Svakako da ne postoji osoba u zapadnoj civilizaciji, koja bar iz znatiželje, nije uzela u ruke neki od „ljubavnih romana“.
Da, „ljubavni roman“. Popularni naziv za roto-romane. Svoj uspon doživljavaju već pedesetih godina prošlog veka, u Americi i Evropi, kada su izdavači ustanovili kako se može „proizvesti“ jeftina knjiga, to jest sveska, uvezana žicom, a omotom koji je istog kvaliteta kao i stranice (novinski papir) i sve to na dva stupca, što je omogućila tek otkrivena roto štampa.
Veoma pristupačna cena i prodaja u kioscima sa štampom i cigaretama, doprinela je da tiraži budu nezamislivo veliki u odnosu na klasične knjige. Razmljivo da na to nije ostala imuna ni ex YU, a u kojoj je to počelo da cveta šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Može se reći kako je decenijama vladalo mišljenje da su pisci tih romana osobe koje žive na zapadu, i da su to samo prevodi. Svakako da je to išlo na ruku izdavačima i onda je početkom osamdesetih godina procurila informacija kako čuveni Frederik Ešton, autor stotinak veoma popularnih romana o „Lunu, kralju ponoći“, nije nikada bio ni u Bronksu, ni u Central parku, niti na plažama Floride, već da je svoj radni vek proveo u Novom Sadu, kao lektor u jednoj redakciji.
Tako se razotkrilo i zaključilo da su autori veoma popularnih romana, ljudi koji žive među nama, i da su u mnogo čemu slični Karl Maju, koji je napisao desetine romana (kasnije ekranizovanih i po nekoliko puta) o divljem zapadu, a da nikada nije bio u SAD.
Ko se krije iza hiljade ljubavnih romana, u kojima savremene „Pepeljuge“ nakon bezbrojnih nedaća i peripetija pronalaze ljubav svog života? Savremene Gospođe Bovari i nesrećne Ledi Četerli, neće se zaljubiti u lugara, ma koliko on bio naočit. Neće to biti ni mesar, ni radnik komunalnog pereduzeća, a još manje neko ko vozi viljuškar u stovarištu pića… Kategorija „prinčeva na konju“ su od studenata, pa do pilota… Niko od njih ne vozi stari automobil, već najnovije modele „Ferarija“, „Oldsmobila“, „Maseratija“…
Zar bi nekog interesovalo kako se novosađanka (prodavačica u samoposluzi) zaljubila u ukrajinskog mornara na brodu koji prevozi naftu Dunavom… I čeka da prođe svaki peti dan, jednom uzvodno, drugi put nizvodno, kako bi ga ugledala i mahnula mu… Leti u bikiniju, dok se kupa na Štrandu, zimi, u kaputu. Čekajući ga na keju pored „Žeželjevog mosta“ …. A u magli, u onoj gustoj jesenjoj vojvođanskoj magli, se ne bi videli, ali brod bi se oglasio sirenom,… onda se jednog dana neočekivano sretnu…
Na stranicama romana su ljubavi koje završavaju u vilama, pored bazena, a medeni mesec se provodi na plažama Pataje. Za kraj je najpoželjniji uzdah lepotitice, koja u ležaljci pod palmom, gleda u liniju koja spaja nebo i topli okean, dok tiho izgovara: „Za mene novi novi život!“.
Teško je dobiti intervju od autora takvih romana. Svi zaziru od brojnih pitanja. Od onog: Zar ste sigurni da je pesak na plažama Floride toliko sitan da se uvlači i kožu i da ga je teško sprati pod tušem… Pa do pitanja: Da li je luster u holu hotela „Hilton“, u Los Andjelesu kristalan, kako kažete, ili je možda svetlost difuzna…?
Mnogi od tih autora nisu otišli dalje od Kušadasija i Antalije, ali tumačeći i parafrazirajući neprevaziđenog Euklida, da je dubina mašte o dalekim destinacijama u obrnutoj srazmeri plitkoće i monotonije svakodnevog života pojedinca, biće vam sve jasno.
Mima, Ivon, Mej, Klara, Vina,… su među nama i za manje od 100 dinara mogu da vas odvedu tamo gde one nikada nisu bile. I da osetite sve ono o čemu najintimnije maštaju, a njihova mašta je, možemo reći neizmerna i gladna ljubavi.
Pisci romana su većinom ženske osobe, ne mlađe od 40 godina. Po pravilu nisu udate i nećete ih prepoznati po FB statusima koji su na temu: „Svi muškarci su svinje..“.. „Ne bacaj bisere pred svinje“… „Meni je ovako najbolje, sa knjigom u jednoj ruci, a čašom vina u drugoj“…
Pisci se ne razlikuju od drugih miliona žena. One ujutru čestitaju svima dobro jutro sa fotografijom šoljice sa kafom. Pazite, uvek jednom šoljicom. „Kače“ fotografije zaljubljenih parova, u snegu, na moru, na mostu, na brodu,…. Sa propratnim tekstom, gde dominiraju reči: Ljubav, sreća, nada,…
Čak će javno i da priznaju čime se bave, ali intervju, nikako…
Tu su već najsličnije „Lajf kouč stručnjacima“… Mislim na one „stručnjake“ koji organizuju seminare i invidiualne programe za uspeh u biznisu, očuvanje emotivne veze, recepte kako zaraditi novac… Ni ti nikada neće pristati da javno kažu da li su ikada: 1. Uspeli u biznisu… ? 2. Da li su srećni i u stabilnoj emotivnoj vezi… ? 3. Ako znaju recept za bogaćenje, zašto rade taj posao… ? Zašto ne uživaju u velikom novcu, kada znaju siguran put do njega… ?
Jer ti i takvi, da znaju bilo kakav recept za uspeh, stabilnost, sreću, ne bi bili tu i ne bi radili to što rade…
Pozadina je mnogo tužnija, ma kako to u ispisanim rečima u romanima koji su u prodaji po kioscima, ne deluje ni na prvi, ni na drugi, ni na treći pogled. … Ali da ne pričamo o tužnim stvarima. Ovo moje obraćanje je da se čitaocu razvedri dan., da uživa u senci kokosa, u ogromnoj čaši ceđenog voća, i u povetarcu koje proizvode palmine grane u rukama dve golišave mulatkinje… (Ovo zadnje možete u svojoj mašti da menjate po sosptvenom seksualnom opredeljenju.)
U slučaju nemaštovitosti, kupite „ljubavni roman“.
David Naum
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.