Pepi Kotoraš
Teško je bilo šezdesetih ulaziti u pubertet. One dlačice su nam izđikljale nekako odjednom, između dva kupanja. A ulazili smo nekako haotično, neorganizovano, bezglavo – kako se ko snašao, pogotovo u onom Splitskom okruženju punom dugonogih, zgodnih izazova. Nepisano pravilo je bilo da tvoja prva ljubav stanuje sa druge strane ulice i da se uveče presvlači bez gašenja svetla. Ja sam bio izuzetak, jer moji prozori su gledali na staru pilanu i polje sa crvenim makovima. Povremeno bi se posle večere mi momčići našli kod Marija i gledali kako se svlači njegova Slovenka. A devojka je bila prpošna i ponosna na svoje telo na koje kao da nije delovala gravitacija. Marijo je ju predstavljao kao da je ona njegova lična svojina, a koju on iz svoje urođene dobrote dozvoljava da je konzumiramo. Izmišljao je šta je sve radila samo zbog njega kad bi je samo on posmatrao. Sve te priče su se razmočile kao toalet papir u šolji kad je po Slovenku došao neki tip sa vespom i kad ga je obgrlila nogama i celim telom ko sipa.
Doduše ovo kod Marija nije bio jedini bioskop, ali kod njega se već dugo davao taj najbolji film i uvek je imao neke kekse. Doseljavali su se i odseljavali ljudi, gasili su se I nicali novi bioskopi. Samo mi iz Gajeve nismo smeli ići u bioskop u Matoševoj, jer to je bio neprijateljski klan. Granica je bila mala tržnica na raskrsnici i ako je pređeš znaš da više nisi na svojoj teritoriji. Zato smo i na kupanje išli sporednim puteljcima da bi zaobišli Matoševu i direktno izbili na more.
Ja sam nedostatak sopstvenog bioskopa pokušao rešiti originalno – otvaranjem biblioteke. Već duže vreme sam kupovao i sakuplja sve časopise fine sadržine od Starta do Čika, a kolekciju sam dopunjavao časopisima ukradenim iz podruma naročito moreplovaca. A bilo je tu i raznih donatora koji su shvatali ovaj delikatni dečački problem. Svu literaturu sam držao u naslonu tri ogromne fotelje u svojoj sobi. Da bi došao do časopisa, morao sam zavući ruku između sedišta i naslona, izokrenuti je naviše i dohvatiti ga. Znalo se: Dok se čeka večernji film ide se kod Perice u biblioteku. Prednost je bila ta što sam ja jedinac, a moji roditelji često na poslu ili u provodu.
Negde pred leto 1964. moja mama uze dva slobodna dana i spojila ih sa vikendom. Kaže: “Radi se generalka, svaki kutak treba da blista, a i one stare fotelje ima da pobacamo.“ Ma kud njih da bacamo? Na kraju je odustala od bacanja, ali da se detaljno ispraše i operu. Ja se uplaših da ne budem otkriven i svu onu literaturu gurnuh nekako u gornji dio naslona, do kojeg ruka nije mogla dosegnuti. Završi se konačno veliko spremanje i dođe vreme da aktiviram biblioteku. Jeste, ali ko će dosegnuti časopise? Okretali smo i obrtao fotelje, doneli pincetu za prstace, pa zavlačili onu drvenu štipaljku za iskuvavanje veša. Izvukosmo kilo – dva materijala ali glavnina ostade zarobljena u naslonima. Moja družina iz Gajeve se skroz deprimirala, kao da nam je izgorela škola i dom kulture đuture.
A onda se neko dosetio jednog Antonija kojeg zovu Krako, mršavka i za glavu i pol viši od svih nas. Taj je svojim tankim dugim rukama sigurno mogao dosegnuti naše blago. Da, ali on je stanovao u Matoševoj ulici. Nije bio neki uvaženi član njihovog klana, jer je bio slabačak, ćutljiv, nespretan i povučen, verovatno zbog svoje visine. Zadirkivali su ga pitanjima kao: Šta to tamo pričaju ptice, ili kolika je temperatura gore u stratosferi? A on je bio zadovoljan kad niko nije obraćao pažnju na njega i kad bi makar izgledalo kao da ga smatraju samo jednim od njih.
Nedelja je. Znao sam gde ću ga naći. Bio je već kraj školske godine i prvi turisti su stizali na more. A nedeljom su se svi mangupčići iz kraja okupljali i u skupinama išli pod Marjan da otvore sezonu kupanja. Neko na Mornara, neko na Lučicu, neko na Gusara, Bene ili Kašjune. Ali Antonija nije otac puštao jer uvek bi se nešto loše dogodilo: Ugazio bi ježinca, posekao nogu na kamen, iščašio zglob, ili bi ga neko gurnuo i došao bi kući sav u ranama. Zato bi on nedelju popodne provodio igrajući se sam u parkiću kod aero-kluba. Tamo sam ga i našao. Šmirglao je komad balze što su mu momci iz radionice zadali.
