaštooooo????? Onda ljudi koji nisu mogli da dođu, a imali su priliku da gledaju na TVu, radosni, , nemaju nikakav realan utisak. Toliko o ovome. Nadam se da će to neko, ipak, nekada, ikada, promeniti i postaviti ljude koji znaju da rade baš taj posao. Biće još događaja na istom mestu. Ali, za Egzit sve može. I treba. Samo, dajte i nama potpun ugođaj. Hvala.
U svakom slučaju je ceo poduhvat za pohvalu i divljenje. Bravo za Gabriela Feltza, idejnog tvorca, “trenera” i ” muzičkog maratonca”. I vatromet. I divnu publiku. Hej….
I Beograd ima tvrđavu, ima Ušće, ima Trg…. i to je sve. Nema ko da osmisli nešto slično. Nema. Bilo nekada na Ušću. Bilo. Puj pike ne važi. Nema veze. Novi Sad je mnogo bliži nego što se čini. Letnja pauza…. i eto nas opet. Sa ushićenjem. Uz obaveznu lepotu svega.
Laura Miletić
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.