Coffee break 1
Prvo treba znati šta je – biti srećan, a šta – posrećilo mu se! Svakakvoj budali se može posrećiti, i o tome ne želim da pričam. Dakle – biti srećan!
Ko je srećan? Niko! Ni ko ima, ni ko nema… Nije srećan onaj – tamo, a tek ovaj – ovde! Nije srećan ovaj s’ ovom, nije srećna ni ona sa njim… ni ona sa – njom, ni on sa – njim, a tek kad je neko sam!
Samo su ludaci srećni, njima je sve veselo i smešno.
Koji je idiot izmislio da je smisao života – biti srećan?! Ne znam. Pa, čoveče, nema nikog nesrećnijeg od onog ko se dohvatio sreće! Put do sreće! Put – zapamti, samo to te čini srećnim, bolje reći – putovanje!
Kad ugledaš sreću na vidiku, beži sa tog puta – kud te noge nose! Skreni odmah na makadam, na kaldrmu, trči kroz prašinu…
Znam, reći ćeš – to je duži put! Pa, u tome i jeste – suština! Shvataš?
Coffee break 2
Seo sam na njen bolnički krevet. Spavala je. Pre toga sam stavio zumbule u vazu, obožavala je njihov miris… Trgla se iz sna, pogledala me izbezumljeno – Ko si, bre, ti? A šta ovo smrdi… gledala je okolo po sobi. Pomilovao sam je po licu, i rekao – Majko, ja sam tvoj sin…
Spustila je glavu na svoj jastuk, zažmurila, i tiho rekla – Ja nemam sina… on je umro… davno… Pridigla se, uhvatila me za ruku, i šapnula – Doktore, dodajte mi, molim vas, onu čašu vode. Dok sam ustajao, reče – Eh, i moj sin je bio tako lep, i dobar, isto kao vi… Dodao sam joj čašu vode, nije ni primetila kad sam otišao.
E, sad nemam nikoga na svetu, baš – nikoga! Pljuštala je kiša dok sam išao ka mom potkrovlju, te zastadoh – Šta ću tamo? U gluvu samoću! Neću… Nastavio sam da hodam, kiša nije prestala da pada… nikad…
Coffee break 3
Nema toga na šta čovek može da utiče na ovome svetu. Kiša, vetar, susnežica, sneg i poledica? Sunce koje prži, munje, grmljavina? Prijatelji… daj, ne budi smešan! Porodica, deca? Žena? Ha!
A vreme prolazi… Tek kad stigneš u pozne godine , shvatiš da je sve, baš sve bilo – van tvoje kontrole! Šta ti onda, drugo, preostaje nego da se okreneš – ka sebi! I da pogledaš – unutra! Možda tamo ima nečeg što će biti tako, kako bi ti želeo da bude?! Razgrneš to trnje, žbunje, korov i koprive koji su te sprečavali da uđeš, kad ono – rođendanska torta… iskrivljena, rastopljena… sa 30 ugaslih svećica na njoj?!
To je bio zadnji dan, poslednji trenutak kad je trebalo da prodreš u sebe! Nisi…
Dragan Šateles
Ilustracije i naslovna fotografija
.
Od istog autora u našem PUM magazinu
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.