Povlastica na železnici – Petar Despotović

NOVI PRISTUP PSIHOLOŠKOM U KNJIŽEVNOSTI

I ROMANU IDEJA, U PROZI PETRA DESPOTOVIĆA

(Prikaz knjige Povlastica na železnici, u izdanju Udruženja nezavisnih pisaca Srbije 2020,

koja je dostupna u Delfi knjižarama)

Nedavno se u srpskom književnom prostoru pojavila knjiga nesvakidašnjeg prozaiste, koji je za života ostao anoniman, koliko zbog objektivnih književno-političkih okolnosti, toliko i zbog specifične prirode nadahnuća i ličnosti samog pisca (Petra Despotovića 1942 – 2017).  

Tetralogija „Povlastica na železnici“ koja počinje knjigom Drukčiji klobuci, nastavlja se Železničkim kupatilom i Maslinovim uljem, sve do Okrugline – počinje tehnikom i strukturom zbirke kratkih priča, no zalutali čitalac dublje intuicije ubrzo će primetiti kako su likovi i segmenti u pričama organizovani u romaneskno. Postupak je mozaički i pseudo-poetski, a suštinski nije postmoderan, jer se naposletku nameće jedna subjektivna ideja ili jedna istina, koja se ne bi ukopila u strogi postmoderni diskurs, svojom intimnošću odnosno totalitetom. Premda je totalitet upravo nešto što se u ovoj prozi želi izbeći i što sâm diskurs ni ponajmanje ne smatra bitnim i vrednim pažnje. Glavno pitanje književnog postupka u izgradnji ove tetralogije, kao i drugih romana Petra Despotovića koji se planiraju za objavljivanje (Beščasno srce, Šumarski službenik, Partija kanaste) – jeste kako izraziti nešto što zapravo nije to što jeste, a nije ni suprotno tome, – jedan paralelni svet i pravi uzrok stvari i odnosa među akterima, te i nečega što bismo nazvali fabulom. Postupak je likovan i pseudo-filozofski, te stoga blago ekspresivan, kao kod Handkea, ali sa značajnim inovacijama u naraciji u odnosu na ovog poslednjeg. Uzrok postupaka junaka i događaja je drugačiji, kvantni, u krajnjoj liniji – idejni. No ta ideja nije povezana sa kakvom globalnom ili istorijskom percepcijom, na koju podnaslovi segmenata katkada pseudo-parodično liče. Ovde ni nema mesta nikakvoj parodiji, više je reč o istraživanju. Naratorovo polazište jeste da svaki junak, ili možda bolje reći akter  – ima svoju ideologiju. Ova pak ne mora imati veze sa stvarnošću ili politikom ili socijalnim položajem i strukturom. Svaki junak je naime nesvesni filozof, pri čemu je glavni junak Matija – svesni, barem u vidljivoj meri, a čije se postajanje i razvijanje na svetu ovde ispotiha prati. Prate se i drugi likovi, te je teško reći da je Matija prikriveni „pripovedač“ u trećem licu, a akteri su u istoj ravni, pitanje je i jesu li to zaista akteri. Pripovedačeva pozicija svakako jeste sveznajuća.

Načelo pripovedanja, ili pak estetsko načelo Petra Despotovića jeste – ravnopravno držati fokus i na besmislenim i banalnim stvarima, kao i na onima koji bi mogli biti pogodni za nekakvu simbolizaciju ili zanos. Na primer – mazanje uljem na plaži, odnos profanog i ukalupljenog muško-ženskog para, neupotrebljivi hedonizam. (Bobana i Mićan.) Kao kod Uelbeka i Handkea. Međutim, iza tog ničega (za umetnički zahvat) kod Petra Despotovića nalazi se sasvim intimna ideologija aktera, često suvoparna, ali koja se dā logički analizirati, a koja se i u najbanalnijim pasažima – potpuno prožima sa idejnim strukturama samih različitih stvarnosti u ovim romanima. Sa idejama veoma različitih likova. Dakle, u proučavanju ove proze se mora primeniti i odgovarajuća naratologija, baš kao što je to Ženet činio u pogledu Prusta, u vremenu koje je sada već davno iza nas. Takođe, potrebna je posebna metodologija u proučavanju i definiciji karaktera ove proze.