Počeli smo razgovor a on je i dalje gledao u svoj komad drveta. Pomislio sam da je razlog tome što sam ja iz protivničke ulice, a posle sam shvatio da je on naprosto takav. Slušao me sa nepoverenjem, jer moja molba je bila stvarno neobična. Pitao me mucajući koliko je Gajeva daleko, jer nikad nije tamo bio. Ma to je blizu, odmah iza onih čempresa. Pristao je pod uslovom da ga kasnije ispratim bar do male pijace, jer se on ne bi znao sam vratiti. Krenusmo međusobno udaljeni desetak metara da nas slučajno ne vide zajedno.
U sobi sam mu pokazao kako treba zavući ruku u fotelju pa je izokrenuti. Trebalo mu je neko vreme da nauči taj jednostavan pokret. Plašio se da on to neće znati i da ću ga oterati. Ozario se od sreće kad je izvadio prvi časopis. Poklonio sam mu ga – a on oduševljen kao da je dobio medalju. Dva sata je trajao taj posao jer bilo je mnogo toga. Jadničku obe ruke su mu izgrebali oni federi, a oko lakata je zadobio plave prstenove podlivene krvlju. Bio je uporan i poslednju fotelju je ispraznio zadnjim snagama. Ne znam, i ja sam imao samo 11 godina, ali nikad nisam video da je neko bio toliko srećan što je dobro obavio posao. Ili je možda prvi put uradio nešto, a da mu se niko nije podsmevao. Bilo mi je i malo tužno gledati to nasmejano lice a obe ruke su mu izgrebane do ramena. Čak me je nekoliko puta pogledao u oči što nije bio njegov običaj. Možda mu je bilo drago što sam ga zvao Antun a svi ostali Krako. A čini mi se da počeo manje mucati.
A onda se odjednom rastužio. Valjda je pomislio da je njegova misija sada završena i da je to kraj ovog kratkotrajnog ugodnog druženja. Ne bi bilo prvi put da bude iskorišćen pa gurnut ponovo u stranu. Jednom je tako nekom “drugaru“ odveo psića, jer je ovog mrzelo da prekine igru i da se vrati kući. Stanovao je u nekoj trećoj ulici. Predao je životinjicu, a njegova majka nije rekla ni hvala. Zalupila je vratima. Mrak je pao i on više nije znao da se vrati. Srećom prolazio je tuda neki sused i onako uplakanom mu pokazao put.
Nisam mogao naslutiti šta se mota u njegovoj glavi. Namazali smo mu ruke nekom maminom mirišljavom kremom. Zamolio me, ponovo mucajući, da mu zavežem pertle jer on to ne zna. A onda smo se spustili do malog pijaca kao što smo se dogovorili. Pažljivo je prešao ulicu, i posle nekoliko koraka se okrenuo i mahnuo mi. Bilo mi je nekako tužno, kao da smo se opraštali. Setih se da i onaj svoj časopis nije poneo. Vratio sam se kući i prije nego što su stigli roditelji, sve sam to lepo presložio i tajna biblioteka je bila spremna za upotrebu.
Dva dana kasnije na vrata je pozvonio policajac u civilnom odelu a sa njim je bio Antun i njegov tata. Vrata su otvorili moji roditelji. Policajac pokaza Antonijeve izgrebane ruke sa skoro crnim prstenovima kod lakata. Sumnja se da je dečak mučen tako što je vezan i obešen da visi na rukama.
Neko je dojavio da je viđen pre dva dana kako ulazi u naš stan. Roditelji rekoše da oni ceo dan nisu bili kući i svi uperiše pogled na mene. Ja se ućutao i grozničavo mislim šta da kažem. Upitaše me da li se prekjuče kod mene skupljalo neko društvo i ja jedva procedih odrečno, dok su mi se pantalone tresle od straha. Antun čuti kao zaliven. Detektiv je prošao svim prostorijama tražeći neke tragove, mrlje, konopac ili alatku, ili pak mesto gde bi se mogao neko obesiti. Čak je naredio da se i ja skinem do pojasa. Ubrzo je zaključio da ovo zasigurno nije mesto gde je dečak zlostavljan i napustio stan. Antunov otac Mateo je zamolio ako sme ostati još malo. Sa dopuštenjem roditelja zatvorena su vrata i nas dvojica ostadosmo sami u sobi. Čučnuo je onako ogroman i očinski mi je lagano spustio ruku na rame. U očima sam mu video suzu.
– “Perice reci mi ako išta znaš, a vidim po tebi da nešto znaš. Moj Antonio nije zaslužio da ga iko tako muči, zar ne vidiš koliko je već i bez svega ovog napaćen i nesretan?“
– “Barba Mateo ja sam kriv za sve.“, odmah priznah i skoro briznuh u plač. Sve sam mu ispričao tačno kako je i bilo, a njemu kao da pade kamen sa srca.
