Često se u referentnoj stvarnosti postavlja ono staro pitanje, to jest parafraza iz dela poznatog starog svetskog romansijera: ko zapravo potiskuje lokomotivu – da li je napred gura dim, kako bi se to možda posmatraču moglo učiniti, ili je pokreće nešto drugo, a ovaj samo vijori iza. Tako se postavlja i pitanje, šta zapravo pokreće umetnost… i postoji li ona uopšte?
Jedna studija iz ljudske psihologije, povezana sa širim socio-istorijskim kontekstom: Tolstoj je na primer kritikovao Šekspira, zbog životnog defetizma i mračnjaštva u njegovim dramama, preterane neodređenosti, pa i odsustva značenja – što je, ruku na srce – i bilo tačno. Slično je kritikovao i Čehova. Šekspir, dakle, nije bio Tolstojev šef niti stariji gazda, pa ni grof (polu-Nemac) nije morao da ima respekta za nj. Još manje je to bio Čehov… Kako se to Lav nije plašio da će ispasti neznalačka „seljačina“ koja ne voli teatar, ako krene na Šekspira? Pa, verovatno je imao petlju ili nešto slično. Viziju. „Muda.“ Strast. Ionako je kosio sa kmetovima. I ne može aristokrata (duha) ispasti „malograđanin“. Nije hteo da ponavlja ono što drugi podrazumevaju. No, kako to da niko od naših laureata, ni pisaca uopšte, ne sme da kritikuje Andrićev opus, već samo parodiraju njegove biografske pikanterije. Kako to da bi svi voleli da “budu Andrić”? A rado udaraju na opus Dostojevskog, Crnjanskog, Disa, Duku, Rakića? Ima li ko da bi voleo da bude Fjodor? Ili Crnjanski?(…) Na primer: Kafka i F.M.D. (pa možda čak i Vilijam) najmanje su milijardu puta veći pisci od Andrića, a Andrićevi su likovi jednodimenzionalni, pripovetke manirističke u odnosu na ovu prvu dvojicu, parcijalne, a romani kolažnog karaktera. Andrić jeste mali svetski pisac. Kalibra nekakvog Andersena. (…) Ili to što priliči Tolstoju – ne priliči volu. Zato volovi i poštuju jedino „Velikog Ivu“. Oni dobro znaju poredak. Jedan je šef kasabe, koji pod miškom nosi Nobelov tefter. On je Sultan čak i malom Sveti, a da tek ne govorimo o svima nama, srpskoj piletini. E, da je ovaj tefter slučajno u rukama Danila, Miloša, Meše, Borislava ili pak Krleže, pa čak i baba Dese – oni bi, razumljivo, i nadasve inteligentno – bilo koga od pomenutih smatrali neprikosnovenim. Istina, jer – kada pobediš na izborima, ja ću onda glasati za tebe. Ako rikneš pre (ina)uguracije – jbga. Da… I ovaj namesnik kasabe je, u njihovim očima nedodirljiv – ne po nekakvom kafkijanskom geniju ili usudu (neisfoliranim uokvirenim očima) – nego baš zbog svoje snalažljivosti. Maherske i šibicarske. Nikad ne znaš gde je kuglica, možda je i nema. E da je nama po jedna takva i po jedan nobelov pečat, pa da mogu da nam pljunu pod prozor. Kao na lotou. Srećni kockar. Jedan Čovek – Tito, Ivo, Lenjin, Napoleon… i gomila „nesnađenih budala“ ispod. He, he, što bi rekao Rogožin, ili Peca Verhovenski. Opet Holivud. Da, mikro-klima. Može biti samo jedan (Gorštak, opet D produkcija). Šta bi oni dali da poseduju andrićevsku sposobnost za mahinacije, a to su kod dotičnog ponajviše kadri da razumeju. (Ko što nešto reče Staljin za Šekspira: „Jago, ah, sjajna organizacija!) Jer, mahinacija je proverena veština, a umetnost je nešto bledunjavo, budiboksnama. Ko bi se u tome mogao razaznati. Umetnost je neko belosvetsko čudo koje iz našeg lonca ne samo da se ne vidi, no ni ne postoji. Na severu Rusije na primer postoje rejoni iz kojih se nikada ne vidi Sunce. Nema kuglice. (…) Kako onda to, da naša braća Kelti u Dablinu imaju zaista velikog svetskog pisca, Džojsa, a da ovaj pritom nikakvim nobelovim tefterom nije overen. Ma! Ne postoji veliki svetski pisac. Doduše, ne postoji ni evropski spisak studijske literature bez ovog nesuđenog popa i književnog revolucionara. Da nije kakva zavera? Virus. Možda neka protiv naše kasabe? Ili: Lako je onima na ostrvu. Pa ne može ostrvo biti kasaba. E, pa to su Irci, može im se, oni koriste britanska jedra… Da li? I činjenica da siroma Džejms, sobaricin dečko, ima mnogo veći „rejting“ od ma kog irskog gospod-nobelovca? Zajedno sa neopečaćenim Tolstojem, Prustom… (…) Srbija i nije neka tajna. Udri po onima koji nemaju „položaj“, u prevodu: po onima koji ne nose ključeve avlije. Po nedobačenoj raji. Obućar u Londonu. He, he, što bi rekao Peca. Daleko je sunce, gospodo, i ono je ili negde u Sibiru, ili negde iznad Atlantika, ali sigurno nije ovde. „A ko to u stvari kaže? Videćemo“. P.S. I kao što je u te-ve seriji rekao Ivo Betoven za klavirom: nemojte da mi se uvlačite… I, da… Je l ima neko da želi da bude Betoven? (Konkurs jeste otvoren, ali muk je večan.)