Zato bih se ovde osvrnuo na predloženi pojam intimne ideologije ili subjektivne ideologije, koji može zvučati i kao oksimoron. Pojam je u vezi i sa naracijom i sa karakterizacijom. Pripovedačeva nesvesna ili polazišna postavka – jeste da svaki akter, pojedinac, predstavlja učesnika ili tvorca jedne lične ideologije, nezavisno od istorije i širih „objektivnih“ okolnosti. Zašto bismo to onda nazvali ideologijom? Stoga što se svi drugi likovi u ovu imaginarno uklapaju i prema njoj vrednuju, iz ugla tog konkretnog junaka. Iz drugih uglova je obrnuto i recipročno. Kroz ideologije drugih junaka – prelamaju se – i ovaj prvi junak i ostali. Zašto nisam upotrebio termin psihologija? Zato što se intima junaka apstrahuje do minimalizma, a „objektivne“ okolnosti do vrlo svedenih ideja, koje i ne bi morale podupirati socijalnu, srpsku, savremenu, filozofsku ili kakvu drugu objektivnost. Između ostalog, Petrov prozede navodi na zaključak – čitaoca ili tumača – kako je suština jedne žive stvarnosti, dakle one sa organizmima, ljudima i entitetima u sebi, da pojedinačnu jedinku navede na formiranje sopstvenog sistema ideja – kao jedinog načina bitisanja i preživljavanja i razvijanja kontakata, te kao zagonetku. Drugim rečima, stvarnost od aktera traži da oni interpretiraju šta je stvarnost htela da kaže. Stvarnost tako nešto po definiciji i ne želi, a naposletku ne govore ni akteri. I to je njihova intimna ideologija, koncept sačinjen po uzoru na onaj pretpostavljeni i imaginarni, koji ima sama zbilja. Ta podloga, lična i izmeštena za svakog ponaosob – prustovski utiče na odluke junaka, isprva neshvatljive odnose i postupke. Za razliku od francuskog Traganja i teleskopskog postupka gledanja prošlosti i budućnosti, ovde se postupci otkrivaju odmah, u okvirima jednoga poglavlja uglavnom, bez analepsi i prolepsi, – jedne glave koja je obično minimalistička, a ponekad po potrebi i sasvim opširna. Zato se može reći da je postupak Petra Despotovića u neku ruku mikroskopski, onako kako je, u početku pogrešno, tumačen Prust. Intimizam ostaje prisutan na malo apstraktniji način, sa rečenicom isto tako nepotrebno komplikovanom katkada, a svedenijom i približenoj egzaktnom izrazu.

Akteri intimne ideologije kod svakog od „likova“ jesu idejne sintagme  ili reči: „mala dubina duše“, „razobručena snaga“ „platforma“, okruglina“, „pljosnati balvani“, „agensi pojavnosti drugih svetova“, „nepostojeće čestice“, „mašina za proizvodnju sjaja“, „šiljati stranac“, „šiljati način“ i drugo. „…Jer, ma koliko slaba ona bila, kada je Matija zamišljao vezu ovih žitelja sa onostranim – on je imao viziju šiljatih načina. Nebesa su, naime, bila – proteza za život. A, tako šiljati način – osnova njihovih života; koja je morala nametati i šiljatu duhovnost“, piše u Okruglini. „Na korelate duha žitelja Velikog Okruglog, te duhovno specifične populacije unutar Velikookruglačkog kraja, u onostranom nije naišao. Iako ih je očekivao, ako ne zbog u tudašnjoj omladini većinske, “napredne omladine” (jer već ima “zaštitu”) – ono zbog ostalih stanovnika, koji su, takođe, masovno, iako možda samo za koji stepen, manje napredni.“ Jedno od obeležja ovakvog romanesknog postupka jeste potreba da se „izmisle nove reči“, to jest odustane od pojavnog i repetativnog. Polazište je da se ništa ne zna, o stvarima po sebi, te da se one moraju konstruisati ni iz čega. Tek iznova zamišljeni i rođeni pojmovi, o kojima se u suštini stvari zaista i radi, mogu se ponavljati. Oni su ispod stvarnosti, i stariji od aktera. Idejne sintagme su možda i jedini pravi akteri ovog pripovedanja, to jest one prethode aktima junakâ. Opet, Matija se izvesnim načinom opire da bude svega jedan protagonista određene intimne ideologije i skupa idejnih sintagmi. On posmatra igru što se proteže na svim nivoima i kontemplira upravo o njoj. Ostaje iracionalni ostatak koji doživljaj čini živim. Nalik Bahtinovoj polifoniji u postupku Dostojevskog, ova proza i dalje ostaje višeglasna, budući da svaki akter gotovo ravnopravno polaže pravo na svoju ideologiju i njenu tačnost, koja se sa stanovišta samog Boga ili zbilje – ni ne može osporiti.