– “E fakinčići jedni, vrijeme je da počnete juriti curice, ali neka. Ni mi nismo bili bolji u vašim godinama. Tvojima neču ništa reći o ovom, a ti ako možeš pripazi ponekad na mog Antonija.“
– “Ali on je iz Matoševe a Gajeva je u ratu sa njima.“
– “Brzo ćete vi svi izrasti i prestaće biti važno ko je iz koje kale, vaš će biti cili Split, vidjeti ćeš.“
Tako su oni napustili naš stan, a moji roditelji su ostali u uverenju da sam ja u celoj prići nedužan.
Uskoro je završila školska godina i uveliko je počela sezona kupanja. Moje društvo se razredilo, jer mnogi su otputovali u vikendice ili kod baka i djedova. Moja rasuta družina obično se kupala na Gusara, a oni iz Matoševe blizu, na Mornara. Među njima nije bilo Antuna. Pomislio sam da je možda u onom parkiću i otišao da proverim. Našao sam ga kako sedi na promaji između širom otvorenih krila radionice aero kluba. Osim domara kluba (koji je u istoj baraci i stanovao ) nikog drugog nije bilo.
Opet je deljao neku daščicu. Pozdravio sam ga a on se osmehnuo ne dižući glavu. Pitam ga šta radi. Očima pokaza na nacrt makete čamca. Pitam ga zašto ne dolazi na kupanje, a on promuca da se otac ljuti. A onda se nadoveže da se kupa tu i da mu nije vruće. Pokazao mi je malu prostoriju sa tušem – to je bilo domarovo kupatilo. Tu se tušira hladnom vodom i tako mokar može svuda da šeta, jer je pod betonski i nikom ne smeta ako se pokvasi. A domar Stipan je i tako tatin stari prijatelj i sve mu dopušta.
– “Pa jel bi ti bilo draže da se kupaš u moru?“
– “Pa bi, ali otac ne da jer mi se uvek nešto desi.“
– “A da odemo kod tvog tate da ga pitamo da te pusti sa mnom, ništa ti se neće desiti?“
– “Sutra će biti kući pa ti dođi ujutro oko deset, a i ja ću mu reći da smo mi dobri prijatelji.“
Sutra u deset sam došao na datu adresu Matoševa 62. Na masivnoj, kovanoj kapiji, pored poštanskog sandučića stoji mesingana pločica sa natpisom: Mateo Moretti , dipl.inž. Luksuzna kuća se ne vidi iza gustih borova. Vrata mi je otvorio Antun i odveo u tatinu radnu sobu. Sve mi se učinilo nekako ogromno: I visina tavanice, i police sa knjigama, prozori, lusteri, veliki radni sto prekriven đinovskim nacrtom koji se prelivao i dodirivao pod, a barba Mateo se pogrbio nad njim. Čuvši korake ispravio se sa svoja dva metra.
– “Aaa, došao je onaj fakinčić iz Gajeve“, našali se Mateo, “a možeš li mi ti obećati da ga niko neće dirati tamo na kupanju?“.
– “Neće barba Mateo, obećavam, bićemo na Gusara, a tamo su svi moji dobri drugari.“
– “Hajde da i to vidimo, ne pravite ludosti i da ste nazad do tri ure.“
Mi istrčasmo iz kuće i prije nego što je završio rečenicu. Posle mi je Antun rekao da je to bio njegovo najlepše kupanje i da su devojčice iz Gajeve lepše od onih sa Mornara. Zapravo tada je u stvari i počelo naše druženje koje je preraslo u prijateljstvo
Nisam nikad imao razloga da mu se podsmevam i sve sam više uviđao razloge za divljenje. Pitao sam ga kako to da ne zna vezati pertle kad je to tako prosto. A on mi je odgovorio da ukrštanje nerava za motoriku u njegovom mozgu nije potpuno izvršeno i da zato ima problema sa kontrolom pokreta. Problem je što obe ruke imaju nagon da prave istovetne pokrete, a na taj način se mogu oljuštiti jabuke, ali se ne mogu vezati pertle. Za čas je skicirao 4 crteža i prikazao sve faze vezivanja pertli – nešto što bih ja crtao pola sata. Pokazao mi je kako sa lakoćom piše istovremeno sa obe ruke, ali kad jednu stavi u džep, slobodnu ruku automatski teže kontroliše. Tako se on našao u začaranom krugu iz koga nije mogao izaći i potpuno je svestan toga.