U našoj stvarnosti, to pak izgleda ovako.
Bolje da je Vučić dobio Ninovu, ili Šešelj. Ne bi bilo loše ni Tito, Đilas, Ranković. Jer su ovi u svojim delatnostima (bili) mnogo ozbiljniji, a i dovoljno čitani, i andrićevski snalažljivi. Skoro čitava etablirana književna scena je ovde – bal polupijanih budaletina. Nema građanskog društva, najveći “seljački aparthejd” jeste upravo – dvostruki laureat, koji je od Pra-Milana Mladenovića prvo ukrao ideje koje je ovaj imao – a onda ih us..o. Možda je nekad i bio dobar, ko zna. Svako je dobar… Nekad. “Koga znaš?” “S kim si išao u gimnaziju” “Ko te je zlostavljao” “S kim si bio u zatvoru” – to su glavna pitanja koja se kod “elite” postavljaju. Ta elita može da stane u jedan ve-ce, to jest došla je iz njega. (…) F.M.D. i Tolstoj se nikada nisu videli na kafici. Nadežda fon Mek se nikad nije srela sa Čajkovskim. E, pa da, ali to je Rusija…. imaju prostora. Može im se. A mi sirotinja, minijaturni… I to je vreme. To se vreme neće vratiti, ne daj bože. Ko to kontroliše da se ono ne vrati… I šta je ovo ovde? Ovde kao nema prostora. Za širi izbor mora se lično poznavati neko iz žirija. Ili – za naslov u etabliranoj kući – neko iz kuće. Lično. Ili što bi rekla mafija – ništa lično, ali ko te šalje? Ko te šalje za posao u novinama, za posao u pošti, za Nina… Onaj s kojim delim traktor. Ti to, a ti to. Najveći komunista ipak je bio mnogo veći građanin od njegovih razmaženih (da li seoskih) opozicionara. Ok. I tako dalje. I tako, naš dvostruki čuvar ve-cea, baba sera lika naviknutog na sr…e, koji je uspeo da se navikne i na svoje; sa romanesknim idejama na nivou holivudske D produkcije, koju je nekada karikirao Vudi Alen – postaje pisac za narod i “narod”. (…) D produkcija lepo upakovana kao jedan latentni i ljupki autošovinizam. Zamislimo da samo Švaba koji piše kako su Germani ćaknuti, može da uđe u krug za prestiž. Samo takav. Uvek takav. Isključivo takav. Jer to može da se proda. U nekoliko soma primeraka. Bez produhovljene ironije. Bez vangogovskog humora. Neko ko vam se smeje u ve-ceu. Ili da neki Francuz koji tvrdi da su Francuzi genetski opičene ateističke budaletine… njega bi već razapeli… No, dobro. Gle, i narod je za pisca! Pobedio je narod, dogodio se. Narod čine 4 čoveka na hoklicama. Oslobodite Barabu. Oni izgledaju toliko karikaturalno, da duboko nadmašuju Džojsove parodične likove iz lingvističkih vinjeta u Uliksu. Džojs je takve likove našao u propaloj, prčvarnoj i čaršijskoj Irskoj. Malo ih je posvetlio, humorisao. Ili:”Mi te volimo!” “Volim i ja vas.” Glasajte za mene. Opozicija je još mnogo gora i neiskusna, da znate, ona će vas tek zapahnuti svojim… (…) U Srbiji se čovek automatski oseća oštećenim ukoliko se ne rodi u Nišu, Novom Sadu ili Beogradu. Ne mogu oni da se spuštaju na nivo Tesle ili Raše Popova, pa da poreklom sa sela budu još bolji i vidljiviji građani. Ne ide. Svako ko se rodio u “provinciji” – treba da dobije Nina – za odštetu. Dvaput. Ako ne odštetu od Boga – da poluči takvu od ljudi. Jer nema gore stvari nego roditi se u srpskoj unutrašnjosti. U crevima na primer. Onda čovek mora da bude hiper-ultra moderan – ako hoće to da izleči. A one ostrašćene budale: Jesenjin, Handke, etc, šta reći o njima. Seljaci. E, da je njima jedan šalterski, vodovodski – lepo raspoređeni laureatski lik, šta bi dali. Ne treba se buniti, jer književnost je firma, ne treba suviše talasati, ne da bi se u firmi napredovalo. Skroz balkanski, a gle, čuda – ono izlazi svetski, i nekako kul, te se dobitnik na te-veu oglašava spokojno, baš kao i šef odseka g vodovoda. Pa i spokojnije. Nema uzbuđenja. Ono je rezervisano za švapske i ruske budaletine. Nema ni Virdžinije Vulf. I mnoge žene žale što se ona rodila. Od nje nema koristi, je l da. E, moja gospodo, u književnosti je potreban Rat. Inače će g… biti večna, i razumljivo, neprepoznatljiva. Zato ipak “treperite, treperite”.
Sve fotogtafije,
Prethodni tekst našeg saradnika
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.