Zanimljivi su pasaži junaka koga ipak moramo nazvati glavnim (Matije) o Bogu:

„Svakako da nijedan od materijala nije dovoljno moćan tj. ograničavajući da – Bog – svoju slobodu ne ostvari onako kako baš hoće; ako je neophodno, u nekoj mešavini, ili bilo kom drugom, odgovarajućem, dostupnom mu ili nedostupnom, ali koji će izmisliti – materijalu. Ta, zar je Matija ikada hteo, i kad bi je mogao imati – takvu slobodu! Zar, Takvu slobodu nije uvek doživljavao – oh, kako samo – otužnom!

Kao slobodu Jednog – iznad svega i svačega – usamljenika; Jednog (sveopšteg) bića, koje je prinuđeno da iz svoje opštosti kruni ove ili one posebnosti; moćne, čak nekad i slobodne: posebnosti sa subjektivitetom.

U nedostatku stvarnog života – samo da se igra (sa sobom)…

I, samo je išao dalje u svojim razmišljanjima:

On je, za razliku od Njega, u stanju da doživi autentičnu posebnost, čak autentično ništavilo; za razliku od Njega – koji zna samo za virtuelno ništa i virtuelno posebno. Koji mora biti samo opštost, otužna i samom njemu – opštost. Dobro, ukoliko, On, već nije i mimo opštosti, onako kao što je i mimo posebnosti; ukoliko nije i mimo postojanja, isto kao što je i mimo ništavila: u nekoj, svima nama nepojmljivoj kategoriji…“

Isto tako, kada je reč o četvrtoj knjizi, Okruglini, i o „profanizaciji Okrugline“ što je u mislima pominje Matija, a čemu meštani jednog imaginarnog perifernog a regionalnog podneblja doprinose, protagonista dolazi do neobičnih zaključaka o religiji, ideologijama i ustrojstvu same stvarnosti. On naime zaključuje da je određeno usmerenje, suštastvo ili zahtevnost spram života ili neke stvari – u srazmernoj meri profano – ne sâmo po sebi doduše, ali je banalno spram jedne više razine. Krećući se ka gornjim nivoima, mora se zaključiti da bi imaginarni Bog ili viša razina, morao odustati od profanosti individualne sile ili zahteva, te od profanosti oblika, boje. Zatim odustati od profanosti ma kakvoga posedovanja karaktera. Naposletku, Bog bi morao odustati i od te profanosti da se postoji, pošto i samo postojanje predstavlja jedan, makar poslednji oblik sirovoga. Odnos prema ideologiji se dakle preslikava i na odnos prema religiji, ne samo politici. Preslikava se i na relaciju subjekta prema samom sebi. Ova parabola najbolje oslikava poetiku i estetiku romanâ Petra Despotovića, kao izvesnu odbranu estetskog od upliva sa strane, kao zadatak estetskog da sve vreme bude svesno igre, te da brani ideju slobode i humanog koja je opet umu neshvatljiva, poput Boga koji bi se morao odreći profanosti sopstvenoga postojanja. Odustajanje od sebe je opet viđenje i nenametljivo razumevanje drugog, što takođe omogućuje polifoniju gde je svaki lik glas za sebe. Neki – dublje zabačen u igri svoje intimne ideologije i u uverljivosti stvari. Drugi – poput Matije – svesniji igre. Opet, svaki je prikazan kao potpuno sâm, bez satire i parodije, sa tek malo humornog, više energičnog i ezoteričnog, – i kao potpuno verodostojan i „u pravu“, čak i u lošim delima, poput Dobrile sa početka tetralogije. Drukčije nije moglo biti, sudeći po razloženim i nijansiranim uzrocima. Stoga bismo ovde mogli govoriti o polifoniji ideologijâ ili polifoniji sudbine, mada pre svega o polifoniji estetskoga. Estetsko može biti mnogo koje, a kičasto – samo Jedno. Estetsko je slobodnije, ono kičasto – uvreženije. Svaki glas ima estetski uvid za sebe, poetiku svoje vrste. Svaki slučaj je „najbolji mogući“, jedino čitalac može napraviti razliku.