I da bi mu se manje podsmevali, dok koristi jednu ruku drugu gurne u džep da prikrije instiktivne pokrete. Seća se prvog dana u školi kada niko nije hteo sesti u klupu sa njim. Stolica do njega je bila uvek prazna, osim kad bi učiteljica nekog kaznila da tu sedne, umesto da ga pošalje u kut. U drugom razredu je prvi dan malo zakasnio i niko ga nije hteo primiti u klupu. U trećem je došao pola sata prije svih da bi seo gde želi. Neki roditelji su zahtevali od učiteljice da ga smesti u specijalno odeljenje jer mu “nije mesto“ sa njihovom decom. I sama učiteljica bi to rado učinila da Antun (nekim čudom) nije imao sve petice. Nevoljno mu je poklanjala četvorku iz fizičkog da bi bio odličan.
U školi je počeo i da muca. Prozvali su ga Kraka i iživljavali se nad njim. Krali su mu knjige, terali ga da trči po učionici, jer navodno puno sedi, prisiljavali da se naizmenično smeje pa plače. Slikali ga kad bi se onako nespretan umazao marmeladom i ta bi fotografija kružila školom. On je morao platiti svaki razbijeni prozor, ili vratiti posuđenu loptu sa kojom se nije ni igrao. Prao je njihove kajake u veslaćkom klubu iako on nije trenirao. Smejali se kako zakopčava dugme, koristi makaze, ljušti pomorandžu. Idu praznom Matoševom i odjednom se svi razbeže i poviću: Autobus!
A onda se kihoću kako se on onako dugonog i prestrašen sapliće da ne bude pregažen. Dao bi novac da se kupi karta za kino, a onda često ostajao ispred vrata, prevaren. Kupio bi kartu ponovo i sam bi u zadnjem redu otplakao film. A niko nije znao da namerno nije žurio na času matematike ili fizike da uradi zadatak da se učiteljica ili neki đak ne bi naljutio što je opet bio prvi. I sve je to on radio i trpeo iz želje da konačno bude prihvaćen, da niko ne upire prstom u njega, da se ne razlikuje od drugih.
Otac Mateo je znao za sve te njegove probleme, jer je slične i on imao u mladosti. Pustio je da Antun očvrsne i da se sam izbori za mesto u društvu. Možda će i on jednog dana postati najbolji inženjer u brodogradilištu. Bilo mu je žao što sa njima nije njegova supruga koja je započela novi život u dalekoj Americi. Pisma ne mogu zameniti majčin poljubac. A srce mu se steglo kad je onog dana došao kući unakaženih ruku. Ipak, pustio je da stvari idu svojim tokom.
Drugovanje sa Antunom nije se dopalo našim zaraćenim ulicama. Prvu fazu, kada su nas hteli kazniti zbog kršenja strogih pravila, relativno smo bezbolno prošli. Svuda smo išli zajedno. Naučio sam ga da vozi biciklu a on mene kako se napamet množe i dele brojevi i još koješta. Čak smo se stidljivo počeli družiti i sa našim vršnjakinjama. Zapravo mi smo prvi shvatili da naša ulica nije kraj sveta i da isti ljudi žive svuda oko nas. Kako smo rasli tako je i celi Slit postajao naš od Spinuta do Bačvica, od Marjana do Bilica. Ona moja biblioteka i ulična privatna kina su polako počela gubiti na značaju. Jer pravi život je bio napolju i samo je čekao da ga dosegnemo.
Antonio i ja smo postali nerazdvojni prijatelji. Voleo sam kad bi njegov otac u njihovom senovitom vrtu “bacio nešto na gradele“ i bilo bi pečenja za celu vojsku. Mateo nas je je svojim umirujućim baritonom učio životu, a nas dvojica bi delili flašu ledenog piva i upijali svaku njegovu reč. Jednom je rekao da ako želimo nešto istinski uraditi u životu, da ne prihvatimo nikad mesto direktora, upravnika ili organizatora. Obojicu nas je video kao buduće vrsne inženjere ili naučnike. Tvrdio je da sat razmišljanja više vredi nego deset sati čitanja knjiga. Starenjem ćemo saznati da je dobrih knjiga sve manje.
Čitanje dobre knjige je jednostavno primanje znanja, a razmišljanjem se ono presloži i stavlja na pravo mesto u onom svemu što smo do tada znali. Takva znanja se pamte ceo život jer su shvaćena i zbog toga uvek logična. Sa njima se može baratati gotovo elektronskom brzinom i to je ono što razlikuje posebne naučnike od običnih inženjera. To je onaj instinkt kada osetiš istinu prije nego što je spoznaš i dokažeš. I sve smo to upijali dok smo u školi bili zasipani beskorisnim, haotičnim, stereotipnim činjenicama.
