Sa stanovišta mazohista svet je savršeno organizovan i treba samo tako da se nastavi.
Uključi čovek televizor, kad ono – baš tog časa ide neka fina emisija; sve nešto kako infarkt ima prethodne simptome, zahvaljujući čemu svako za svoj infarkt može da se priprema, a ko je srećniji od lica koje zna da je u svakom trenutku pripremljeno za infarkt, pa mu to nije grom iz vedra neba.
“Nije to vem iz nedra groba”, ponavlja nesrećnik u sebi, već unezveren, a eksperti nastavljaju: “Važno je samo primetiti simptome, i to što ranije!” I zaista, nije li logično da razumna osoba prosto jedva čeka da kod sebe što ranije primeti simptome infarkta? Srećom, to nije teško; nema skoro ničega što nije simptom infarkta. Ako čoveka boli vrat, ili ispod vilice, ili u grudima, ili ako ga bole laktovi, ili ruke… A ne treba zaboraviti ni leđa; ponekad su upravo bolovi u leđima siguran znak. Glavobolja je takođe veoma indikativna, a isto i ako neko oseća da nema dovoljno vazduha, kao da je stegnut nekakvim obručem. A već ko povremeno ima i hladan znoj na čelu…
Svima koji nisu mazohisti posle tih saznanja izbija upravo taj hladan znoj, i beže na sledeći program, ili među listove novina, ali ima dana kad se takve poslastice nalaze svuda. Ko se raduje što ne oseća bubrege – otkriva da to ne znači da je sve u redu, nego da je sasvim propao; stručnjaci pišu da upravo bubrezi ćute godinama, pa onda sve odjednom.
Na jetru je bolje i ne pomišljati jer čovek ni u tom delu sebe ne oseća ništa; jetra boli tek u poslednjem stadijumu. Samim tim, kome god nije ništa – pa makar ga to držalo i celog života – taj je sve vreme u pretposlednjem stadijumu, što nije baš ohrabrujuće.
A tu su još i svakovrsni Izazivači. Toliko ih je u opticaju – i svi do jednog izazivaju – da je mnogo lakše napraviti kratku listu onoga što ne izaziva ništa, i nastaviti niz pogodnosti za mazohiste. Skoro uvek se mogu naći živahne crtice o tumoru na mozgu, a usput zna da uleti i koji direktan prenos neke operacije, u čijim pauzama nam nabrajaju razne lekove koje svi koriste godinama, a tek sada je otkriveno da su potpuno beskorisni, a neki čak i smrtonosni.
I disanje je opasno da opasnije ne može biti; ko diše bolje mu je da gleda šta će dok je bar gledanje bezopasno (ono izaziva terminalne posledice samo kod svedoka događaja koje je bilo pametnije ne videti, ali to ne spada u Medicinu). Otvaranje vrata ne izaziva rak; čovek može slobodno da otvara vrata, čak i svakodnevno, a i bolje bi mu bilo da ih otvara dok se još sme, jer nauka neprekidno napreduje i već sutra se može desiti da se i u vezi sa tim pronađe nešto škodljivo za zdravlje. Ni ugao pod kojim držite čašu dok pijete, kakav god da je, ne prouzrokuje ništa istinski pogubno, ali čemu držati čašu kad su opasne sve tečnosti izuzev destilisane vode, koja je, bar u principu, donekle u redu… ili samo još nisu naišli podaci o tome.
Pored opasnosti od hrane, koja je većinom smrtonosna pa tačno da joj to uspe i tek devedeset godina posle kobnog zalogaja, tu je i nekad cenjeno sunčanje, koje treba izbegavati jer je otkriveno da čak i neki kremovi namenjeni zaštiti kože mogu da izazovu rak, i čine to kad god im se pruži prilika. Tačno, mesečina je manje opasna, ali kad-tad će se pronaći i nešto u vezi sa njom…
Posle takvih obaveštenja obično naiđu vesti, da dokrajče sve koji nisu bili dovoljno uništeni činjenicama iz sveta Medicine. Jedina nevolja su kojekakvi filmovi strave i užasa koji sve to ponekad razvodnjavaju, ali mazohisti znaju da je svet organizovan za njih i oko njih; naići će već ponovo nešto što će ih razvedriti i potvrditi im da su ispravno orijentisani, dovoljno je malko strpljenja. Ostali pljeskaju pred televizorom, i raduju se što kogod slučajno nije strvožder ili vampir – taj je vukodlak, ili barem njegova ujna, tako da i prosečan gledalac može da predahne i mirno da utone u san.
Zoran Stanojević
i bivšeg urednika “Ošišanog ježa”
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.