Koštice višnje
Bio je lep dan kad je Sidarta mošnicama dodirnuo tlo
Rekao je , iz njih će izrasti raspevani grm
Onda je shvatio da niko ne može čekati toliko dugo
Izvadio je jezik da ne postane mač boga
I sakrio ga u košticu višnje.
.
Ako ekserima otvorim rane
Gledaću kako horizonti gube boje
Popiće moje reči kao čašu utehe
Samo ja ne znam šta ću sa tim
Osim da sumnju sakrijem u košticu višnje.
.
Recimo da je vreme ono što raseca moj um
Na tektonske ploče koje lutaju
Bilo je kasno proleće, nisam imao potrebu da postojim
Medju usnama su počele da pucaju višnje
Naslonili smo se jedno na drugo okupani krvlju voća
.
Medju skupljenim dlanovima mi donosiš kapi vode
Pre nego otpijem razmakneš ih i kažeš
Zemlja po kojoj hodam je žedna
Iza mojih trepavica prestaje kiša
Moji dlanovi nisu bunar nego kapija
Držaću čvrsto vazduh dok ne postane ti.
.
Onda staviš pamuk pod jezik i držiš ga
Dok ne zaboraviš da živimo od sitnica
A tišinu ostaviš u mom dahu kao neobjašnjivu silu
Da bih mogao da oduvam prašinu sa stola
Na kome ćemo voditi ljubav možda nekada.
Prašinu samlevenih koštica višanja….
Goran Matić
Fotografije
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.