Već u osmom razredu bilo je jasno da je Antun genije. Nekadašnji Krako se i fizički izmenio, dobijao je na muskulaturi i više nije izgledao onako visok. Čak je naučio i vezivati pertle jednom rukom. Sve manje je i zamuckivao i bolje prikrivao svoju šeprtljavost. To su devojčice prve primetile, što je kod vršnjaka probudilo zavist. Dečak sa kojim su se svi sprdali je sada pobeđivao na saveznim takmičenjima i sutradan se skromno vračao u školsku klupu. I dalje je padao sa bicikla, nespretno ljuštio jabuku i lopta bi mu bežala iz ruke. Još uvijek je bio malo ružnjikav, ali je sve više ličio na labuda.Sedeti sada sa njim je, naročito devojčicama, delovalo kao počast.
Sve češće smo nas trojica bili nagnuti nad onim velikim crtežima u velikoj radnoj sobi. Mateo bi nam davao instrukcije, a mi bi se pokušavali snaći nad onim zamršenim nacrtima. Po njima bi u brodogradilištu već sutra počinjala proizvodnja. Polako smo počeli shvatati odgovornost i sigurnost koja mora stajati iza svih odluka. A onda bi došao onaj domar Stipan iz aero kluba sa loncem punim vrućih raskuhanih kolenica i sa vrata viknuo: “Pusti Mateo tu dicu da žive! Momci navalite, donija san večeru!“
A moji se roditelji pak ne bi ni zapitali gde sam bio, kad bih kasno uveče došao kući. Oni su nekako bili sami sebi dovoljni, a mene su odavno smatrali dovoljno odraslim da se sam snađem. Ovde su ti novci, tamo ti je frižider – i kraj priče. Ako bi me majka i poljubila, to je bilo zato što je osetila nenadanu dragost posle nekog dobrog provoda. Takav sam utisak imao. Možda vam je čudna priča u kojoj roditeljima ni imena ne pominjem, ali zato sam naveo ona koja su značajna.
Antonio i ja smo sledeće godine upisali srednju brodograditeljsku. Prvi put smo bili u istom razredu, u istoj klupi. U trećoj godini Antun je dobio stipendiju i školovao se u francuskoj i Engleskoj, a doktorirao na Harvardu u Kembriđu. Ja sam studirao Mašinstvo u Zagrebu, vratio se i zaposlio se u Brodogradilištu Split. Bio sam samostalni konstruktor pa šef odeljenja za kontrolu projekata, a kada je Mateo otišao u penziju, postavljen sam na mesto glavnog inženjera. Antun je u prvo vreme u Americi živeo sa majkom a ubrzo je preselio u svoj stan.
Dopisivali smo se i razgovarali često telefonom. Radio je u Nasi na programu Apolo, predavao na nekoliko koledža, dizajnirao najlepše jahte na čijim krmama je zlatnim slovima pisalo: Designed by Antonio Moretti. Napisao je bezbroj knjiga, primao počasne doktorate, vodio timove naučnika. Autor je spektakularnog dela “The headquarters of modern science”. Njegov postulat: Svaki atom poseduje unutarnju energiju jednaku energiji sopstvenog nastajanja, je postao okosnica za istraživanje novih načina akumuliranja i oslobađanja čiste energije koja neće zagađivati okolinu. Svi gorući problemi čovečanstva bi time bili rešeni. Sada radi na proizvodnji Triliona, nove materije koja poseduje čudesna energetska svojstva.
Nije čudo da Antonio nije stizao ni da poseti Split. Oženio se negde u isto vreme kao i ja i rekao mi da planira jednog dana kupiti neku kuću (možda Titovu vilu) i zrele godine provesti mirno u rodnom gradu. A i Spličani su sa ponosom pratili njegov meteorski uspon. Malo im je smetalo njegovo Italijansko poreklo ali, sve u svemu, činjenica je da se rodio u onom našem starom porodilištu i da mu je naš Split dao krila da tako visoko uzleti. Zaboravljalo se kako za malo nije završio u specijalno odeljenju za retardirane uz blagoslov roditelja, učiteljice, psihologa i direktora škole. Zaboravili su i šta su mu sve radili oni ulični mangupčići, sva ona iživljavanja i ponižavanja.
Ja sam ostao jako blizak sa Mateom. Viđali bi se barem jednom nedeljno. Nije se više nikad ženio. Njegov stari prijatelj Stipan je napustio aero klub i preselio se kod njega. Dva simpatična stara gospodina vedrog duha. Zajedno su kuhali, uređivali onaj vrt i svoju šumicu, šetali se po Marjanu ili sa brodicom išli na ribe. Voleli su sesti u onaj restorančić na Bene i popiti po koju bevandu. Tu subotu sam i ja bio sa njima. Dosta sam putovao i tvrdim da nigde ne postoji restoran na lepšem mestu. Ma dovoljno je sobom poneti običnu vodu i na onoj klupi uz more bi postala ukusnija od svakog šampanjca.