Sâma naslovna reč povlastica kreće se dalje od realnog „železničkog“ i putnog diskursa. Ona se tiče posmatrača fenomena ili pak povlastice postojanja i estetskog razmatranja. Železnica je nešto staro i zacrtano, ideja svoje vrste a i oblik iluzije, igre… Povlastica je i sagledavanje igre, pored učestvovanja. Okvirna radnja tetralogije dešava se u Malom Okruglom, Velikom Okruglom, primorskom gradu Burinu i još ponegde. Ova imena korespondiraju s Dalmacijom i Bosnom, kao što korespondira šiljato i okruglo. Od toponima, izvorno je zadržan samo Beograd iz koga letovanje odnosno istraživanje ili dodir sa likovima kreće. Likovi nisu nužno neobični, ali njihove unutrašnje ideologije i pozicije u ravni jesu. Neobična je njihova filozofija ponaosob. Pripovedanje kreće kao putopis ili detinjstvo. No, detinjstvo je upravo ona tačka u kojoj jedinka još uvek nema izgrađene unutrašnje doktrine i postulate, te može detektovati razvijeni sistem ideja kod vremešnijih jedinki – i to kod svake za nijansu različit ili sasvim suprotan. To je i vreme odluke, koju donosi Matija, a u vezi sa gorecitiranim odlomkom. On neće prihvatati banalno prisustvo Boga, profanizaciju, unapred zadatu temu. Niti prisustvo istorije i politike. Ostaviće slobodan prostor da načini svoju intimnu ideologiju, do mere igre, nestajanja i čistote, do trenutka u kome to ideologija možda više neće ni biti. Ostaviće prostor za posmatranje koje je ovde sinonim za osećanje i estetsku vertikalu. Prostor za život koji možda postaje estetsko božanstvo, mada zapravo samo jedan spontani i estetski doživljaj ili bivstvovanje. 

Treba skrenuti pažnju na poglavlje Stolnjak u Okruglini, i na susedne minimalističke glave, gde likovi Toda, Matija, njihove rođake Danica, Zvezdana i Mila ulaze u stolnjak tokom jednog skupa za trpezom, mešavine ljudi, znoja i intimnih struktura i tačaka gledanja. Oni se potom vraćaju iz te dvodimenzionalne ravni u svakodnevicu obeda. Toda, Matijina majka, odsustvom lične volje i samo-uskraćivanjem za profanost oblika i namera, idejnih uvreženja i pojavnosti – uvlači nazad ka sebi „takođe nepostojeće čestice (odreknute od sebe samih)“ – iz stolnjaka u koji su one bile ušle zajedno sa akterima. Te čestice privučene su Todinim samopotiskivanjem, te neverovanjem u igru, koje kod Matije kulminira posmatranjem igre. Reč je o vrsti etarskog, gornjeg, što se opet odriče da bude, kako bi se živa tvar od koje smo satkani mogla ispostaviti kao Bog, spontanost, slučaj, okrnjenost, ali kao onaj najbolji mogući život i egzistencija, zbog koga su upravo sve više religijske i sve donje političke sile odustale od prikazivanja i bivstva. Da bi egzistencija aktera bila savršena lepota, ostavljena bez upliva kakvog vrhovnog centra ili bića. Savršena kao slučajna i krnja, napuštena od Smisla, kako bi sama konstruisala smislove, a ostajala samo lepota, živo i nasumično u svojoj empiriji i u sećanju. Povlastica na železnici je stoga odbrana življenja od nuspojava, proza pomalo francuskog stila, gde lepota nema potrebe da spašava svet, nego predstavlja centar tog sveta iz koga je uklonjeno i humorno obasjano pa udaljeno sve drugo, da bi ostala samo ona, te da bi slobodan slučaj i osećanje vezano za njega – bilo zapravo Bog. Pripovedač odnosno pisac pravi inverziju gde suštine ima tamo gde je nema, a nema tamo gde je mora biti. Centralna stvar u zbilji jeste mogućnost opažaja, te bi to bio ujedno i Bog, – ono što se ne očekuje. Petar Despotović je inače smatrao da umetnost ima to preimućstvo nad filozofijom i naukom – što jedno dobro umetničko delo nikada ne može biti prevaziđeno i pogrešno, a jedna teorija to može biti, kao i jedna istorijska praksa. Umetnost stoga traje duže od religije. No, umetnost je možda samo metafora za egzistenciju.

