M L A D E N O V A C
Neki đavo me je naterao da odem iz Beograda. Zauvek. Neprestano mi je šaputao – ovo nije više tvoj grad; vazduh nije isti, ni ulice, ni kafane, a tek ljudi…
Lutao sam, tražio sam neki gradić u blizini; bio sam u Rumi, Šidu, Novom Sadu, Slankamenu, Titelu i Zemun Polju… Nigde nisam osetio onaj titraj, onaj drhtaj koji mi se desi kada vidim lepu ženu.
A što ne bih krenuo ka jugu, pomislih u sebi, i tog istog dana, kroz nekakve drvorede upadoh u Mladenovac! Opa, bato! To je – to! Titraj, drhtaj, titraj…
Vazduh stiže sa kosmajskih livada, pa lepo miriše; u prvoj kafani – karirani stolnjak! Hej!
I još nešto – ime grada se sastoji od dve meni drage reči: mlad i novac! To mi sada očajnički treba!
I, eto… 3 meseca živim ovde, upoznao sam Duh Mladenovca, družimo se… Ubedio me je da je hedonizam bolji od nekakvog – duhovnog zadovoljstva. Lako me je ubedio…
I sad jurim sojke, krkam jagnjetinu, pijem crno vino… I – ne pišem! I bolje se osećam! Eto!
Z A K L E T V A
Pre 4 godine, u Nečujnoj šumi, baš u ovo doba naleteh na – medveda! Ukočio sam se, srce mi je stalo… On krenuo prema meni, ja pomislih – gotovo je! Kraj!
Kad – on počeo da me grli, ljubi, da me pipka sa svih strana?! Au, ovo neće na dobro izaći, pomislih u sebi, i još – ako se izvučem odavde, zaklinjem se da ću jednog dana ući kao slepac među ljude, drugog kao gluv, a trećega – nem!
Izvukao sam se nekom srećom, te krenuh da ispunim svoje obećanje. Prvog dana sam krenuo od Slavije do Kalemegdana, sa štapom u ruci – slep! Bezbroj lepih žena mi je prišlo, da pomognu, a ja ništa – slep!
Drugog dana sam glumio – gluvog. Umalo me nije pregazio tramvaj!
Trećeg dana, kao nem, odoh na predavanje ’Život životinja’. Neki čovek, lovočuvar, šumar, veterinar, šta li… veli da se niko nije izvukao iz medveđeg zagrljaja! Ja poskočim besan, pa dreknem – ’Ma nemoj! Ti ćeš da mi kažeš!’
Te prekrših zakletvu. Sada ne smem ni da pomislim da odem u šumu, ko zna šta bi moglo da me snađe…
Č U V A R
Ljubav, vera, nada, tuga, seta, bes, očaj, nežnost, milost, gordost, iluzija, zavist, milosrđe i lepota… i još neke veverice i ježevi stanuju u duši.
Razum, ambicija, račun, reči i logika, hipoteze, aksiomi, apsurd, glupost, lenjost, odgovornost, disciplina i strpljenje… Još sijaset vrabaca i sokolova lepršaju u mojoj glavi.
Svi su – zarobljeni! Svi bi da istrče, da pobegnu, da izlete!
A, ja? Ja ih čuvam i danju, i noću… al’ – ne vredi! Nekim tajnim prolazima dočepaju se slobode, pa – vladaju mnome! Ne – svi! Samo oni veći i snažniji. A slabiji ćute i čekaju – svoj trenutak.
Sve fotografije, umetnički fotograf Aleksandar Ratković,
Beograd, član ULUSa
Od istog autora u P.U.M. Magazinu
1 komentar
Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.