Mateo se spustio da u procepima između stena nakupi kofu mušula, jer su popodne mislili “poći na ribe“. Posmatram Stipana kako kroz sede izđikljale obrve žmirka u pučinu. Našalih se da sada znam zašto mu ne trebaju naočale za sunce. A on negoduje u onoj pletenoj stolici izbacujući jastučiće – kao nije on žensko da mu trebaju jastuci. Onda duboko uzdahnu kao da se sprema nešto mi priznati:
– “Sjećaš se onih vremena kad je Antonio skoro svaki dan bio u mojoj radionici? Mateo ga je slao da ne bude sam dok je on na poslu. Mislio sam da je to zato da malo izvježba one svoje nespretne ruke i da se druži sa starijim modelarima. A modelari su drugačiji: Oni uvek nešto prave za razliku od uličnih derana koji bi sve razbili i polomili. Nas dvojica smo se uvek lijepo slagali i čini mi se da je uvek odlazio radosniji nego kad bi došao.
– “Znam uvijek mi se hvalio kako se kod tebe tušira pa suši na promaji i bio je zadovoljan kao da se kupao u moru.“
– “Da ali ga Mateo nije slao samo da bi vježbao prste. Antonio je bio jako osjetljivo i nesretno dijete, i sam znaš koliko je bio maltretiran i usamljen. Jednog dana otac je među njegovim knjigama našao list istrgnut iz sredine sveske. Tamo je mališan napisao da se će se ubiti. Povremeno je dodavao po koju rečenicu, kao da pravi oproštajno pismo. Planirao je to učiniti u veće prije svog 12. rođendana.
Zato je Mateo želeo da neko uvijek bude sa njim. A onda je na tom dvolistu napisao da je konačno našao jednog prijatelja, nekog Pericu koji je skoro išao u zatvor zbog njega. Napisao je da mu je Perica ostao dužan jedan časopis i da će mu ga sigurno donijeti. Svaki naredni dan je čekao tog svog Pericu. Konačno se on pojavio u aero klubu. Sutradan su otišli zajedno na Gusara i to je bilo njegovo najljepše kupanje u životu. Od tada su stalno zajedno. Onaj dvolist u knjizi je nestao, očigledno je postao nevažan.
Na možeš ni zamisliti koliko ja Mateo bio srećan. Pričao mi je kao da je dobio još jednog sina. I sada, kad je Antonio daleko, mnogo mu znače ovi sati sa tobom.“
A ja sam pomislio kako bi i moj život bio siromašniji i okrnjen da nisam upoznao Antonija i njegovog tatu.
Mateo se sa kofom vratio upravo kad je kelner servirao oval prženih lignjica. Nasmejao sam se kako obojica liče i rekao im da ih sutra vodim kod Jerka na šišanje obrva. Popodne su prespavali i nisu išli na ribe. U veće su naravno raspalili roštilj (samo su to pošteno znali da pripreme) i pozvali me da se sa ženom i dečicom pridružim.
A Split kao Split. Polako je prestao biti crven. Boja koja mu je tako lepo i sa ponosom pristajala. Natpis Tito na Marjanu je zamenjen velikim betonskim krstom. Jedno vreme je bilo sigurno da će se neka velika ulica, obala ili kvart grada nazvati Antonio Moretti. A onda je euforija nekako nestala kada su mediji otkrili da ni njegova majka Jagoda Kojić nije odavde, nego sa one strane Drine, a stalno nastanjena u Americi. A nadošla su neka vremena kada nije bilo poželjno roditi se dalje od nekih granica koje je ljudska uskogrudost zacrtala. Još manje je bilo poželjno razmišljati, a pogotovo izražavati svoje misli izvan zadanih predložaka. Razlikovati se je ponovno postao najveći greh, kako je to uvek u takvim ružmom vremenima.
Određeni krugovi u Americi su želeli da Antonio podrži novonastale trendove u Hrvatskoj. Njemu je to izgledalo koračanje unatrag – kao da celi narod treba prihvatiti provincijalnu logiku običnih derana iz njegove ulice: Mrziti sve što nije iz Matoševe. Naravno da se nije slagao kad je njegov jedini pravi prijatelj bio iz Gajeve. I kad se sve sabere Antonio je prestao biti poželjna i dobrodošla ličnost, zanemaren je i gurnut u stranu, kao što se više nisu spominjali mnogi zaslužni ljudi kao Ivica Vidivić ili Miljenko Smoje. Mogao je zadiviti cijeli svet, ali ne i svoje Splićane. Izgleda da je njegov grad tražio ljude s čistijom dušom a on to nije imao.
Devedesetih je počeo i završio se još jedan rat. Mnogo je kad i jedan čovek pogine za stvar koja nas tako brzo razočara. A poginulo ih je previše, nevino, herojski, izdajnički, na prevaru – svejedno. Da smo barem nahranili naše duše pa da smo sada mirni, sretni, zadovoljni i napojeni. Ali ne – sada još više ne volimo.