Mimo inovacija u domenu psihološkog, koje postaje filozofično i likovno te apstraktno, i mimo izmeštenog shvatanja humanog, vrednog i višnjeg, dakle izvan meta-filozofskog i meta-antropološkog, meta-religioznog i meta-ideološkog u romanu Petra Despotovića, ostaje „slika“ podneblja, kao i vezanost idejnih sintagmi za krajolike i predele u kojima akteri prebivaju. Gotovo da nema opisa nekakve prirode ili ambijenta, a ambijent čine same ideje protagonistâ. Konkretni detalji su minimalni i svakodnevni, poput puta, stolice, blata, drveta, ograde, šljunka. Dalmacija ceni prodor i šiljak, ličnu vidljivost i čast, u skladu sa višnjim moralom zacrtanim poput plafona ili proteze neba. Bosna – okruglinu, utapanje, neštrčanje. No, to mogu biti i ma koji predeli na planeti, budući da su ove regije sa razlogom neimenovane u tekstu. Ostaje ponešto i od obrazovnog romana, gde se Matija obrazuje na psihama i uvreženjima drugih, starijih ljudi. Moglo bi se reći i da je to vrsta portreta estete u mladosti, premda je ovo jedan grupni portret ravnopravnih subjekata i jedan narativ sveznajućeg, esejistički nastrojenog, dijaloški ostrašćenog i humornog „pripovedača“. Dijalog je izuzet iz teksta, ali ga same ideje vode življe nego što bi upravni govor aktera umeo da izvede. Reč je o novom obliku romana ideja, gde su one intimizirane i samosvojne u svakog junaka, a ne opšte i objektivno socijalne, istorijski potaknute ili slične. Ovakav roman ideja veoma je polifon, to jest ne postoji korpus filozofskih i drugih razmatranja kojima bi se roman bavio, već ideje niču jurodivo u svakom liku, prerastaju u njegovu ličnu tehniku i ideologiju, određuju odnose među potpuno samostalnim akterima izašlim niotkuda, nezavisnim od nekakve ideološke opšte razine ili trenutka. Stoga se može reći i da je roman psihološki, pošto ovaj prozede nema svoju filozofiju, niti onu koja ga je podstakla. Izazvan je estetikom ili pukim estetskim osećajem.

Na kraju tetralogije se, tokom rastanka junakâ i Matijinog povratka u Beograd, zaključak pripovedanja pretvara:

„u nešto istaknutiji niz… porâ sreće dana…

Jer su malo više raširene nego što je ovoj sreći za disanje potrebno.

Iz kojih se, znači, izliva seta.“

Ovaj roman ideja izazvan je setom i nuspojavom, koja iza ideje i stoji, umesto božanskog ili već uvreženog. Ironija pak nije prvenstveno obeležje postupka Petra Despotovića. Poseduje nešto od filmske tehnike i montaže, kao i od fotografije i segmenata. Mozaik ide sve do interpunkcije. No svaki ovaj „snimak“ je nasumičan i dubinski, predodređen kasnije za sklapanje u širu kompoziciju.

U jugoslovenskoj i srpskoj književosti, ovakav postupak je ovde najsamosvojniji i najuspeliji posle Pekićevog romana ideja ili fantazmagorije i „toka svesti“ Vladana Desnice. No, za razliku od njih, pisac Povlastice na železnici insistira na polifonoj subjektivnosti aktera, zbog čega se pomenuti prethodnici u odnosu na njega moraju shvatiti kao ipak realisti. Ili on kao ipak liričar. Realan diskurs kod Petra Despotovića skoro da ne postoji, ukoliko to nije onaj koji se tiče elementarne logike i poretka ljudskog mozga i njegove percepcije. Elementi sociologije u građenju junaka Povlastice takođe su prisutni, ali bez opipljive sociološke pozadine. Sve rečeno, zajedno, svedoči da je reč o jedinstvenom književnom jezičkom delu kada je u pitanju srpski, odnosno hrvatsko-srpski jezik.  