Istopili su se snegovi još mnogih zima. Mene su smenili s funkcije glavnog inženjera. Valjda su smatrali da je za složene proračune potrebna posebna podobnost i sasvim drugačija svest. Mogao sam i ja otići kojekuda, jer ja sam imao Antonija. Potrebna je hrabrost i za otići i za ostati. Ostao sam iz navike da ujutro vidim Kaštelanski zaljev, prošetam do Kašjuna i uglačanim uskim kalama, da mi noću zamiriše borovina, da me bude kanarinci i deca pocrnela od Sunca. Ostao sam i zbog nekih ljudi koje sam imao prilike da zavolim i stotine onih nepoznatih koji su iz ovog istog sebičnog kukavičluka ostali tu gde jesu. Teško je u zrelim godinama potrošiti ostatak života da neku kuću u tuđini nazoveš svojim domom. A voleo bih da sam mogao reči da ostajem zbog ljudi. Valjda sam ja zamišljao da su mi rod svi dobri ljudi ma gdje bili, a ne oni koji su slučajno rođeni negde blizu mene. Moje rodoljublje i njihovo domoljublje se bitno razlikuju.
I Antonio više nije spominjao želju da starost provede u Splitu. Slao je novčane priloge za nezbrinutu dece i onu sa posebnim potrebama. Tko zna u čijim džepovima je novac završavao. Sada se gledamo i pričamo preko ekrana. Pozovemo se, pa se svi naši naguraju ispred kamera. Oženio je olimpijsku prvakinju u bacanju koplja, glava joj je uvijek negde iznad okvira slike, samo povremeno čučne – pajac koji se iznenada pojavi. I tako čavrljamo na našem i na Engleskom, kao da smo svi odrasli u istom dvorištu. Mom Adrijanu se sviđa njegova kćer Silvija. Oboje pocrvene kad se uključe kamere.
Slao mi je Antonio svoje monologe kucane onim nespretnim dugim prstima. Svoj život, kao notes prepunjen različitih obavezama, sabirao bi u onim minutima zatišja pred spavanje. Tada bi i u hladnom Bostonu osetio miris Marjanske šume. Imao je tri godine kad je prohodao. Tata je u ruci držao dvomesečno maće i hrabrio ga da dođe po njega. Prvi put je bez ičije pomoći napravio desetak koraka. I danas se seča njegovog belog krzna mekog kao paperje. Dve godine kasnije su ga našli na ulici obmotanog bodljikavom žicom – specijalitet Davora, sina prvog komšije. Mačak je preživeo i više nije hteo izaći izvan dvorišta. Ako se mučenje i ubijanje životinja ne smatra velikih grehom, zašto bi mućenje čoveka bio greh? Pa to su deca, što znaju deca? Od koje životinje su to deca? Antonio je bio previše velik da bi se ostvario u svojoj ulici, i suviše drugačiji da bi imitirao nečije grubosti. Pisao bi mi:
– “Dragi moj Perice, nekad se i ovdje osjećam usamljen zbog ponašanja ljudi. Ali ovima ovdje nekako lakše opraštam, jer nismo rasli u istim klupama i dijelili jedno djetinjstvo. Boston me ne može zaboljeti nikad kao Split. Sjećam se kako bi mi nokti prokrvarili pokušavajući slomiti kapljice tutkala kojim su bile zaljepljene stranice školske klupe. A stezao sam klupu da zaboravim ili izdržim neku nepravdu. Otac je znao za te modre podljeve pod noktima, jer ih je i sam kao dječak iskusio. Znao je da se moram sam sa time izboriti. A ne bih izdržao bez tebe. Na prste jedne ruke mogu izbrojiti dječake koji me nisu zadirkivali. Ali samo ti si zbog mene bio spreman potući se do krvi.
I ovdje, kao i tamo vladaju oni snažni, beskompromisni ljudi s malo emocija. Plivam među njima jer sam im koristan. Ali od ovog konglomerata nacija ništa ne očekujem. Tužan sam što se ne osjećam ni Hrvatom, jer nisaćim me moja nacija nije zadužila. I nacija se ne može voljeti “na suho“ zbog prostog podatka da si tamo rođen, i ona mora dati povod da je voliš, razloge da je cijeniš. Nije dovoljno biti lijep – pa to je samo poklon od Boga da budeš sretniji, uradi nešto na sebi, izađi iz “urođenog priprostog ja” i postani ličnost. Možeš imati tatu čije gene nosiš, a da takvom čovjeku ni ime ne treba pamtiti, ako te svemu dobrom nauči neki stranac, koji ti je sve dao iz ljubavi bez obveza. Nacionalizam nije prava ljubav, to je obožavanje bez pokrića. Njezini korijeni potiću iz obožavanju svoje ulice, pa svog kvarta, pa grada, pa svoje nacije. Ali ako čovjek ne zavoli sve dobre ljude svijeta, stao je na pola puta u odrastanju. On je običan uskogrudni domoljub koji se sa svoga praga nije maknuo. Izdati staro društvo, rodni kraj, zemljake, rođake, domovinu – sve je to samo u oku i mozgu promatrača. Prava istina je u nama samima.
Ali kome ja sve ovo pišem? Pišem jednom fakinu iz Gajeve zbog kojeg sam odrao ruke, a nije me isplatio ha, ha, ha. Jel znaš da mi nikad nisi dao onaj obećani časopis?
PS … Silvana bi voljela da upozna tvog Adrijana. Podignite vize pa svi na ljeto dođite kod nas. I ne zaboravi onaj časopis. “
Sa kovitom čudnih osjećanja izlazim napolje. Grad je pun plakata – naš Davor, mučitelj životinja, kandiduje se za gradonačelnika. Došlo je i njegovo vreme. Kad ga sretnem na ulici pogleda me sa nipodaštavanjem jer je njegova Matoševa veća od Gajeve. Možda će moj Adrijan morati moliti njega da bi se zaposlio.
Tamo prema Mornaru je njegov kum otvorio restoran – konobu. Restoran je nazvao “Krako”. U izlogu velika slika plavog čupavog dečaka umazanog marmeladom. To je ona fotografija koja je u trećem razredu kružila osnovnom školom u Spinutu. Svi su se smijali. Unutra sedi poznato društvo. Još uvek se prepričavaju zgode i šegačenja s Krakom. Bila su to njihova sretna detinjstva. I navodno se više niko ne seća njegovog pravog imena. Vragu su dušu prodali onako mali, pakosni i zavidni. Vinom pothranjuju iluziju da je ta njihova osrednjost posebna, a spakovali su sami sebe u nekoliko gradskih ulica. Život im je prekratak da shvate da je svet velik a da su oni ostali mali. Kad moram popiti kavu s njima, učinim to na brzinu, kao da gutam gorku tabletu.
I svi su oni najviše ponosni na činjenice, za koje oni nisu ama baš nimalo zaslužni. Oni nemaju nikakvog udela u tome što su slučajno belci, plavooki ili crnooki, visoki, Turci, ili vrapci, agnostici ili mnogobošci, što su rođeni baš u tom gradu ili selu, od Žikinih, ili Jurićevih, što su muškarci a ne neke popišulje … Takve ljude bih rado podsetio da ima još razloga za ponos. Na primer nemaju proljev, imaju dve noge i celu glavu, znaju kako im se zove tetka, pametniji su od svakog goveda, nemaju mitesere, a ako ih imaju i oni su u neponovljivom rasporedu. Podsetio bi njih da su stvarno jedinstveni, i da je jedina sreća po čovečanstvo što postoje samo u jednom primerku.
Sa tom gorčinom uđem u meni najdraže dvorište. Na kapiji mesingana ploča na kojoj piše: Mateo, otac Antonija Morettija. Na dnu šumarka one dve starine opet roštiljaju. Smeju se i prepiru istovremeno. Kažu da sretnu starost imaju ljudi koji nisu zaboravili da budu deca. Shvatih da im one obrve đikljaju od onog silnog dima. Svađaju se oko toga da li se prasetina peče zajedno s ribom ili odvojeno. Traže od mene da presudim, a ja volim i jednog i drugog. S užitkom sa njima popih dve čaše hladnog Ožujskog.
U povratku nisam nikog video. Nekad je u osam navečer parkić bio pun dece koju nisi mogao dozvati kućama. Ni parkića više nema, progutao ga blok bezličnih zgrada. Ni moji prozori više ne gledaju na pilanu i polja crvenih makova. A gde je mladost? Napustila je grad koji se odrekao svojih Antonija, zaboravio na svoju kožu, kost i dušu? ? Možda je mladost prerano odrasla i otišla tražiti bolji svet, svet u kome će zavisiti od ljudi čije duše ne poznaju. Tamo će saznati da ništa ne može toliko boleti kao ono što zauvek voliš.
A priča je tako lepo počela sa poljima crvenih makova i bujnim grudima prpošne Slovenke. A onda je neki tip na vespi odvezao našu Slovenku u beli svet. Tako se zatvorio bioskop u Gajevoj i prerano je počeo pravi život. U zatišju između dva prolaska automobila čuju se zrikavci iz mraka. Sa nekog prozora u Matoševoj dopire Željko Bebek i njegova Tajna veza za sve nas. A meni dođe da se proderem u noć: “Ma ljudi ja vas sve volim!“
Ako bi me neko i čuo, sigurno bi me krivo razumeo.
Nikad nisam mom Antoniju rekao da je visoko u naslonu fotelja ostalo još par časopisa. Ostaće tamo za uvek jer samo ih je on mogao izvući. A osim toga sve je uradio savršeno, kako to samo on može učiniti.
Mom Kraki
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.