Sâm pojam romana se posle avangarde i postmoderne, u nekim teorijskim krugovima prevazilazi, pa se često upotrebljava i reč povest, kao što se javljaju i prozni fenomeni u kome jedan deo teksta organski i spontano tumači prethodni deo teksta, gde su na primer filozofija, kritika i beletristika spojeni poput različitih delova jednog istog proznog diskursa. Povlastica na železnici ima elemente samo-tumačenja i samo-razjašnjenja, mada na jedan implicitan način. Takvi postupci izvesne dekonstrukcije ne moraju imati veze sa post-modernim, već više sa etapom nastalom posle postmoderne. Priča koja objašnjava i razgrađuje samu sebe neretko zadržava jednu ličnu istinu i zamisao, koje post-moderna proza ne mora ili ne sme imati. U ovoj prozi koja je pred nama svakako ima dosta od povesti, samo što je ova načinjena minimalističkim i eksperimentalnim metodama, te se isprva ne doima kao takva. No, celina je svakako veoma udaljena od tehnike kratke priče, a zahvat pisca ima nešto od starogrčkih postulata i osobina naivnog, nasuprot sentimentalnom. 

Savremena srpska književnost, koja je ugrožena rodbinskim vezama i protekcijama, a sa druge strane uzdrmana „burazerskom“ i neinovativnom književnošću i onda kada se plasira po čisto esnafskim principima i očekivanjima publike i bez takvih protekcija, – izlaže se riziku da postane jedna sasvim efemerna evropska književnost, koju će na primer bugarska i albanska u budućnosti preteći. Stoga ovom prilikom predstavljam deo opusa jednog od najvažnijih srpskih pisaca, a donedavno se uz to moglo dodati i – savremenih. Priče Petra Despotovića su se, za njegovog života, mogle čitati jedino u zbornicima kratkih priča izdavačke kuće Alma, a roman Beščasno srce u vremenski oročenoj e-ediciji sajta Zavetine; čemu je razlog donekle književni diskurs i savremena književna politika, ali u daleko značajnijoj meri – povučenost samog autora i njegov otklon prema objavljivanju, agitovanju i publicitetu, na koje su pisci u bivšoj Jugoslaviji mahom osuđeni ako žele da budu vidljivi. Dakle, reč je o našoj nacionalnoj književnosti gde bi pojave poput Tomasa Pinčona i Mišela Uelbeka ili Handkea i Tokarčukove bile nezamislive kada bi ponikle ovde, kao domaći i maternji pisci. Književnost koja ne eksperimentiše, ne razvija se, kao ni privreda. Drugim rečima, naše najbolje stvari osuđene su na propast, zbog čega se i prikazuje da njih poseduju samo neki drugi, negde daleko. Kada je u pitanju prvo štampano izdanje „Povlastice na železnici“, kao i kada je reč o drugoj Petrovoj prozi koja je još uvek ostala u rukopisu, na kraju ostaje paradoksalan zaključak da pisca, pomalo obrnuto a opet „nepotistički“ – objavljuje, i delo tumači, te na njega ukazuje sin. U ovoj okolnosti leži i činjenica, koja se doduše ne može dokazati, da to između ostalog, iako ne ponajviše, potvrđuje rečeni značaj ovih romana, jer bi vođen samo konkretnim porodičnim odnosom, sin mogao i da ih baci, zanemari, sada već otrcano „spali“ i drugo. Upravo okolnost da ovu prozu postepeno dajem u štampu – govori da bi njeno odbacivanje u zaborav zapravo bio zločin prema napisanom, ako već ne ogrešenje u ličnome smislu. Tako se nešto može reći samo za veliku književnost, koje, kao što je to slučaj već mnogo puta pokazao, sȃm autor uopšte ne mora biti na pravi način svestan.    

Ivan Despotović

.

Ivan Despotović oštro,

kako samo on ume